Na spratu hotela »Slavija«, dok mi neuporedivi kelner Đ. diskretno menja čaše sa klekovačom, tako da mi se čini da uvek pijem jednu, što me čini ponosnim na svoju volju i sposobnost uzdržavanja, dajem intervju M. B.
Po sredi je somnambuli napad na M. izvesnog P. preko Radio Beograda. Napad »brani« mene i mog prijatelja Đ. L. i naše namere da pišemo drame o istrebljenju Jevreja po logorima od navodnog M. ismejavanja. Totalna konfuzija stanovišta i namera …
Za intervju je M. sasvim dovoljan. Ja bih samo smetao. Mogu se posvetiti klekovači i uspomenama. Mnoge su se stvari događale na ovom spratu »Slavije«.
Za petim stolom ukoso i ulevo sedeo je M. K. sa B. Ž. Bili su u živahnom objašnjenju, sasvim nepogodnom stanju za pravljenje novih poznanstava. Ja sam sedeo za obližnjim stolom s tragovima Gubilišta, još svežim u svesti. Ustao sam, prišao njihovom stolu i upoznao se sa M. K., smatrajući da nema situacije koja je nepogodna za sticanje prijatelja …
U međuvremenu, M. sastavlja moje odgovore. Posmatra me ispod oka. Ako se smejem, odgovor ostavlja, ako ostajem ozbiljan, briše ga i traži drugi. Najzad mi čita ceo intervju. Uviđam da sam duhovitiji nego što sam zamišljao …
U zamenu, piše mi pesmu »Dva sveta«:
»I uskoro ćemo, taj dan doći mora,
Uputiti molbe Upravi zatvora,
Da nas liše straha, slobode i zime,
I na robiju tešku da nas prime!
A kad nas u lance bace i povežu,
Neka svet izgubi sramnu ravnotežu,
I od dva sveta što ovaj svet čine,
Nek svet robijaša bude svet većine!
A čuvari nek nas iz straha il’ srama,
Jedne noći mole da budu sa nama!”
Ispod pesme, M. dopisuje datum, 14. 2. 1966 i posvetu:
»Borislavu Pekiću za prijateljstvo i poeziju, M. B.«
Borislav Pekić
Tamo gde loze plaču, Službeni glasnik 2012, Copyright © Borislav Pekić
http://www.borislavpekic.com/2012/11/dva-sveta.html
