Na zabačenoj afričkoj farmi, beli gazda i njegova kći Magda vrte palčeve čekajući da ovčija vuna poraste. Služe ih potomci izgubljenog plemena Hotentota, ni crni ni beli, već mrki ljudi, bruinmense. Magda je željna uzbuđenja, ali kad na imanje stignu dve nove neveste – najpre raskalašna maćeha, a potomi Klajn-Ana, mlada žena sluge Hendrika – ona se okreće protiv oca i sanja o krvavoj osveti. Anarhija koja iz toga sledi opisana je u Magdinoj strastvenoj i samoparodičnoj ispovesti u 266 slika.
“U srcu zemlje” je Kucijev drugi roman, objavjen u Kejptaunu 1976. Sve dijaloge u knjizi, izvorno napisane na afrikansu, sam pisac je preveo na engleski za britansko i američko izdanje. Roman je osvojio južnoafričku nagradu CNA.
1.
Danas je otac doveo svoju novu nevestu u kuću. Došli su klopoćući preko ravnice u dvokolici koju je vukao konj čela ukrašenog lelujavim nojevim perjem, prašnjavi od dugotrajnog potezanja. Ili su, možda, dva perima ukrašena magarca vukla kola, i to je moguće. Otac je bio obučen u crni frak sa lastavičjim repom i čunkasti šešir, a njegova nevesta nosila je letnji šešir širokog oboda i belu haljinu pripijenu u struku i oko vrata. Više pojedinosti ne mogu da navedem, sem da ih izmislim, nisam uopšte bila prisutna. Bila sam u svojoj sobi, u smaragdnom polumraku zakriljenog kasnog poslepodneva i čitala knjigu, ili, verovatnije, borila se protiv migrene, ispružena na krevetu s mokrim peškirom preko očiju. Ja sam ta koja ostaje u sobi i čita ili piše ili se bori s migrenama. Kolonije su pune sličnih devojaka, ali nijedna, čini mi se, nije sklona krajnostima kao ja. Otac korača po sobi gore-dole, gore-dole u svojim teškim crnim čizmama. A kao treća, tu je ta nova žena, koja kasno ustaje. To su tri sukobljene strane.
2.
Nova žena. Nova žena je lenja, krupna, raskalašna, mačkasta, žena širokih usta koja se sporo osmehuju. Oči su joj crne i lukave, kao kupine, dve lukave crne kupine. Velika žena nežnih članaka i dugih, debeljuškastih prstiju koji se postepeno tanje ka vrhu. S uživanjem jede. Spava, jede i lenstvuje. Ispruži svoj dugi crveni jezik, pa oliže slatki ovčji loj s usana. “Oho, što mi se ovo sviđa”, kaže, nasmeši se i zakoluta očima. Kao hipnotisana, posmatram njena usta. Onda ona okrene prema meni ta široka nasmešena usta i pronicljive crne oči. Nije mi lako da izdržim njen osmeh. Nismo srećna porodica kada smo zajedno.
3.
Ona je nova žena – prema tome, prethodna je mrtva. Prethodna žena bila je moja majka, ali umrla je tako davno da je se jedva sećam. Mora da sam bila veoma mala kada je umrla, možda novorođenče. Iz jednog od skrivenih ponora sećanja izvlačim bledu, sivu sliku, sliku bledosive slabašne, plemenite, mile majke, sklupčane na podu, sliku koju bi svaka devojka, na mom mestu, verovatno sama izmislila.
4.
Prva očeva žena, moja majka, bila je slabašna, plemenita, mila žena koja je živela i umrla do kraja potčinjena mužu. Muž joj nikad nije oprostio što mu nije rodila sina. Njegovi bezobzirni ljubavni prohtevi bili su razlog njene smrti na porođaju. Bila je suviše slaba i nežna da bi rodila grubog, drskog muškog naslednika kakvog je moj otac želeo; zato je umrla. Lekar je stigao prekasno. Poslali su po njega nekog dečaka na biciklu, a onda je lekar sam morao da prevali četrdeset milja grbavog seoskog puta u kolima s magarećom zapregom. Kada je stigao, majka je već smireno ležala na svom odru, strpljiva, beskrvna, pomirljiva.
5.
(A zašto nije dojahao? Da li je tada uopšte postojao bicikl?)
6.
Nisam videla kako otac svoju nevestu dovodi kući preko ravnice, jer sam bila u svojoj sobi, u mračnom zapadnom krilu, jela se od muke i čekala svoj trenutak. Trebalo je da ih dočekam, spremno pozdravim osmehom i ponudim čajem, ali nisam. Nije me bilo. Nikome nisam nedostajala. Ocu je svejedno kada me nema. Za oca sam celog života bila odsutna. I tako, umesto da predstavljam žensku toplinu u srcu ovog doma, ja sam uvek bila nula, niko, prazan prostor u koji se sve ruši, bura prigušena, siva, slična hladnoj promaji koja se vrti hodnicima, zanemarena, osvetoljubiva.
7.
Pada noć, moj otac i njegova nova žena divljaju u spavaćoj sobi. Držeći se za ruke miluju njenu matericu čekajući da zatreperi i rascveta se. Prepliću se; ona ga uvija u svoje meso; kikoću se i stenju. Divno im je.
8.
Ceo život proživela sam u kući koju je sudbina oblikovala kao slovo H, u areni od kamena i sunca opasanoj miljama žice, upredajući svoj trag od sobe do sobe, bdijući nad poslugom, strahotna udovica-kći mračnog oca. Sumrak za sumrakom, sučeljavali smo se nad ovčetinom, krompirima, bundevom, nad bljutavom hranom koju su kuvale bljutave sluge. Je li moguće da smo razgovarali? Ne, sigurno nismo razgovarali; mora da smo se suočavali ćutke, žvaćući vlastiti put kroz vreme, a naše oči, njegove crne oči i moje crne oči, koje sam od njega nasledila, ne videći, lutale su svojim vidokrugom. Potom smo odlazili na spavanje da sanjamo alegorije osujećene žudnje, koje srećom
nismo sposobni da protumačimo; jutrom smo se nadmetali u ledenom asketizmu ko će pre da ustane i podloži vatru u hladnom ognjištu. Život na farmi.
9.
U senovitom predvorju sat kuca i danju i noću. Ja vodim računa da bude navijen, i svake nedelje ga doterujem prema suncu i kalendaru. Vreme na farmi je vreme sveta, ni tren više, ni tren manje. Odlučno utišavam slepi, lični ritam srca, sa svim njegovim plahovitim uzbuđenjima i otegnutom dosadom: moje će bilo kucati svake sekunde postojanim otkucajima civilizacije. Jednog će dana neki još nerođeni naučnik prepoznati u časovniku napravu koja je ukrotila divljinu. A da li će ikad pojmiti pustoš časa poslepodnevnog odmora koji odzvanja rashlađenim zelenim kućama visokih stropova u kojima kćeri kolonija leže brojeći zatvorenih očiju? Zemlja je puna tužnih usedelica sličnih meni, izgubljenih za istoriju, plavih kao žohari u našim pradedovskim kućama, koje glačaju bakar i ostavljaju pekmez. Pošto su nam se naši despotski očevi udvarali dok smo bile male, mi smo ogorčene vestalke, onesposobljene za život. Silovanje u detinjstvu: trebalo bi da neko potraži jezgro istine u ovoj izmišljotini.
10.
Živim, podnosim, ovde sam. Lukavstvom i izdajstvom, ako je potrebno, borim se da ne postanem jedna od onih koje je istorija zaboravila. Ja sam usedelica koja drži dnevnik pod ključem, ali i nešto više. Nemirna savest, ali i više od toga. Kada se sva svetla pogase, smejem se u mraku. Zubi mi svetlucaju, mada to niko ne bi verovao.
11.
Ona mi prilazi s leđa, miris pomorandžinog cveta i parenja, i hvata me za ramena. “Ne volim što se ljutiš. Razumem da si uznemirena i nesrećna, ali nemaš nikakvog razloga. Volela bih da smo svi zajedno srećni. Sve ću učiniti, stvarno sve, da tako i bude. Veruješ li mi?”
Zurim u vratanca na dimnjaku; nos mi se nadima i crveni.
“Hoću da svi moji ukućani budu srećni”, drobi ona i dalje, ukrug, “nas troje. Želim da me smatraš sestrom, a ne neprijateljem.”
Gledam debele usne te prezasićene žene.
12.
Nekada sam umišljala da će mi se, ukoliko dovoljno dugo budem govorila, razjasniti šta znači biti nezadovoljna usedelica u srcu nigdine. I mada svaku priču njuškam kao što pas njuška svoj izmet, nema ni traga onom nesmotrenom poniranju u umišljeno stanje koje obeležava početak pravog dvostrukog života. Iako žudim da oblikujem reči koje će me prevesti u polje mita i junaka, i dalje sam onaj isti odurni stvor na dosadnoj letnjoj žezi koji odbija da prevaziđe sebe. Šta mi nedostaje? Plačem i škrgućem zubima. Je li to samo strast? Je li to samo vizija nekog drugog postojanja, dovoljno strastvena da me uznese iz ovog zemaljskog bitisanja u dvostruku označenost? Zar mi svaka pora ne podrhtava strašću mučenika? Da li mojoj strasti nedostaje volja? Da nisam možda srdita a istovremeno pomirljiva usedelica sa farme, zakriljena zagrljajem vlastitog besa? Da li uistinu želim da prevaziđem sebe? Istorija mog besa i njegova užasna posledica: hoću li se popeti u ovo vozilo, zatvoriti oči i pustiti da me nosi niz maticu preko brzaka, kroz zajažene vode, da bih se osvežena probudila na mirnom ušću? Kakav je to automatizam, kakvo će mi oslobođenje doneti, a bez oslobađanja, ima li smisla ova moja priča? Jesam li razjarena svojom usedeličkom sudbinom? Ko to stoji iza mog ugnjetavanja? Ti, i ti, kažem, čučeći u pepelu, ubadajući prstom u oca i maćehu. A zašto nisam pobegla od njih? Sve dok postoji neko drugo mesto gde mogu da živim, nebeski prsti i na mene pokazuju. Ili me, što donedavno nisam znala, ali sada nažalost znam, čuvaju za neku složeniju sudbinu: da me naglavce razapnu na krst kao upozorenje onima koji obožavaju vlastiti bes i uopšte ne sanjaju o nekoj drugoj pripovesti? A koja to druga pripovest postoji za mene? Udaja za susedovog srednjeg sina? Nisam ja srećna seljanka. Ja sam bedna crna devica, i moja pripovest je moja pripovest, bez obzira na to što je u pitanju dosadna, crna, slepa, glupa, bedna priča, koja ne zna svoje značenje i mnogobrojne moguće neiščeprkane srećne varijante. Ja sam ja. Karakter je sudbina. Istorija je Bog. Čik, čik, čik.
13.
Anđeo – tako je ponekad zovu. Anđeo u crnom koji dolazi da spase decu mrkog naroda od krupa i groznice. Sva njena kućevna okrutnost pretvara se u odlučnu samilost kada treba negovati bolesne. Iz noći u noć bdi uz uplakanu decu ili žene u trudovima, boreći se sa snom. “Anđeo s neba”, kažu, a ulizičke im oči pohlepne. Srce njeno peva. U ratu bi olakšavala poslednje časove ranjenika. Umirali bi s osmehom na usnama, zureći u njene oči, držeći je za ruku. Njene su zalihe samilosti neiscrpne. Potrebno joj je da bude potrebna. Zbunjena je i pometena kad nema nikog kome je potrebna. Zar to ne objašnjava sve?
14.
Da je moj otac slabiji čovek imao bi bolju kćer. Ali njemu nikada ništa nije bilo potrebno. Zarobljena vlastitom potrebom da budem potrebna, kružim oko njega kao mesec. Tako izgleda moj jedini smešan izlet u psihologiju našeg debakla. Objasniti znači oprostiti, objašnjenom je oprošteno, ali ja, nadam se i bojim se, ja sam neobjašnjiva, neoprostiva. (A šta je to u meni što se povlači pred svetlošću? Imam li ja, zaista, neku tajnu ili je ova zbunjenost pred sobom samo jedan od načina da zavaram svoju bolju, radoznaliju, polovinu? Verujem li ja stvarno da je, gurnut negde u pukotinu između moje meke matere i mene – novorođenčeta, skriven ključ ove crne usedelice kojoj je dosadno? Produži se, produži se, taj šapat čujem u svojoj najdubljoj dubini.)
Dž. M. Kuci
