Principi ekonomskog života
Opis
U ovom inovativnom delu, koje u ogromnoj meri pomera način na koji razmišljamo o bogatstvu i siromaštvu, o usponu i padu država ili imperija, Džejn Džejkobs ukazuje na to da bukvalno sav ekonomski život, bez obzira na to koliko je geografski udaljen od gradova, zavisi od gradova da bi se održavao ili menjao. Ona objašnjava da produktivni gradovi stvaraju uspešne mešane privrede u okviru svojih okolnih regiona, ali oblikuju zaostale, izuzetno neuravnotežene – i obično eksploatisane i siromašne – privrede u regionima kojima nedostaju sopstveni produktivni gradovi. Autorka opisuje sa čim se suočavaju ovi pasivni i zaostali regioni; i zašto se, da bi se i sami razvili i bili uspešni, oni moraju oslanjati na proširivanje trgovine sa drugim zaostalim privredama, a ne na pomoć i trgovinu sa bogatim i naprednim zemljama i njihovim gradovima. Drugim rečima, tema ove knjige jeste uspon i pad bogatstva: zašto neke privrede napreduju, dok druge kopne? Da li je Amerika zapravo u padu? Kakvi su ekonomski izgledi Rusije i Kine? Šta nagoveštava stagflacija – ta začuđujuća kombinacija inflacije i nezaposlenosti – kada se pojavi u nekoj privredi? Kakav će efekat Evropska ekonomska zajednica imati na budućnost Evrope? Da li je Japanu suđeno da propadne ekonomski, i ako jeste, da li je to propadanje započelo? Kako zaista funkcionišu valute kada pomažu ili ometaju ekonomski život? Zašto je tako mnogo država sklono da razvije jedan izuzetan grad, dok njihovi drugi gradovi tonu u provincijalizam i inertnost? Kako ovo utiče na etničku ljubomoru i rivalstvo? Da li bi svetska vlada i svetska valuta bile uspeh ili propast? Zašto glavni gradovi napreduju istovremeno dok drugi gradovi u zemlji propadaju? Koliko izbora države zaista imaju kada se radi o ekonomskim strategijama koje usvajaju? Kako i zašto ljudske privrede nalikuju prirodnim sredinama? Ovo nije optimistična analiza u smislu da daje laka rešenja. Ona pruža malo utehe kako pristalicama ekonomije ponude tako i pristalicama ekonomije potražnje, kako marksističkim tako i ideolozima kapitalizma, a potresa i neke od ustaljenih verovanja politikologa i ekonomskih geografa. Ali optimistična je po tome što nudi mogućnost da inteligencija i inovativnost, udruženi sa realističnim razumevanjem naših nevolja, mogu osposobiti kulture i civilizacije da izbegnu ekonomske, političke i socijlane slomove, koji danas izgledaju beznadežno van naših mogućnosti da ih prevaziđemo.
Džejn Džejkobs (Jane Jacobs) je rođena 1916. u Skrantonu, u Pensilvaniji, a zatim se preselila u Toronto, gde je i preminula 2006. Autor je naslova Smrt i život velikih američkih gradova (The Death and Life of Great American Cities, 1961), Privreda gradova (The Economy of Cities, 1969), Pitanje separatizma: Kvibek i borba za suverenost (The Question of Separatism: Quebec and the Struggle over Sovereignty, 1980), Gradovi i bogatstvo nacija (Cities and the Wealth of Nations, 1984).
Gde god je to bilo moguće… koristila sam sopstvene oči i uši.
Džejn Džejkobs, Gradovi i bogatstvo nacija
„Slučaj“ Dž. Džejkobs može da bude paradigmatičan za razumevanje formalnog etabliranja sociologije kao „zatvorene nauke“. Nije nepoznato da je put stasavanja sociologije kao samostalne naučne discipline dugo bio obeležen suprotstavljanjem potreba za njenim otvaranjem, sa jedne strane, i njenim zatvaranjem, sa druge strane. Jednom zadobijena akademska pozicija sociologije ni tada, samo nešto malo iza početka druge polovine prošlog veka, nije rado dopuštala upliv drugih nauka, (pa ni specifično drugih društvenih nauka) u njen naučni prostor.
Kako, međutim, nije mogla da se razvija kao isključivo teorijska disciplina, „dopunjavanja“ koja su dolazila iz istraživačke prakse komplementarnih i kontaktnih naučnih disciplina, uglavnom su nerado prihvatana. Bilo je to vreme pre Volerstinove potrebe da snažno insistira na nužnosti otvaranja društvenih nauka. „U klasifikacijama društvenih nauka danas ima nejasnoće, koja je rezultat raznih zamagljivanja, zamagljivanja čije smo istorijske korene pokušali da objasnimo. Bez sumnje, uvek su moguća, i, uistinu, stalno se vrše, podešavanja koja popravljaju neke od ovih iracionalnosti. Mi se sigurno ne zalažemo za napuštanje ideje podele rada unutar društvene nauke, i ova može dalje imati oblik disciplina. Discipline služe određenoj funkciji, funkciji disciplinovanja misli i kanalisanja naučne energije.
Ali, da bi discipline funkcionisale, mora da postoji neki nivo saglasnosti oko valjanosti onih linija podele“ (Volerstin, 1997: 119-120). U purističkim razumevanjima sociologije na početku druge polovine 20. veka teško da je bilo mesta za ono čime se bavila Dž. Džejkobs. Kako ona sama nije imala ambicije da bude uključivana u pojedine akademske „škole“, to ju je i sociologija držala nekako po strani a najjednostavnije je bilo da se u raspravama o idejama koje je pokretala označi kao urbanista ili pak socijalni mislilac.2 Nijedna od ove dve velike, čak veoma široke grupe, ne mora da bude neudobno mesto za ljude od ideja, mada ni za jednu sama Džejkobsova nije isuviše marila. Dok je polovinom 20. veka biti urbanistom značilo baviti se urbanim pitanjima, sa razvojem urbanih studija i posebno studijama urbanizma i njihovim smeštanjem u akademske programe to postaje posebna (naučna) disciplina koja je u sebe uključivala i sociološko obrazovanje. Sredinom druge polovine 20. veka, skoro na samom obzorju postmodernog doba, pogledi na urbanizam prilično su razuđeni. Odjednom, svi koji počinju da se bave gradom, jer su se sticajem okolnosti našli u institucijama koje su se bavile „proizvodnjom i artikulacijom urbanog prostora“, smatraju se urbanistima: političari, ekonomisti, geografi, demografi, pravnici, inžinjeri specijalisti, pa čak i kjniževnici i ini umetnici.
Put kojim je Dž. Džejkobs prolazila ne bi li dospela do toga da sociologija prepozna i prihvati njene ideje, na neki način ima sličnosti sa onim što je obeležilo akademsku karijeru Dejvida Rismana. „U Americi, gde je sociološka nauka vrlo razvijena i gde brojne sociološke katedre okupljaju mnoge poznate stručnjake sociologe, Rismana su teško prihvatili i nerado pristajali da uvrste u svoje redove. Ali, ne samo zato što nije prošao regularan put do sticanja kvalifikacije za naučno zvanje sociologa već, može se reći, isto toliko, ako ne i više, zbog njegove naučne orijentacije“ (Golubović, 1991: 109). Ipak, ono što razlikuje ove dve karijere je to što Dž. Džejkobs i nije bila suviše zainteresovana za akademsku karijeru, ali je (bila) doživela i to da na kraju 20. veka nije bilo iole ozbiljnih studija (urbane) sociologije u svetu a da njene ideje eksplicitno nisu bile prisutne.3
Zbilja, do pred sam kraj minulog veka retke su one sociološke knjige, pogotovo udžbenici, u kojima ima mesta za ideje Dž. Džejkobs. Stiče se utisak kako se sociološkim puristima činilo da njene ideje stoje nekako sa spoljne strane zidina sociološke naučne piramide. Ipak, nije slučajno što se Dž. Džejkobs svrstava u socio-psihološki pravac učenja u urbanoj sociologiji. Tome je prvenstveno doprinela njena kultna knjiga Smrt i život velikih američkih gradova. Međutim, generalno govoreći, teško bi bilo dokazati kako su njene ideje nastajale pod uticajem G. Zimela. Ne samo zbog toga što njen akademski put nije bio trasiran studijama sociologije, već i zbog toga što je njena autentičnost izlazila van okvira glavnih strujanja koja su obeležila američku sociologiju prvih decenija 20. veka. To, ipak, ne znači da bar tri kruga ideja koja su formirana u okvirim tradicije američke (urbane) sociologije nisu predstavljala presečnu ravan sa njenim interesovanjima: zanimanje za civilizacijsku ulogu ne ma kakvog već velikog grada, socijalni interakcionizam u okvirima narastajuće urbanosti i urbanizam kao način života, ali i kao proces „proizvodnje“ prostora. Mada može izgledati kako je reč o posebnim „temama“, one se mogu posmatrati u funkcionalnom kolopletu, što je upravo bio jedan od pokazatelja autentičnosti u pristupu društvenom životu u velikom gradu koji je zastupala Dž. Džejkobs. Sa druge strane, teško bi bilo dokazati da Dž. Džejkobs nije poznavala ideje koje su se oblikovale unutar čikaške sociološke laboratorije. Te ideje su itekako bile sveže i na samom početku druge polovine 20. veka, kad počinje njeno interesovanje za društveni život koji se odvija unutar velikog američkog grada. Čak bi se jednim temeljnim analitičkim postupkom moglo utvrditi kako ideje Dž. Džejkobs zapravo predstavljaju testiranje i implementaciju teorijskih konstrukcija koje su u američkoj sociologiji nastajale nakon L. Virta.
A kako je izgledao njen put ulaska u prostor između sociologije i ekonomije?
Brzina i snaga društvenih promena koje su karakteristične za potonje vreme, poznato je, posledično izazivaju sve više različitih odgovora na opštedruštvene procese i dobijaju sve veći broj posebnih interesovanja koja traže svoje disciplinarne oslonce u etabliranoj sociologiji. Međutim, mnoga subdisciplinarna interesovanja ih tu ne nalaze, te pokušavaju da oforme “svoj krug ideja” za koji veruju da može da se ili inkorporira u sociološki mejnstrim, ili pak da oformi neku komplementarnu teorijsku, analitičko-metodološku konstrukciju i empirijsku praksu. Deo problema koji bar poslednjih dvadesetak godina stoje pred sociologijom suočenom sa mnogobrojnim subspecijalističkim izazovima, može se videti i na sledeće načine.
Prvi je takozvana “Balkanizacija discipline” a drugi je često nedostajuće “intelektualno jezgro” kod pojedinih, posebnih socioloških interesovanja (Dunlap, 2001:54-55). Danas je ovo manje-više opšte mesto u analizama savremene sociološke prakse i razmatranjima uzroka i posledica “narušavanja” konstrukcije sociologije kao opšte teorijske discipline (Pušić, 2009: 28).
Život socioloških, ali ne samo socioloških ideja, često zavisi od realnih mogućnosti da se preskoče senke koje prave kulturno-genetičke osobine društva unutar kojih se ideje oblikuju. Jedno od trajnih socioloških traganja predstavljaju i pokušaji da se u idejama pronađu uporišta opštosti, ali to ne uspeva uvek.
Tumačenje univerzalnosti društvenih obrazaca često je na probi u realnom društvenom i posebno kulturnom kontekstu. To se rečito vidi u pokušajima Dž. Džejkobs da urbano društvo razume drugačije od načina koji su obeležili akademsku sociologiju u SAD. Kada je, recimo, Herbert Gans tvrdio kako je suburbanizacija autentičan prostorni i društveni otisak načina života američkog društva i iskaz baš američkih potreba za „kvalitetnom prostornom diferencijacijom“, recepcija njegovih ideja bila je neodvojiva od američkog konteksta. Premda je suburbija u smislu socijalne segregacije i prostorne diferencijacije bilo u svim istorijskim presecima i na svim meridijanima urbanog globusa, fenomenologija suburbija u svetu socioloških ideja kao da započinje svoj javni život tek u prvoj polovini 20. veka i to baš u SAD. Kada se kaže da su SAD jedina „civilizacija“ koja svoju sedelačku istoriju definiše kao gradsku, tad uslovno može da se smatra kako su suburbije oduvek bile prisutne. Mada, znano je da je bilo potrebno da se učvrste sve osobine industrijalizacije i urbanizacije, te da dobiju svoju kapitalističku markaciju, kako bi se istinska prostorna diferencijacija suburbanog oblika i dogodila. Dok je 1920. Ljubinko Pušić: Ideje Džejn Džekobs o ekonomskoj prirodi urbanih društava 261 godine oko 15% stanovništva SAD imalo svoje prigradske adrese, do 1950. godine to je naraslo na 20% a u poslednjoj deceniji prošlog veka u suburbijama je živelo 115 miliona stanovnika (Palen, 1995: 2). Porast udela suburbanog u ukupnom stanovništvu ipak ne znači kako je Dž. Džejkobs „izgubila bitku“ sa H. Gansom, te da Amerika postaje dominantno suburbana. Nadalje, i porast stanovništva u malim i srednjim gradovima ne znači da život u velikim gradovima postaje stvar prošlosti. Konačno, u svetlu ideje o bogatim gradovima i suburbije čine njihov sastavni deo. Možda je bilo potrebno da se Evropa zaleči od posledica Drugog svetskog rata da bi se kao jedna važna stavka u razmatranju savremenog socioprostornog razvoja uključila i suburbanizacija. Bez obzira na različite kulturno-genetičke osobine društava, industrijalizacija je bila zajednički imenitelj američkog i evropskih modela urbanizacije.
Polemika sa tradicionalnim pogledima na gradski život, u kojima su vrednosti suburbanog načina života stavljane u rang autentičnosti prve vrste u Americi, dodatno je zaoštrena kada je tema proširena proizilazećim društvenim posledicama klasne segregacije i prostorne diferencijacije, posebno naglašavanjem društvenih posledica rigidne zonalne podele gradskih funkcija. Sve do pojave Dž. Džejkobs ideja o gradskom zoningu se u američkoj stručnoj stvarnosti razumevala, između ostalog, i kao superiorna homogenost u odnosu na heterogenost koju je ona zagovarala (Palen, 1995: 168).
Kad tokom šezdesetih godina prošlog veka Dž. Džejkobs počinje da vodi svoj „rat“ sa modelima urbane obnove u velikim američkim gradovima, u Evropi ta praksa još uvek nije uzela maha, te se otud čini kako je reč o još jednoj socioprostornoj paradigmi koja je ekskluzivno vezana za američko društvo, odnosno za američki grad. Vrlo brzo će, međutim, ideja o suburbanizaciji i gentrifikaciji doći na dnevni red poslova urbanista, lokalnih političara i ekonomista u Evropi.
Oporavak londonskih dokova oko Temze, izlazak Stokholma u prirodno okruženje i nastanak novih suburbija koje kao da je oblikovala nevidljiva ruka E. Hauarda, obnova kompleksa EURa u Rimu ili „pretresanje“ gradova sa masovno proizvedenim kolektivnim stanovanjem niskih standarda u mnogim francuskim regionima, vrlo brzo su postali evropski odgovor realnim potrebama za urbanom obnovom. Nisu se u Evropi ti procesi odvijali u bitno drugačijem političkom i ekonomskom okruženju od onih koji su gradili i razgrađivali urbanu Ameriku. U oba slučaja radilo se o univerzalnim obrascima ekonomske podeljenosti/diferenciranosti društvenih slojeva, sa jedne strane, i činjenici da je gradsko građevinsko zemljište predstavljalo najbolju investiciju, podjednako za lokalne vlasti i zemljišne mešetare, sa druge strane. Posebno interesovanje Dž. Džejkobs, zapravo, moglo bi se reći sam centar „urbanog pitanja“, predstavljali su urbani planeri; regionalni planeri će to postati dosta kasnije. Tih godina u Evropi još niko nije govorio o urbanim planerima kao o posebnoj vrsti birokratskih poslenika u društvu, već pre kao o umetničko-tehničarskoj eliti ili još radije kao o kreatorima prostora. Jedino će A. Lefevr imati sluha za disonantne tonove društvene stvarnosti, insistirajući na urbanom kao na političkom i ne videći mesta za bilo kakvu romantizaciju urbanističke delatnosti. Trebaće da prođe bar tri decenije pre nego što urbanisti u Evropi priznaju (odnosno da prethodno prepoznaju) stvarnost onakvu kakva jeste a u kojoj su oni servanti dnevnih političkih potreba. (Kod nas je taj proces „osvešćivanja“ i demistifikacije urbanista i urbanizma započeo sa društvenom tranzicijom devedesetih godina prošlog veka, ali još uvek nije završen!)
Raščlanjujući proces urbane obnove na aktere (investitore, političare, preduzimače i građane) Dž. Džejkobs je ponudila pregled univerzalnih pravila u funkcionisanju velikih gradova u razvijenim i industrijalizovanim društvima. Kapital koji se temelji na vrednosti gradskog građevinskog zemljišta na svim krajevima sveta ima samo jedno značenje a to je da je reč o robi čiji promet omogućava najveći mogući profit. Zapravo, ona je to uradila u odnosu na rekonstrukciju londonskih dokova (Jacobs, 1992), ali je toj ideji pridodala i jednu novu, komplementarnu temu, značaj i osobine lokalnih vrednosti života u globalnom gradu (Eade, 1997: 127).
Zasluga Dž. Džejkobs za otvaranje društvenih nauka je, između ostalog, i ta što je pokazala koliko je urbana ekonomija socijalno neosetljiva jer grad razumeva isključivo kao robu. Time kao da je, ustvari, najavila dolazak novih „pravila“ neoliberalne političke i ekonomske prakse.
Svojom knjigom „Gradovi i bogatstvo nacija“ napravila je prostor za ono što će kasnije „otkriti“ S. Sasen, M. Kastels, ali i mnogi drugi: globalne i svetske gradove. Moglo bi se čak smatrati da je Dž. Džejkobs ispisala prve stranice nove urbano-političke istorije. Njen ulazak u dugo vremena zabranjeno polje za sve ostale sem za ekonomiste − u ekonomiju, bio je potpun i bez kompleksa. (A prvi njen ulaz u „zabranjeno područje“ odnosio se, kao što znamo, na urbano planiranje i bio je jednako snažan.)
Ekonomisti su ove njene intervencije u odnosu na oveštale načine mišljenja, kao što su to kod prethodne ideje učinili urbanisti, dočekali na nož. Ali, da bi se to dogodilo prvo je bilo potrebno da njene ideje o oblicima ekonomskog rasta društva, koje se definišu kroz grad, prođu put ignorisanja. Naime, prva knjiga Dž. Džejkobs kojom je ona praktično ušla u područje ekonomije bila je Ekonomija gradova iz 1969. godine.4 Njena rana interesovanja za ekonomski život društava u čijem centru se nalazi grad prošla su dosta nezapaženo od strane ekonomista. Treba znati da se tih ranih sedamdesetih godina prošlog veka američka ekonomija nije isuviše interesovala za „nove“ teorije rasta. Možda bi tako i ostalo da se 1985. godine ekonomista i dobitnik Nobelove nagrade sa Čikaškog univerziteta, Robert Lukas (Lucas) nije zainteresovao za temu o tome da li se i koliko takozvani „neoklasični“ model ekonomskog rasta može iskoristiti da bi se bolje objasnio ekonomski rast koji postoji unutar pojedinih nacija i drugo, kako i na koji način ljudski kapital predstavlja podsticaj ili opstrukciju ekonomskom rastu. Upravo kod razmatranja ovog drugog pitanja došao je i do ideja koje je Dž. Džejkobs izložila u svojoj knjizi Ekonomija gradova (The Economy of Cities), odnosno da se eksterni efekti ekonomskog rasta ne oblikuju unutar nacije kao celine, već posebno unutar pojedinih gradova (Nowlan, 1997: 112).
Dakle, svojom knjigom Gradovi i bogatstvo nacija Dž. Džejkobs na velika vrata ulazi u svet urbane ekonomije jer ih je prethodno već otškrinula idejama u svojoj knjizi Ekonomija gradova. Prateći njene minuciozne analize koje u svemu poseduju kompletan ekonomski aparat na kome mogu da joj pozavide i vrsni ekonomisti, postaje jasno do koje mere je svet u kome živimo zapravo jedna velika monetarna retorta. Međutim, za razliku od često suvoparnog načina na koji ekonomisti izlažu svoje ideje, Dž. Džejkobs je savršeno jasna u izrazu, ali ne i banalna. Ona pokazuje kako se i najsloženije ekonomske teorije mogu objasniti tako da budu razumljive za širi auditorijum. Gotovo da to čini sa lakoćom H. Hezlita u svojoj Ekonomiji u jednoj lekciji (Hazlitt, 1998).
Regionalni grad u kome prebivaju ideje o ekonomskoj sudbini nacija Svaki pokušaj da se razume složenost urbanog sveta van njegovog regionalnog konteksta čini se poput nemogućeg projekta. Nije tu reč samo o političkom diskursu u svetu nove globalne geopolitičke prekompozicije savremenog sveta, već o stvarnosti koju ispisuje nova ekonomska paradigma u funkcionisanju sveta. Ona upravo govori da se prostorna, organizaciona i funkcionalna samodovoljnost pojedinih geografskih determinanti i političkih sistema − završila. Globalizujuća stvarnost ispisala je nove koordinate prostornih i društvenih odnosa, pri čemu je samodovoljnost stavljena u arhivu onih vremena u kojima je dominirala nacionalna država. Razume se da u sociologiji ideja o regionima nikako nije nova. Ona se praktično nalazi na počecima svakog razmišljanja o tome kako funkcioniše savremeni svet. Sa dobrim razlozima ovde ćemo posebno pomenuti dva imena.
Moglo bi se smatrati da je jedan od najznačajnijih doprinosa konceptualizaciji nove teorijske misli o svetskim sistemima pružio I. Volerstin, sedamdesetih godina prošlog veka. Ma u kom pravcu da se kretala recepcija njegovih ideja (a ona se kretala od generalnih metodološko-epistemoloških osporavanja pa sve do ushićenja), činjenica je da je „mondijalizacija teorijskog mišljenja“ možda jedan od najznačajnijih doprinosa (post)modernom sociološkom diskursu. (O tome govori podjednako broj bibliografskih jedinica samog Volerstina a možda još više mnogobrojni tekstovi koji se kritičko-analitički naslanjaju na njih.) „Škola svetskog sistema“ I. Wallersteina ne može se odrediti ni kao jedna posebna, konvencionalno definisana naučna disciplina. Od svog početka, naime, ona se (samo)određuje kao kritika partikularizama ovih disciplina i kao oblik unidisciplinarnog (a ne tzv. multidisciplinarnog) prevladavanja tog partikularizma“ (Popović, 1995: 26). Gotovo da ne postoji ozbiljnije sociološko razmišljanje o preraspodeli moći, globalnoj ulozi kapitalizma i nacionalne države a da jednu od stranica tog misaonog okvira ne predstavlja I. Volerstin i ideja o tome da u „ritmu sveta“ postoje određeni regionalni „podritmovi“. Ili, drugim rečima, da svet u svojoj težnji ka celovitosti nije na neki način regionalizovan. U jednom od svojih posebno snažnih novijih teorijskih ciklusa, mada razmišlja o istoriji nakon liberalizma, I. Volerstin će neposredno pred rušenje Berlinskog zida govoriti o regionima, odnosno zonama svetske periferije i centra (Volerstin, 2005).
Nešto više uvažavanja za ideje urbanog razvoja u regionalnom kontekstu Dž. Džejkobs je pokazivala prema P. Gedisu, ali se one manje-više odnose na prihvatanja njegovih ideja o regionalnim oblicima planiranja u SAD. (Čini se da je njeno obraćanje pažnje na čuvenog škotskog eruditu prestalo sredinom šezdesetih godina prošlog veka, kada su počele da je zanimaju teme iz političke ekonomije.) Činjenica je da između Dž. Džejkobs i P. Gedisa stoje neke još uvek nedovoljno istaknute ideje, ali i osobine u načinima mišljenja i praksi delanja. Sa jedne strane to je velika erudicija, sa druge strane odnos prema sociologiji i sa treće strane odnos prema društvenom životu koji „proizvodi“ veliki grad. Iako ni Gedis ni Džejkobsova nisu imali formalno sociološko obrazovanje, svojim tekstovima i „radom na terenu“ gradili su sociološki način mišljenja, metod i samu istoriju sociologije znatno više nego veliki broj onih koji su za sebe mogli da kažu da su sociolozi sa akademskim diplomama. Možda iz uviđavnosti prema ovim potonjim, oboje su neretko označavani kao socijalni filozofi što je, verujem, kompliment koji bi oboje rado nosili.5 Druga linija koja ih spaja je ona aktivistička, spremnost da se svaka društvena činjenica u nastajanju proveri na licu mesta. Danas je manje-više poznat aktivistički pristup Dž. Džejkobs urbanim problemima: zagovaranje aktivne uloge građana u procesima urbanog planiranja, projektovanja, izgradnje i održavanja urbanih zajednica, kao i njen doprinos podsticanju latentnog „urbanog nemira“ građana kroz otpore birokratsko-kabinetskom urbanizmu. Konačno, poput neke vrste životnog rezimea je nagrada koju je ustanovio grad Toronto za akcione programe i ostvarenja pojedinaca na unapređenju kvaliteta urbanog života a koja nosi njeno ime. Za P. Gedisa je poznato da je bivao na mnogim mestima na kojima je imalo nešto da se uradi: od Indije do Izraela, od Francuske do SAD. Na svim tim mestima pokretao je raznovrsne projekte, uticao na aktivizam ljudi i sam se maksimalno angažovao. I treći krak misaonog luka sasvim je zajednički: posvećenost pitanju značaja regiona: kako za društvenu organizaciju, tako i za pragmatične poteze u regionalnom planiranju. „Može se reći da je ono što je danas zdravo u regionalnom planiranju, regionalizmu i razvoju gradova, ili se direktno duguje Gedisu ili ih je on sam anticipirao u svom ranom periodu. Gedis, socijalni filozof, zaokružio je rad Gedisa sociologa sistematičara“ (Barnes, 1982; II: 760).
Danas, kada je u postmodernom osećanju za nauku postalo in ukoliko se razrađuju ekskluzivni temati, regionalizam sve više dobija na značaju, pogotovo kao svojevrsni kontrast sveraširenim i isprepletanim idejama o globalizaciji. Nadalje, sa slabljenjem uticaja nacionale države, pogotovo u Evropi, tema regionalizma sve više postaje deo političkog diskursa, odnosno neka vrsta političke proteze. Pri tome se idejni oslonac „za“ ili „protiv“ neke ideje obično (pro)nalazi u okvirima domicilne naučne discipline. O pojmu regionalnih gradova govori L. Mamford još 1938. godine. Razmatrajući politiku regionalnog razvoja (koja je, istina, u njegovoj dioptriji najčvršće povezana sa pitanjima prostornog planiranja) vrlo jasno uočava značaj regionalnih gradova; gotovo šest decenija pre nego što će to učiniti sociološki zavodljivi globalisti poput S. Sasen. „Ne postoji način kojim bi se interesi nekog naučnika, pisca ili člana katoličke crkve zadržali unutar granica nacionalne države, a da to ne uključuje tiransku represiju. Stvarna interesovanja, stvarne funkcije i stvarna komunikacija odvijaju se preko granica, a uspešna tela okupljanja nisu nacionalne države (što u praksi podrazumeva povlašćenu prevlast prestonice), već regionalni gradovi i regije. Lokalna polarizacija osećanja pripadanja i odanosti, radi ispravnog političkog cilja, ne uključuje izgradnju kulturne Mažinoove linije“ (Mamford, 2010: 399).
Iako je poznato da između L. Mamforda i Dž. Džejkobs nije bilo dovoljno saglasnosti koje bi ih navodile čak ni na međusobno uvažavanje (pre bi se moglo govoriti o izvesnoj međusobnoj netrpeljivosti), sasvim tanka nit ih je povezivala u odnosu na ideju o istorijskoj i savremenoj regionalizaciji, odnosno o ulozi nacionalne države. U svom uobičajenom istorijskom luku pod kojim se nalaze mnoge ideje, L. Mamford će naznačiti i da „čim su nacije stekle svoju nezavisnost, ubrzo je počelo uvođenje industrije bazirane na uglju, da bi se prošlo kroz proces deregionalizacije, isti onaj kroz koji su prošle i zemlje bez odvojenog nacionalnog identiteta. Ovaj proces je počeo da se odvija u suprotnom smeru tek sa rastom intenzivnog i osvešćenijeg regionalizma“ (Mamford, 2009: 326).
Gotovo je samorazumevajuće da bez poznavanja funkcionisanja ekonomskih principa nije moguće razumeti društvenu stvarnost, pogotovo ne onako kako tome pristupa sociologija. Pa, opet, ta veza između dve društvena nauke na neki način je kao jednostrana ljubav. Sociologija ne može dovoljno dobro da objasni društveni život bez da posreduje ekonomske poluge u funkcionisanju društvene stvarnosti, dok ekonomija u svojoj racionalnoj nesentimentalnosti do te veze baš i ne drži. Svakom ko se ikad ozbiljno bavio gradom jasno je da bez poznavanja ekonomije kao kontaktne discipline nije moguće razumeti funkcionisanje urbanog sveta (Pušić, 266 SOCIOLOGIJA, Vol. LIII (2011), N° 3 2007: 64-68). Pitanje značenja regiona pre je uokvireno ekonomskim nego kulturnim činjenicama. Ako je tačna interpretacija M. Vebera da je grad pre svega ekonomska zajednica (često ispred pravne, političke i kulturne) tad ima smisla i objašnjavanje veza koje postoje među gradovima na širem prostoru u ekonomskom ključu. Takva ideja nikako nije napuštala Dž. Džejkobs u nameri da objasni vezu između bogatstva gradova i prosperiteta nacija. Tim putem zaključivanja prošli su, osim M. Vebera, G. Zimel i mnogi drugi „klasični sociolozi“; sve do L. Mamforda. Konačno, ne bez razloga, smatra se ga je Grad u istoriji ispis ekonomske istorije civilizacije. Kako će to lucidno primetiti L. Mamford, ekonomska priroda povezivanja gradova ispisuje i mogućnosti njihovog prosperiteta, ali i svojevrsnu društvenu dinamiku. Ekonomski uspon gradova između dva svetska rata sa svim kapitalističkim paradigmama, kod ovog mislioca kao da stoji upitno u pogledu budućnosti. Jer, on zna da se ekonomski modeli brže menjaju nego što ekonomisti veruju u to. „Prava prilika za urbani i regionalni razvoj leži u činjenici da postojeći modeli ekonomskog života ne mogu ostati stabilni“ (Mamford, 2010: 445).
Koncentrični krugovi uspona i padova koji se šire iz gradova ka okruženju, upravo je ono što Dž. Džejkobs vidi kao realnost. Oni svakako nisu samo prostornofizičke veličine već u velikoj meri predstavljaju skup karakteristika koji govori o privrednoekonomskoj i socijalnoj mogućnosti razvoja područja. „Priča“ o međuzavisnosti razvoja gradova i okružujućeg prostora izuzetno je važna za razumevanje procesa rasta i razvoja pojedinih tačaka na globusu i mesta i uloge gradova u tom procesu. Na prvi pogled reklo bi se da takav pogled ne predstavlja nešto što do sad već nije poznato; pa, ipak, nije tako. Urbani ekonomisti su najveći deo svoje analitike usmeravali ka samim gradovima pokušavajući da putem njihovog unutrašnjeg funkcionisanja objasne mene ekonomskih uspona i/ili padova.
Moglo bi se čak reći kako je njihova koncentracija na unutargradsko organizovanje i funkcionisanje zapravo ostavila po strani mnogo šire prostore: one u kojima se reprodukuju ljudski resursi i celokupna kolektivna potrošnja. Dž. Džejkobs je gradove izvela do njihovih veberovskih granica i pokazala do koje mere regioni predstavljaju taj najreprezentativniji „otisak“ društva u prostoru, kako bi to rekao A. Lefevr. Ono što je kao ideja kod Dž. Džejkobs latentno, odnosi se na ulogu i značaj procesa globalizacije na nastanak i razvoj svetskih, odnosno globalnih gradova.
Početkom osamdesetih godina prošlog veka, kad njeno interesovanje za ekonomske procese funkcionisanja gradova potiskuje uža urbanološka interesovanja, pojmovi poput „globalnog“ i „svetskog“ još uvek nisu ušli u modu i prilično su udaljeni od prihvatljivih objašnjenja u urbanoj sociologiji. Hoćemo da kažemo da globalizacija i mondijalizacija još uvek nisu dobili svoju cenu kao „analitički proizvodi“ i svojevrsna naučna roba. Uvodeći u objašnjenja o funkcionisanju urbanoekonomskog poretka staromodan izraz „glavni gradovi“ (pri čemu se ne misli na upravnoadministrativna određenja) Dž. Džejkobs je jasno nagovestila razliku između njihove formalne uloge i ekonomski uspešnih performansi koje mogu da budu Ljubinko Pušić: Ideje Džejn Džekobs o ekonomskoj prirodi urbanih društava prisutne u nekim drugim ne-glavnim gradovima. Gradski regioni nisu definisani ni prirodnim granicama, reći će Džejkobsova, jer su oni u potpunosti proizvodi gradova u njihovom jezgru; granice se pomeraju ka spolja − ili miruju − samo onako kako to ekonomska energija diktira (Džejkobs, 2010: 57). Ovakvi stavovi na neki način bili su preteča sociološke ideje o globalnim i svetskim gradovima, ideje koja će vrlo brzo, negde od početka devedesetih godina prošlog veka, itekako biti u naučnom trendu. Pažljivijim praćenjem literature koja se obraća ovoj temi uočava se izvesna konfuzija kada je reč o pojmovima „svetski“ i „globalni“ grad (Hall, T., 1998: 4).
Takođe postaje jasno da je reč o pojmovima koji, po onome što se nudi kao objašnjenja, pre nego naučna, imaju popularna značenja. Pri tome ne sme se smetnuti sa uma da se originalno značenje svetskih gradova vezuje za P. Gedisa, oko 1915. godine. Dakle, bilo je potrebno da prođe tačno pola veka pre nego što se ovaj temat ponovo nađe na repertoaru naučnog interesovanja. To je, začudo, opet bilo van sociološkog kruga interesovanja jer je Piter Hol njihov značaj video kroz geografski podešenu prizmu. U svojoj knjizi Svetski gradovi on je identifikovao jedan set mesta u kojima postoji neproporcionalno visok udeo svetski uticajnih kompanija. P. Hol ove gradove razlikuje od ostalih velikih mesta zbog toga što su oni centri političke moći, sedišta nacionalnih vlada i međunarodnih korporacija, koncerna i sindikata. Istovremeno, to su i centri trgovine, finansija i komunikacija. Takve funkcije daju ovim gradovima posebna socijalna i ekonomska obeležja što, između ostalog, znači da se njihova uloga dominirajućih centara proširuje na sve oblike društvenog života. To su gradovi koji se vrlo lako prepoznaju po tome što su „vlasnici“ nekih od vrhunskih institucionalnih obeležja: od univerziteta do bolnica i klinika i od umetničkih galerija do sportskih i rekreacionih centara. Tada, polovinom šezdesetih godina prošlog veka, P. Hol je kao nosioce rečenih karakteristika označio London, Pariz, potez Randštat u Holandiji, potez Rur-Rajna, Moskvu i Tokio. Od tada pa do vremena kad je S. Sasen predstavila svoju sliku svetskih i globalnih gradova, ekonomski poredak u svetu se izmenio, ali su principi aglomeriranja funkcija i proizilazeće dominacije, ostali isti. I dok su P. Hol i S. Sasen posmatrali kako se formiraju vrhovi globalne političke i ekonomske moći u gradskim obličjima, Dž. Džejkobs je radije posmatrala bazu te piramide. Ona je pokušala da odgovori ne na pitanje zbog čega neki gradovi i pripadajući regioni prosperiraju, već zbog čega neki drugi propadaju. Dakle, pitanje „zbog čega neki gradovi rastu a drugi stagniraju ili propadaju“, predstavlja neku vrstu lajtmotiva koji obeležava gotovo sve što je iznela 1969. godine u svojoj knjizi Ekonomija gradova i što je na neki način nastavila u knjizi Gradovi i bogatstvo nacija. Nalazimo da je reč o bitno drugačijem metodološkom postupku i konkretnom sadržaju urbanosocioloških analiza nego što je to bilo u urbanogeografskim radovima koji su prethodili njenim interesovanjima za međusobnu povezanost ekonomije, gradova i nacija.
Vidimo, dakle, da je od vremena kada je Dž. Džejkobs istraživala i definisala pojmove gradova-regiona, ova tema, kao i njeni centralni pojmovi koji je definišu, doživela niz preobražaja. To nije neobično jer je tema bila interesantna ne samo za sociologe već i za ekonomiste, političare, regionalne planere, geografe i urbaniste.6
U najvećem broju definicija globalni gradovi-regioni imaju svoj zajednički imenitelj u procesu globalizacije. Tačnije, oni se vide kao svojevrsne prostorne, organizacione i društvene posledice unutrašnje i spoljne dinamike, odnosno ekonomskog i političkog odgovora gradova na snažne uticaje procesa globlizacije. Sam P. Hol je trideset godina nakon svog prvog pokušaja da osmisli značenja globalnog grada napravio svojevrsni presek ideja o tom pitanju. Međutim, dalje od prvobitnih ideja o tome kako je reč o ekonomskoj koncentraciji kapitala i moći (svejedno koja se vremenska ili prostorno-geografska dimenzija posmatra) − nije dospeo. Sva četiri moguća slučaja: (a) strateška dominacija zahvaljujući koncentraciji i ulozi multinacionalnih korporacija, (b) moć multinacionalnih korporacija u kontekstu nove međunarodne podele radne snage, (c) poredak gradova u urbanoj hijerarhiji zasnovan na proizvodnoj snazi u kontekstu svetske ekonomije i (d) položaj gradova u odnosu na koncentraciju međunarodnih organizacija − svode se, ustvari, na zakon velikih brojeva. Drugim rečima, veruje se da kvalitet proizilazi iz kvantiteta, što se čini sasvim uskim i neopravdanim polazištem. Često korišćenje ovog kriterijuma u sociološkim interpretacijama kao da govori o svojevrsnoj „preraspodeli ideja“ u društvenim naukama gde se kvalitativno definiše kvantitativnim. Reklo bi se da je na delu postmoderni pozitivizam za koji, bar za sad, nema odgovarajućeg teorijskog odgovora.
Sve što sledi iz ovakvog definicijskog kostura globalnih gradova-regiona, svodi se na dodavanje još ponekih kriterijuma koji proizilaze iz ekonomske i komandne moći multinacionalnih korporacija sa sedištem u takvim gradovima. Stiče se utisak da je u ovom trenutku sociologija prihvatila etalone koji proizilaze iz rečenog zakona velikih brojeva. Ne bez izvesne ironije mogli bismo da primetimo kako danas u razumevanju urbanih (svakako ekonomskih i političkih) procesa koji su na delu, sociologiji nedostaje širina i dubina pogleda kakav je imao jedan A. Lefevr, na primer. Uz pomoć takve jedne sociološke recepcije videlo bi se kako je danas na delu samo upotreba jedne staro-nove paradigme koju je oblikovao postmoderni način mišljenja i proglasio je za civilizacijski novum. P. Hol kao zaključak celokupnog procesa globalnih procesa na urbanom globusu vidi stvaranje nekakve nove urbane geografije što je, na neki način, u skladu sa njegovim decenijskim interesovanjem za regionalno planiranje (Haal, P., 2001: 77).
Ukoliko bismo želeli da se približimo mogućem autentičnom sociološkom pogledu na ovo pitanje videli bismo da je i u tom slučaju ekonomska računica vodeći princip. „Globalizacija ekonomskih aktivnosti podrazumeva nov tip organizacione strukture. Tako konstruisan kao globalni grad i globalni grad-region su, u mom čitanju, važni elementi nove konceptualne arhitekture“ (Sasen, 2001: 79).
Prepoznajući istorijsko postojanje globalnih svetskih gradova sjedinjenih u istom značenju, ona će ustvrditi kako su se danas ta dva pojma razdvojila, odnosno da ne moraju obavezno da se podudaraju. Pojam globalni grad-region Sasen vidi kao proizvod trenutne faze ekonomske globalizacije. Kao jedan od ključnih problema njihovog preciznijeg pojmovnog određenja ona vidi nepostojanje jasno definisanih prostornih granica. Dolazimo dotle da nam je izgleda potrebna nova prostornodruštvena paradigma koja bi na neki način bila „predlefevrovska“. Naime, nakon što je šezdesetih godina prošlog veka A. Lefevr ustvrdio kako je došlo do rasprskavanja urbanog, te da je tradicionalni grad počeo da gubi svoja istorijska značenja, moglo se učiniti da je otvoreno pitanje o prostornim trajektorijama društvenih značenja. Međutim, sam Lefevr je tvrdio da su „različiti pristupi urbanom društvu, implikacije i posledice ovih početnih razlika, deo problematike koja se tiče prostornih fenomena ili „urbanog“. Ovi izrazi su pogodniji od reči „grad“, koja kao da znači jedan određen i konačan objekt, dati objekt nauke i neposredni cilj akcije, dok teorijski postupak poziva najpre na kritiku tog „objekta“ i zahteva složeniji pojam od virtuelnog ili mogućeg objekta… Ukratko, virtuelni objekt nije ništa drugo do planetarno društvo i „svetski grad“, s one strane svetske i planerske krize i stvarnosti mišljenja“ (Lefevr, 1974: 25-26). Taman kad bi se pomislilo da Lefevr svojim, danas bi se reklo globalizmom, zaključuje raspravu o ekumenskom rasprostiranju urbanog, on nas vraća u realnost tvrdnjom da pojam grada ne odgovara više jednom društvenom predmetu. „To je dakle sa sociološkog stanovišta nazovi-pojam.
Međutim, grad ima istorijsko postojanje, koje je nemoguće odbaciti. Postoji i još dugo će biti malih ili srednjih gradova“ (Lefevr, 1974: 69). Upravo do takvog saznanja došla je i Dž. Džekobs što joj je omogućilo da od globalnog grada-regiona ne pravi naučni fetiš. Moglo bi se reći da se upravo kod ovog pitanja na delu vidi njena sposobnost dubinskog razumevanja društvene stvarnosti. Vrlo lako bismo u razumevanju veze između gradova i bogatstva nacija kod Dž. Džejkobs pronašli svaku od šest organizacionih hipoteza za modele globalnog grada koje je kasnije koristila S. Sasen. Prvi model razumeva se kao geografska disperzija ekonomskih aktivnosti, što predstavlja ključnu stvar za ekonomski rast pojedinih regiona (na šta se nadovezuje porast važnosti korporativnih funkcija koje se tu aglomeriraju). Na nacionalnom nivou, mada često i u odnosu na pojedine delove ili pak cele kontinente, to prepoznajemo kao odrednice „sever“ i „jug“, odnosno kao već dobro poznate sintagme za (ne)razvijenost pojedinih regiona. U viđenju Dž. Džejkobs to su razvijeni region Milana u Italiji, „Sunčani pojas“ u SAD, Bombaj (Mumbai) u Indiji ili pak okolnosti u kojima centralni Japan subvencioniše severni i južni deo zemlje. Dakle, reč je o strukturnim promenama koje se dešavaju u pojedinim regionima. Drugi model nastaje tad kad funkcije pojedinih kompanija (korporacija) postaju tako složene da dovode do toga da centralna sedišta postaju neka vrsta globalnih brendova, bez obzira što se proizvodni pogoni nalaze raspršeni po celom svetu. To je situacija kada neke gradove-regione u svetu prepoznajemo kao mesta gde se nalaze sedišta velikih multunacionalnih korporacija. Treći model odnosi se na aglomeriranje, bez obzira o kojoj vrsti kompanija ili korporacija da je reč. (Kod ovog modela je važno da se uoči kako to istovremeno ne moraju da budu gradovi koje prepoznajemo kao svetske.) Dž. Džejkobs navodi primere takvih gradova u Francuskoj, Holandiji, SAD, Engleskoj i drugde. Četvrti model je neka vrsta prirodnog stanja da slično privlači slično, odnosno da kompanije koje ne predstavljaju svetski prepoznatljive brendove odlaze u one regione gde se već nalazi kritična masa njima sličnih ili se, pak, aglomeriranje vrši po principima sličnih delatnosti. To su, dakle, oni gradovi-regioni koji nemaju preferencije na atribut svetskosti, ali mogu da budu izuzetno uticajni u pojedinim poslovnim segmentima.
Ovaj model karakteriše poznati princip da se u pojedinim delovima velikih gradova grupišu banke, osiguravajuće kompanije, predstavništva IT poslovanja i slično. Peti model predstavlja umrežavanje upravljačkih funkcija između sličnih globalnoekonomski razvijenih centara a šesta modelska hipoteza odnosi se na porast broja specijalizovanih menadžerskih poslova, odnosno promenu socio-ekonomske strukture stanovništva (Sasen, 2001: 82-85). Šta reći sem da su primeri ovakvih modelskih ponašanja globalne ekonomije i sa tim u vezi pojedinih gradova, obeležili gotovo celokupnu urbanu istoriju, o čemu nam Dž. Džejkobs daje pregršt primera; kako sistemskih, tako i u pogledu pojedinačnih gradova ili gradova-država. Da modeli svetske ekonomije i svetskih gradova onako kako se danas vide i naučno interpretiraju ustvari nisu nikakva novost, sasvim jasno definiše i F. Brodel.
U svojoj veoma širokoj istorijskoj perspektivi on nudi primere iz helenskog perioda, funkcionisanja imperijalnog Rima, iz Kine, Indije, ali i središta kontinentalne Evrope, duž tokova Rajne i Dunava. Sama esencija njegovih ideja proizilazi iz stava (kome, dakako, prethodi valjana analitička osnova) da je reč o procesima dugog trajanja. To potkrepljuje i stavovima o tome da takva stvar kao što je svetska ekonomija ne postoji bez svog sopstvenog područja koje se može definisati na sledeći način: (a) Ona ima svoje granice koje je definišu i daju joj identitet, isto onako kao što morska obala odvaja more. Dodatno, ove granice menjaju se veoma sporo; (b) Ona ima svoj centar oličen u gradu i jedan dominantan oblik kapitalizma. Ili obrnuto − dominantan kapitalistički grad uvek se nalazi u centru; (c) Svetski gradovi su u stanju neprekidnog međusobnog rivalstva i mogu da jedan drugom zauzimaju mesta. Drugačije rečeno − unutar svetske ekonomije uvek postoji hijerarhija zona (uticaja); (d) Svetsku ekonomiju obeležavaju hijerarhijski odnosi: Područja su uvek zbir individualnih ekonomija, ponekad siromašnih ili oskudnih u poređenju sa bogatstvom koje se nalazi u centru (Braudel, 2006: 25-31). Ovakav poredak stvari u istorijskom tumačenju principa kojima se objašnjava međusobna povezanost gradova i bogatstvo nacija, na svojevrstan način koristi i Dž. Džejkobs, navodeći mnoštvo takvih primera: Venecija, Sankt Peterburg u vreme Petra Velikog, Đenova, Konstantinopolj… I pored toga što se u najvećem broju izvornih slučajeva, kad posmatra trougao grad-ekonomija-svet, Dž. Džejkobs kreće po društvenim otiscima starih evropskih gradova, njena pažnja je paralelno usmerena prema gradovima u Severnoj Americi. Programska orijentacija koju zastupa sasvim je jasna: s obzirom da je reč o univerzalnim pravilima funkcionisanja kapitalizma, ona mogu biti primenjena na bilo kom mestu, pa i u Americi. Upravo na istorijskim primerima Njujorka, Filadelfije pa čak i San Franciska u drugoj polovini 19. veka i Toronta na početku 20. veka, ona to i pokazuje. Da su procesi ekonomskog uspona pojedinih gradova i pripadajućih regiona u istorijskom kontekstu mogući i van tradicionalnih evropskih centara nalazimo i kod drugih sociologa (Abu-Lughod, 2006: 42-48).
Ma koliko naizgled različitih gledišta o gradovima-regionima da analiziramo, bez velikih teškoća ćemo otkriti da je najmanji zajednički imenitelj sadržan u njihovim ekonomskim karakteristikama. Kao neka vrsta prirodne činjenice, iz takvog poretka stvari proizilaze i veoma razuđena obeležja moći. Tako dolazimo do jednostavnog saznanja da je većina teorijskih promišljanja i empirijskih provera o re-distribuciji vrednosti u savremenom urbanom svetu, bazirana na ekonomskim performansama društva. Rekli bismo da se ovakvim pojednostavljivanjem razumevanja društvenog života značajno slabi epistemološka osnova same sociologije. Čini se da se svaki pokušaj iskoraka van ekonomskog mejnstrima u njega još snažnije vraća. Pokušaji da se u prvi plan istaknu kognitivne reference (ili kakva druga, kvalitativna obeležja) prosperitetnih gradova, vrlo brzo bivaju svedeni na njihova ekonomska obeležja (Camagni, 2001).
Ono sa čime bismo mogli da se složimo jeste da globalni gradovi zbilja postaju reprezenti jedne nove geografije moći sa gotovo imperijalnim karakteristikama. „Nova imperija nije samo funkcija moći, niti je prosto rezultat imanentne tendencije kapitalizma ka imperijalizmu…. Ova mreža (globalnih gradova) je strateška infrastruktura koja omogućava produkciju i specijalizovano servisiranje komponenti ključnih za konstituisanje globalnog korporacijskog kapitala“ (Sasen, 2004: 112). Kao što vidimo i ovde je reč o staro-novoj tezi s tim da je novum u obliku imperija-gradova samo prividan. Dž. Džejkobs je jasno uočila (kao što je to pre nje učinio L Mamford) da su „strategije i transakcije neophodne da se osvoji, zadrži i iskoristi jedna imperija destruktivna za gradove same te imperijalne sile i da neizostavno vode do njihove stagnacije i propadanja“ (Džejkobs, 2010: 207). Ma koliko se činilo da su imperijalni kontekst sa kojim računa Dž. Džejkobs i liberalno kapitalistički model sa kojim operiše S. Sasen međusobno udaljeni, reč je o jednom istom: procesu primarne koncentracije bogatstva i moći. Zapravo, to nešto kasnije potvrđuje i S. Sasen uz ključnu opasku da su za istorijske modele presudna vremena izgradnje nacionalnih država, dok je sadašnja geografija moći rezultat slabljenja jednih i porast moći drugih država (Sasen, 2004: 115). Ipak, zar nije reč samo o jednom segmentu procesa dugog trajanja u kojem su grad, država i ekonomija ključne varijable, pri čemu se ciklično menja njihova prostorna, organizaciona i funkcionalna geografija?
Interesovanje za poziciju gradova u svetskom urbanom poretku i traženje dovoljno stabilnih kriterijuma za njihovu „globalnost“ i „svetskost“ potisnuli su važne hijerarhijske odnose na nacionalnoj osnovi. Urbana primarnost, kojom se određuje odnos između najvećeg nacionalnog urbanog centra i prvog sledećeg, a na koju je prvi ukazao B. Beri, ima vrednost trajnog kriterijuma o pre-raspodeli urbanog stanovništva u okvirima nacionalnih granica (Berry, 1961). Strukturne različitosti između gradova koje u takvim uslovima vladaju, na dugi rok mogu da oštete održiv urbani sistem na nacionalnom nivou (Clark, 1996: 28). Često su gradovi koji se nalaze u velikoj senci primarnih gradova, čak i kad ovi nisu svetski i nemaju značajna obeležja globalnosti, u takvoj ekonomskoj situaciji da je njihov prosperitet vrlo upitan. „Mada i danas, kao i u prošlosti, na svetu postoji obilje propalih stagnantnih privreda i kultura, fenomen propadanja je začuđujuće malo obrađivan“ (Džejkobs, 2010: 271). Činjenica je da je sociologija znatno više pažnje obraćala makro uzrocima i posledicama globalizacije, nego što se upuštala u probleme koji nastaju na nižim hijerarhijskim nivoima. Kada je u svom postmodernom diskursu sociologija (vrlo često) fokus pomerala ka posledicama rečenih makroprocesa, oni su se uglavnom odnosili na takozvanu „geometriju siromaštva“ u okvirima nacionalnih granica, odnosno na rasna, etnička i rodna pitanja, identitete ili, mada ređe, na osobine migracija (Eade, 1997: 11).
Dobro pitanje koje još početkom osamdesetih godina prošlog veka postavlja Dž. Fridman, pionir modernih urbanih i regionalnih studija (neki ga označavaju i kao urbanistu) jeste: kome služe svetski gradovi?7 Naš osnovni argument je da je karakter procesa urbanizacije − ekonomski, društveni i prostorni − koji zajedno definišu život u tim gradovima − u velikoj meri refleksija oblika njihove integracije u svetsku ekonomiju. Ustvari, reći će on, centralna stvar koja se tu nameće kao predmet posmatranja je kontrola urbanog života. „Čiji interesi se tu ostvaruju: stanovništva ili transnacionalnih korporacija ili možda nacionalne države koja omogućava političke uslove za svetsku urbanizaciju“? (Fridman, 2006: 58). Savršeno je jasno da sami stanovnici gradova koji su u nacionalnim, a posebno u internacionalnim okvirima, doživeli veliki ekonomski uzlet, predstavljaju „urbanu masu“ koja je malim delom učestvovala u izgradnji ili makar samo servisiranju takvog gradskog poretka. Nacionalna država pak, u uslovima prosperitetnog zaleta pojedinih gradova ka atributima svetskosti, samo je manje ili više pogodan formalni, pravno-politički okvir. S obzirom na njegovu veličinu i prevashodno ekonomski značaj za nacionalnu državu, sami stanovnici kao takvi, sa svim svojim eventualnim socio-ekonomskim problemima, obično nisu nacionalni prioritet. Međutim, (i) u tim gradovima itekako postoji ono stanovništvo koje stoji na drugoj strani urbanog prosperiteta i ekonomski pozitivnih efekata po nacionalnu državu. To je ono što se naziva sebičnost u procesima globalizacije. Dakle, može se govoriti o jednoj vrsti „unutrašnjih posledica“ gradskog pozicioniranja u međunarodnoj hijerarhiji, odnosno o socijalnom prestrukturiranju i još snažnijoj klasnoj podeljenosti nego u „običnim“ gradovima. Pre nego globalizacija to postaje problem kojim bi sociologija morala da se bavi. Zapravo, bitno je da ne ispusti iz vida takvu vrstu međusobne povezanosti. U senci svetskih odnosno globalnih gradova i makroekonomskih prestrukturiranja, dešavaju se snažni i slojeviti društveni procesi koji su često sa druge strane slike o gradskom bogatstvu. Čini se da je in problematika o svetskim gradovima toliko snažno bljesnula i u sociologiji da je realan život onih koji su „samo obični profesionalni stanovnici gradova“, ostao nevidljiv. Zapravo, reklo bi se da je danas, kada ova teorija živi već svoju treću deceniju, socioloških saznanja o životu stanovnika u takvim gradovima sve manje.
Ljubinko Pušić
Filozofski fakultet
Univerzitet u Novom Sadu
2 I danas se u mnogim biografijama Dž. Džejkobs može naći iskaz da je njeno zanimanje bilo urbanista, što je samo delimično tačno; tačno je onoliko koliko razumevamo da se profesionalno bavljenje gradom može smatrati poslom urbanista.
3 Da su se i u veoma rigidnoj američkoj sociološkoj sredini stvari pomerale u pravcu otvaranja profesije, govori i podatak da je 2002. godine sekcija za urbanu sociologiju Američkog Sociološkog Udruženja upravo Dž. Džejkobs dodelila nagradu za životno delo.
4 Interesantno je da je ova tema nikad nije napuštala i da je u već svojom kasnim godinama ponovo ovu temu aktuelizovala knjigom Priroda ekonomije 2000. godine. Celokupan, mada nevelik ispis, odnosi se na posmatranje gradova kao pokretača inovativnih ekonomskih promena.
5 Interesantno je da se u našoj sociološkoj literaturi ime P. Gedisa retko sreće. Uglavnom ga nema u udžbenicima i hrestomatijama, dok se u sociološkim rečnicima pojavljuje iz sekundarnih izvora; najčešće zbog pojmova konurbacije i metropole kojima je udahnuo sociološki život.
6 Alen Skot daje veoma instruktivne i ilustrativne prikaze ove teme (Scott, 2001).
7 Jedan od najcitiranijih Fridmanovih tekstova je: Friedman, John and Wolff Goetz (1982): „World City Formation: An Agenda for Research and Action“, objavljen u: International Journal of Urban and Regional Research, 6, 3, 309-344.
Literatura
Abu-Lughod, Janet. 2006. Global City Formation in New York, Chicago and Los Angeles, u: Brenner, Neil and Roger Keil (ed). The Global Cities Reader. New York: Routledge.
Barnes, H. E. 1982. Uvod u istoriju sociologije. II. Beograd: Bigz.
Berry, B. J. L. 1961. City Size Distribution and Economic Development. Economic Development and Cultural Change, 9. 573-87.
Braudel, Fernand. 2006. Division of Space and Time in Europe, u: Brenner, Neil and Roger Keil (ed.). 2006. The Global Cities Reader. New York: Routledge.
Camagni, Roberto. 2001. The Economic Role as Spatial Contradiction of Global CityRegions: The Functional, Cognitive and Evolutionary Context, u: Scott, Allan, J. Global
City-Regions: Trends, Theory, Policy. New York: Oxford University Press.
Clark, David. 1996. Urban World/Global City. New York: Routledge.
Dunlap, Rilley. 2001. The Evolution of Environmental Sociology: A Brief History and Assessment of the American Experience, u: Frey, R. Scott. The Environment and Society, Allyn and Bacon.
Džejkobs, Džejn. 2010. Gradovi i bogatstvo nacija. Novi Sad: Mediterran Publishing.
Eade, John, (ed.). 1997. Living in the Global City: Globalization as a Local Process. London: Routledge.
Fridman, John. 2006. World City Formation: An Agenda for Research and Action, u: Brenner, Neil and Roger Keil (ed.). The Global Cities Reader, New York: Routledge.
Golubović, Zagorka. 1991. Antropološki eseji. Beograd: Zavod za udžbenike i nastavna sredstva.
Jacobs, Jane. 1969. The Economy of Cities. New York: Random House.
Hall, Peter. 2001. Global City-Regions in the Twenty-first Century, u: Scott, Allan, J. Global
City-Regions: Trends, Theory, Policy. New York: Oxford University Press.
Hall, Tim. 1998. Urban Geography. London: Routledge.
Hazlitt, Henry. 1998. Ekonomija u jednoj lekciji. Novi Sad: Global Book.
Lefevr, Anri. 1974. Urbana revolucija. Beograd: Nolit.
Mamford, Luis (2009): Tehnika i civilizacija. Novi Sad, Mediterran Publishing.
Mamford, Luis. 2010. Kultura gradova. Novi Sad: Mediterran Publishing.
Nowlan, David, M. 1997. Jane Jacobs among Economists, u: Max Allen (ed.). Ideas That
Matter: The Worlds of Jane Jacobs. The Gringer Press.
Palen, John J. 1995. The Suburbs. New York: McGraw Hill, Inc.
Popović, Milan. 1995. Ritam sveta: škola svetskog sistema Immanuela Wallersteina. Podgorica: CID.
Pušić, Ljubinko. 1997. Grad, društvo, prostor: sociologija grada. Beograd: Zavod za udžbenike i nastavna sredstva.
Pušić, Ljubinko. 2009. Sociologija okruženja u traženju svog akademskog i istraživačkog profila. Sociologija i prostor, 47, 183(1), 27-42.
Sassen, Saskia. 2001. Global Cities and Global City-Regions: A Comparison, u: Scott, Allan, J. Global City-Regions: Trends, Theory, Policy. New York: Oxford University Press.
Sasen, Saskia. 2004. Gubitak kontrole? Suverenitet u doba globalizacije. Beograd: Beogradski krug.
Scott, Allan, J. 2001. Global City-Regions: Trends, Theory, Policy. New York: Oxford University Press
Valerštajn, Imanuel. 2005. Posle liberalizma. Beograd: Službeni list.
Volerstin I. i drugi. 1997. Kako otvoriti društvene nauke. Podgorica: CID.
