Opsena za opsenom, laž po laž, placebo na placebo… Doviđenja Keruače, doviđenja drumovi ka slobodi, doviđenja Dine Morijarti – dobro jutro depresijo i autopatetiko

Za početak, da vas pitam nešto.

Da li se ponekad ili prečesto osećate kao da ste u zatvoru? Kao da živite životom koji vas omeđava? Kao da vam neko drugi određuje kako ćete provoditi dane? Kao da vam je jedino dopušteno da maštate, ali ne i da te maštarije realizujete? Kao da ponekad ne znate ni ko ste, ni gde ste? Kao da… Nemate slobodu bilo kakvog izbora, već tumarate okolo poput zombija?

Podeliću sa vama moje životno iskustvo, koje će vam se, možda, učiniti infantilno ili bizarno, ali rizikovaću.

Odrastao sam u novobeogradskim paviljonima. U ovim poznim godinama, slike su blede (a ne jasne kao u Luisovoj pesmi), ali su zato osećaji i dalje izoštreni. Stoga se kroz osećaje prisećam prostranstva parka pokraj zgrade u kojoj sam živeo s porodicom u skučenom stanu. Taj park je bio ceo moj svet. Zajedno sa drvećem u njemu, žbunjem, bazenom sa peskom i penjalicom, te ruševinom od kuće koja je zauzimala centralni deo parka i niko je decenijama nije dirao. Nikad nisam saznao, ili sam, možebiti, zaboravio, kakva je to ruševina, ali sad bih mogao da pretpostavim da je reč o nekoj velikoj kući srušenoj tokom bombardovanja u Drugom svetskom ratu, kad je taj deo grada bio selo i nije ni slutio da će jednom postati sastavni komadić “velike spavaonice grada”, a danas mnoštvo vrlo skupih parcela na kojima niču moderna naselja i šoping centri. Ta ruševina, od koje je ostao dugačak zid, na sredini polusrušen, povezan metalnim konstrukcijskim cevima promera fudbalskih stativa i prečki, beše mesto svih dešavanja. Po njoj smo se pentrali, sa nje smo skakali, padali i lomili noge i glave, igrali izmišljene igre sa loptom, prelazili je celom dužinom poput cirkuskih hodača na žici. Kasnije, počeo sam da otkrivam i druge, okolne parkove, koji su, jedan po jedan, nudili novi uvid u svet, novu avanturu, nova prostranstva. Svaki park imao je svoju specifičnost i svoje magične kutke. Svoje priče, legende, baronije, lokalne heroje i negativce, grupice klinaca koji su polagali pravo na njih baš kao što je moje društvo polagalo pravo na svoj park.

“Divlje, slobodno dete iz parka je smešteno u školsku klupu i primorano da dane provodi u učionici učeći slova, brojke, pojmove…”

Iz parka, odnosno parkova, pošao sam u školu. Tada smo svi nosili plave kecelje i nismo se previše razlikovali jedni od drugih, jer socijalizam je gajio težnju ka jednakosti koja se ogledala i kroz jednoobrazno oblačenje kako se niko ne bi osetio ugroženo zbog socijalnih razlika, koje, opet, ruku na srce, nisu bile toliko velike i očigledne. Uglavnom – škola. Škola je bila moj prvi susret sa oduzimanjem slobode. Okej, ni vrtić (ili obdanište, kako se to tada češće zvalo), nije bio prijatan, ali škola je zacementirala stvar. Divlje, slobodno dete iz parka je smešteno u školsku klupu i primorano da dane provodi u učionici učeći slova, brojke, pojmove… Dete je spakovano u zatvoren prostor, između četiri zida, stisnuto mengelama sistema, naterano da se fokusira na zelenu tablu ispred sebe. Sećam se, kao danas, da sam tada pomislio: “Au, koliko li će ova robija da traje?”. I trajala je… Znate i sami koliko. Dovoljno da zaboravite na park, na spokojno predškolsko detinjstvo, na osećanje kako je to biti slobodan – od obaveza, od pritisaka, od ocena, od procena, od regula, od odgovornosti! Ne da je trajalo, nego nikad nije ni prestalo. Zar ne?

Neki se naviknu, drugi pokušavaju da pobegnu. Baš kao u zatvoru. Ja sam sve više bežao u knjige koje nisu bile školske; one koje vrve od života, avanture, širine, misterija, dalekih svetova i zanimljivih teorija koje prkose konvencijama.

Knjigu Džeka Keruaka “Na putu” prvi put sam čitao u srednjoj školi. Govorila je o slobodi. Slobodi koju mladi, ali ipak odrasli ljudi pokušavaju da ostvare u svetu koji je već debelo srljao u zatvor zvani kapitalizam od devet do pet, plus prekovremeni rad, plus nikad se ne naspavati, plus odgajanje dece u oskudnim uslovima, plus teško izdejstvovani i još teže plaćeni odmori u turističkim rezervatima sa ograničenim vremenskim okvirom za isproigramiranu relaksaciju. Razumeo sam o čemu knjiga govori, ali tada je nisam mogao doživeti na pravi način, u svoj njenoj punoći.

“Centrifuga potrošačkog društva me je vrtela sve većom brzinom, baš kao i gomilu (ispranih) ljudi koje sam sretao na ulicama, poslovima i u gradskom prevozu.”

Drugi put sam istu knjigu čitao u tridesetim godinama i stvari su mi postale mnogo jasnije. Tada sam već robijao na poslu od devet do pet, kapitalizam me je jahao i mlatio po zadnjici kao pijani džokej ragu. Din Morijarti i Sal Paradajz mnogo jasnije su definisali moj ideal slobode kojoj sam težio – da neprestano budem na putu, daleko od učmalosti i svakodnevnice, da upoznajem zanimljive ljude, raznorazne krajolike i slušam zanimljive priče stranaca. Međutim, osećao sam da je vreme protutnjalo i da je moj put blokiran. Put u slobodu. Centrifuga potrošačkog društva me je vrtela sve većom brzinom, baš kao i gomilu (ispranih) ljudi koje sam sretao na ulicama, poslovima i u gradskom prevozu. Život mi je tekao pravolinijski, od plate do plate, u začaranom krugu konvencionalnih imperativa snažnih poput izbacivača na vratima noćnih klubova. Gde pobeći? Kako to učiniti? Kud god da bi se osvrnuo, sve je delovalo kao da štancovano na istom kalupu. Globalizacija, u onom najvulgarnijem smislu te reči, sve nas je pretvorila u robijaše. Ponovo sam bio u onoj učionici, u četiri zida, ispred zelene table, sneno i setno gledajući svet s druge strane prozora koji je delovao slobodno, nesputano… Na (nekom) putu. Dok ja tavorim u mestu, udaljen od avantura, od otkrivanja novih svetova/parkova, upoznavanja egzotičnih ljudi s naizgled nadnaravnim svojstvima i sisanja najlepših plodova života – onih zabranjenih.

Nisam čitao “Na putu” po treći put, ali jesam gledao film snimljen po ovoj knjizi 2012. godine. Tada, moj put više nije bio blokiran, već se odronio i bilo je nemoguće proći na drugu stranu; barem ne bez mosta, ali taj most nije bio u planu za izgradnju. Ostao sam nasukan na jednoj strani, onoj koju sam, svojom inercijom ili nedostatkom hrabrosti, odabrao. Progutala me je neman koja je proždrala veći deo čovečanstva, neman koja bi se, u nedostatku jednorečnog izraza, mogla nazvati strahom od slobode. Onog trenutka kad sam napustio park i bivstvovanje u njemu, izgubio sam hrabrost, postao sam građanin pokorni, buntovnik na sitno, depresivac u užem krugu, anksiozni ljudski štakor, kandidat za kancer i infarkt, pretplatnik na besmisao infotejmenta i industrije jeftine zabave. Onaj što misli da može u tuđim mislima pronaći vlastiti putokaz, kroz udisanje dima osetiti ukus pobune, u povremenom pijanstvu biti deo revolucije, a u snovima dosegnuti spokoj zvezdanog neba i onjušiti mirise egzotičnih svetova. Opsena za opsenom, laž po laž, placebo na placebo… Doviđenja Keruače, doviđenja drumovi ka slobodi, doviđenja Dine Morijarti – dobro jutro depresijo i autopatetiko.

Kristen Stewart / Na putu

Nažalost, nikad ne postadoh “usamljeni putnik”, niti “darma lutalica”, nikad ne odoh do ivice Big Sura, nikad ne spoznadoh taj pravi ukus iskonske slobode, iste one o kojoj je Džoni Štulić lepo spevao par prigodnih stihova koje mnogi citiraju: “Sloboda nije božije sijeme, pa da ti ga neko da… sloboda nije krilatica reklamnog panoa, konstruktivna kritika postojećeg stanja, sloboda je žena – uuuuzmi je”.

Dejan Katalina

https://zurnal.bookmate.com/dzek_keruak_ili_borba_za_slobodu_koja_se_izjalovila/