Ne verujte tim judama, kameleonima! Danas je lakše izgubiti veru nego staru rukavicu — i ja sam je izgubio!
Bilo je veče. Vozio sam se konjskim tramvajem. Meni, kao ličnosti na visokom položaju, ne priliči da se vozim konjskim tramvajem, ali ovoga puta sam bio u velikoj bundi i mogao sam da se sakrijem u okovratnik od kune. A, znate, i jeftinije je… Bez obzira na to što je bilo kasno i hladno, vagon je bio dupke pun. Mene niko nije prepoznao. Kunin okovratnik je učinio da budem incognito; vozio sam se, dremao i posmatrao ove male ljude…
„Ne to nije on!” mislio sam gledajući jednog malog čovečuljka u bundi od zečjeg krzna. „Ovo nije on! Ne, nije on! On!
Mislio sam, verovao i nisam verovao svojim očima…
Čovečuljak u zečjoj bundici strašno je lično na Ivana Kapitoniča, jednog od mojih službenika… Ivan Kapitonič je malo, kukavno, ugnjeteno biće, koje živi samo za to da podiže ispuštene maramice i čestita praznike! On je mlad, ali su mu leđa pogrbljena, kolena večito klecava, ruke umrljane i na gotovs … Lice mu je kao da su ga vrata prištinula ili mokra krpa izudarala. Ono je kiselo i jadno; kad ga gledaš, peva ti se „Lučinuška” i plače ti se. Kad mene vidi, on drhti, bledi, crveni, kao da ću ga pojesti ili zaklati, a kad ga savetujem, on cepti i tresu mu se svi udovi.
Ja ne znam nikoga poniznijeg, ćutljivijeg i beznačajnijeg od njega. Čak ne znam ni životinju koja bi bila tiša od njega …
Čovečuljak u zečjoj bundici me je strašno podsećao na njega: pravi pravcati on! Samo čovečuljak nije bio tako povijen, kao on, nije izgledao kao prištinut, ponašao se suviše slobodio i, što je najodvratnije, razgovarao je sa susedom o politici. Slušao ga je ceo tramvaj.
— Gambeta je umro! — govorio je muvajući se i mašući rukama. — To ide naruku Bizmarku. Jer Gambeta zna šta radi! On bi i ratovao s Nemcima i uzeo bi im ratnu odštetu, Ivane Matvejiču! On je bio pravi genije! Bio je Francuz, ali je imao rusku dušu. To je bio talenat!
Ah, ti, šljame jedan!
Kad mu priđe kondukter s kartama, on ostavi Bizmarka na miru.
— Zašto vam je u kolima tako mračno? — navrze se na konduktera. — Šta je, nemate sveća? Kakav je to haos? Nema ko da vas nauči nameti. U inostranstvu bi vam pokazali! Nije publika ovde radi vas, nego vi radi publike! Do đavola! Ne razumem šta radi ta vlast!
Minut kasnije zahtevao je od svih nas da se pomerimo.
— Pomerite se! Vama govorim! Dajte gospođi mesto! Budite uljudniji? Kondukteru! Dođite ovamo, kondukteru! Vi pare uzimate, pronađite mesto! To je bezobrazno!
— Ovde je zabranjeno pušenje! — viknu mu kondukter.
— Ko je to zabranio? Ko ima to pravo? To je uskraćivanje slobode! Nikome neću dozvoliti da posegne na moju slobodu! Ja sam Slobodan čovek!
Ah, ti, gade jedan! Gledao sam mu njušku i nisam verovao svojim očima. — Ne nije to on! Nemoguće! Onome nisu poznate takve reči, kao „sloboda” i „Gambeta”.
— Nema šta, baš je red! — reče on bacajući cigaretu. — Pa živi s takvom gospodom! Oni su poremećeni na bazi forme i snova! Formalisti! Filistri! Gnjave!
Ja ne izdržah i glasno se nasmejah. Kad je čuo moj smeh, on me na tren pogleda i glas mu zadrhta. Prepoznao je moj smeh i verovatno moju bundu. Trenutno mu se poviše leđa, lice dobi kiseo izraz, glas mu zamre, ruke se spustite u stav mirno, noge klecnuše. Začas se izmenio. Više nisam sumnjao: to je bio Ivan Kapitonič, moj službenik! Seo je i sakrio nos u zečje krzno.
Sad sam ga pogledao u lice.
„Zar”, pomislih, „ova kukavna, ugnjetena prilika ume da govori takve reči, kao što su „filistar” i „Slobodan”? A? Zar? Da, ume. To je neverovatno, ali tačno … Ah, ti, šljame nijedan!”
Pa posle toga veruj jadnim fizionomijama tih kameleona!
Ja im više ne verujem. Dosta, neće mi podvaliti!
Anton Pavlovič Čehov
