Roman o jednom pripitomljenom vuku
Beskrajna ledena pustinja Severa, na razvođu dvaju stoleća, u vreme velikog juriša na zlato… Ambijent surove ali uzvišene prirode, u kojem se veličina i slabosti ljudske ispoljavaju u oštrim, nezasenčenim konturama. To je podneblje koje neopozivo uobličava karaktere, vajajući ih prema velikim i trajnim zakonima koji daju za pravo samo snažnima, ne ostavljajući mesta za slabe …
Beli Očnjak je po rođenju vuk, premda u sebi nosi i mali postotak pseće krvi. On u sebi nosi duboko nasleđe rase: nagon prema slobodnom životu u prirodi, ali, istovremeno, i čudnu potrebu za uspostavljanjem odnosa prijateljstva i vernosti sa čovekom. U početku, međutim, iskustvo veze sa čovekom Belom Očnjaku donosi samo poniženje i patnju, sve do trenutka dok ne naiđe na gospodara koji će u njemu znati da probudi ljubav.
Od tada počinje novo razdoblje u životu Belog Očnjaka, tog neobičnog psa izvanrednih svojstava: neuporedive fizičke snage i začuđujuće inteligencije. Džek London, majstorstvom koje mu je pribavilo svetski ugled, i naklonost niza čitalačkih generacija, ispisuje ovu uzbudljivu, toplu i živopisnu biografiju jednog bivšeg podanika Divljine — ne prikrivajući da se, zapravo, radi o istoriji pobede civilizacije nad divljinom.
U poteri za mesom
Tamne šume crnogorice mrštile su se s obe strane smrznutog rečnog korita. Nedavno im vetar beše skinuo belu odeću od inja, te je izgledalo da se jele naginju jedne prema drugima, crne i zloslutne kroz sve slabiju svetlost dana. Nad celim tim krajem vladala je beskrajna tišina. Sav kraj bio je prava pustinja, bez života, bez pokreta, tako samotan i hladan da u suštini čak nije izgledao tužan. Ta pustinja kao da je odzvanjala od nekog smeha, ali je to bio smeh jeziviji od svake tuge, smeh setan kao osmeh Sfinge, hladan kao mraz i sumoran kao neumitnost. To se osiona i ćutljiva mudrost večnosti smejala sićušnoj zaludnosti i naporu života. Bila je to Divljina, pusta Divljina Severa, ledena srca.
Ali je u tom kraju ipak bilo života, i to života koji se prkosno kretao.
Niz zaleđeno rečno korito naporno je išao red pasa vučjaka.
Njihova nakostrešena dlaka bila je pokrivena injem. Dah im se mrznuo u vazduhu čim bi izašao iz usta, izbijajući u obliku penušave pare spuštala im se na dlake po telu i pretvarala u kristale inja. Psi su imali na sebi kožne amove i bili su privezani kožnim štrangama za saonice, koje su klizile pozadi. Saonice nisu imale salinaca. Bile su napravljene od debele i jake brezove kore, te su se čitavom svojom površinom oslanjale na sneg. Prednji deo im je bio povijen na više, kao uvojak hartije, da bi saonice sabijale naniže mekani sneg što se uzdizao pred njima kao talas. Na saonicama je bio uzan, dug, četvrtast sanduk čvrsto privezan. Bilo je na njima i drugih stvari: ćebadi, jedna sekira, lonac za kafu i tiganj; ali se taj dugi, uzani i četvrtasti sanduk najviše isticao i zauzimao najviše mesta.
Ispred pasa je na širokim krpljama prtio jedan čovek. Za saonicama je išao drugi čovek. Na saonicama, u onom sanduku, ležao je treći čovek, sa čijim je naporima bilo svršeno — čovek koga Divljina beše tako savladala i slomila, da se nikad više neće kretati ni boriti. Divljina obično ne voli kretanje. Nju život vređa, jer je život kretanje, a Divljina uvek teži da uništi kretanje. Ona smrzava vodu, da joj ne da da teče k moru; ona izgoni sok iz drveća, sve dok se ono ne smrzne do same srži; a čoveka Divljina još najnemilosrdnije i najgroznije progoni i teži da ga smrvi i pokori — čoveka koji je najnemirniji oblik života, večiti buntovnik protiv zakona: da se svako kretanje mora završiti prestankom kretanja.
Ali, onda, dva čoveka što još ne behu mrtvi naporno su prtili ispred i pozadi saonica. Tela su im bila pokrivena krznom i meko učinjenom kožom. Trepavice, obrazi i usne bili su im toliko obloženi kristalima od sleđenog daha, da im se lica nisu jasno videla. To im je davalo izgled nekih sablasnih maski, pogrebnih pratilaca iz nekog avetinjskog sveta na pogrebu neke aveti. Ali su ispod svega toga bili ljudi, koji su se probijali kroz taj kraj pustoši, podrugljivog smeha i tišine, majušni pustolovi potpuno predati svojoj ogromnoj pustolovini, koji su se sukobljavali sa silom jednog sveta tako udaljenog, tuđeg i beživotnog kao i ponori prostora…
Putovali su neprekidno ne govoreći ništa, štedeći dah radi napornog rada tela. Svuda oko njih vladala je tišina i pritiskivala ih svojom osetnom prisutnošću. Ona im je delovala na duh kao što pritisak vode u dubini deluje na telo gnjurca. Gnječila ih je težinom svoga beskrajnog prostranstva i svoje neizmenjive odluke. Gnječila ih je do najdaljih kutaka njihovog duha i cedila iz njih, kao sok iz grožđa, svaku lažnu vatrenost i preteranu uobraženost ljudske duše, dok nisu uvideli kako su vremenski ograničeni i mali, sitne mrvice i trunke što se migolje pomoću slabačkog lukavstva i nešto malo mudrosti kroz toliku igru i protivigru velikih slepih stihija i sila.
Prođe jedan sat, pa onda i drugi. Bleda svetlost kratkoga dana bez sunca počinjaše da slabi, kad se kroz miran vazduh razleže neki slab i udaljen krik. Naglo se peo sve više u tonu dok nije dostigao najvišu notu, zadržao se na njoj podrhtavajući napregnuto, pa onda polako zamro. To bi izgledalo kao vapaj neke izgubljene duše; da nije bilo u njemu neke tužne ostrvljenosti i gladne žudnje. Čovek što je išao na čelu okrete glavu, dok mu se pogled ne susrete s pogledom čoveka pozadi. A tada klimnuše glavom jedan prema drugome preko dugog, četvrtastog sanduka. Razleže se i drugi krik, koji probi tišinu oštro kao igla. Oba čoveka pogledaše na onu stranu otkuda se čuo urlik. To je bilo negde iza njih na snežnom prostranstvu koji behu već prevalili. Kao odgovor ču se i treći urlik, isto tako iza njih, levo od drugog urlika.
— Idu za nama, Bile, reče čovek na čelu.
Glas mu je zvučao promuklo i neprirodno, i videlo se da teško govori.
— Meso je retkost, reče njegov drug. Već toliko dana nisam video zečjeg traga.
Posle toga nisu više govorili, iako su pažljivo osluškivali gonilačke krike što su i dalje odjekivali za njima.
Kad se poče smrkavati oni okrenuše pse prema jednom jelovom čestaru kraj reke i pripremiše sebi logor. Mrtvački sanduk kraj vatre služio im je ujedno i kao sto i kao sedište. Vučjaci, okupljeni u gomilu na drugoj strani vatre, režali su i ujedali se međusobno, ali nisu pokazivali ni malo volje da zađu u mrak.
— Izgleda kao da, za čudo, vole da budu što bliže vatri, objasni Bil.
Henri, koji je čučao kraj vatre i spuštao komad leda u lonac s kafom da se kafa staloži, klimnu glavom i ne reče ništa, sve dok ne sede na mrtvački sanduk i dok ne poče jesti.
— Znaju oni gde im je koža sigurna, reče on.
— Više vole da jedu no da budu pojedeni. Bistre su to glave, ti psi.
Bil odmahnu glavom.
— O, ja bogme ne znam!
Drug ga pogleda radoznalo.
— Ja te sad prvi put čujem kako kažeš da nisu pametni.
— Henri, reče drugi čovek odlučno žvaćući pasulj, da li ti je palo u oči kako su psi galamili kad sam ih hranio?
— Jesu stvarno grajali više no obično, priznade Henri.
— A koliko mi imamo pasa, Henri?
— Šest-
— E, pa, Henri… Bil zastade da bi mu reči dobile što jači značaj. K’o što rekoh maločas, Henri, mi imamo šes’ pasa. Ja sam iz torbe izvadio šes’ riba. Dao sam svakome psu po jednu, Henri, i nedostajala mi još jedna riba.
— Pogrešio se u brojanju.
— Mi imamo šes’ pasa, ponovi onaj sasvim mirno. Izvadio sam šes’ riba. Jednouhi je ostao bez ribe. Vratio sam se do torbe i doneo mu ribu.
— Pa, mi imamo samo šes’ pasa, reče Henri.
— Henri, nastavi Bil, ja i ne mislim da kažem da su sve to bili psi, ali je njih sedam dobilo ribu.
Henri prestade da jede, pa baci pogled preko vatre i prebroja pse.
— Sad i’ je samo šes’.
— Video sam jednoga kad je pobegao preko snega, saopšti Bil mirno i odlučno. Ja sam i’ video sedam.
Drug ga pogleda sažaljivo, pa reče:
— Ja ću biti srećan i presrećan kad se ovo naše putovanje završi.
— Šta hoćeš tim da kažeš? upita Bil.
— Hoću da kažem da ti ove naše tegobe udaraju na živce i da počinje da ti se priviđa.
— Pomišljao sam i ja na to, odgovori Bil ozbiljno. Zato sam, kad sam ga video kako trči preko snega, pogledao u sneg i video njegove tragove. Zatim sam prebrojao pse, i bilo i’ je šes’. Eno tragova još tamo u snegu. Hoćeš da i’ vidiš? Ja ću ti i’ pokazati.
Henri ne odgovori ništa, nego je samo žvakao ćuteći, dok po svršetku večere ne zali jelo poslednjom šoljom kafe. Obrisa usta nadlanicom i reče:
— Onda znači da ti misliš da je to… ali dugo i žalosno zavijanje negde iz mraka prekide mu reč. On zastade da oslušne, pa onda završi rečenicu pokretom ruke prema tome glasu… jedan od oni’ tamo?
Bil klimnu glavom.
— Na moju dušu, ja bi’ pre to mislio nego makar šta drugo. Video si i sam kako su psi dizali graju.
Urlik za urlikom, koji su se dozivali i odzivali, pretvarali su tišinu u pravu ludnicu. Krici su se čuli sa svih strana, a psi su odavali strah pribijajući se sasvim uz vatru, dok im vrelina ne bi osmudila dlaku. Bil baci na nj još drva, pa onda pripali lulu.
— Ja mislim da si se ti malko uplašio, reče Henri.
— Henri…Bil je zamišljeno neko vreme sisao lulu, pa onda nastavi:
Henri, ja sam nešto mislio koliko je ovaj ovde srećniji no što ćemo ja i ti ikad biti, i pokaza na treću osobu, savijajući palac naniže prema kovčegu na kojem su sedeli. Ti i ja, Henri, kad umremo, bićemo srećni ako dobijemo dosta kamenja preko sebe da nam psi kosti ne razvlače.
— E, mi nemamo rodbine, ni para i sve ostalo, kao on, odgovori Henri.
Pogrebi na duge staze nisu baš najzgodniji za naše kese.
— Ja samo ne mogu da razumem, Henri, šta ovakav čovek, koji je u svojoj zemlji bio neki lord ili nešto slično, i koji nije nikad morao da se brine za hranu i postelju, šta je, koga vraga, on imao da traži po ovoj zemlji za božjim leđima — eto, to ti je ono što ja nikako ne mogu da shvatim.
— A mogao je da doživi duboku starost, da je ostao kod kuće, saglasi se Henri.
Bil otvori usta da progovori, ali se predomisli. Mesto toga on samo pokaza prema zidu od pomrčine što se sklapao sa svih strana oko njih. U tome gustom mraku nije se nazirao nikakav oblik, nego se video samo par očiju koje su sijale kao žeravice. Henri pokaza glavom drugi par, pa onda treći. Njihov logor bio je opasan čitavim krugom takvih sjajnih očiju. S vremena na vreme po neki par očiju bi se pomakao ili bi se izgubio, da se malo kasnije opet pojavi. Uznemirenost pasa je postajala sve veća, te su u iznenadnom nastupu straha navalili prema drugoj strani vatre, umiljavajući se i puzeći oko nogu ljudi. U toj gužvi jedan se pas beše prevalio na okrajak vatre, pa je stao da skiči od bola i straha, dok je miris njegove osmuđene dlake ispunjavao vazduh. Ta uzbuna primora krug očiju da se za trenutak se uznemiri, pa čak i da se povuče, ali kad se psi umiriše, on se opet vrati na svoje mesto.
— Grdna šteta, Henri, što smo ostali bez municije!
Bil beše ispušio svoju lulu, pa je pomagao drugu da prostre krzno i ćebe preko jelovih grana koje beše položio po snegu pre večere. Henri progunđa nešto, pa stade drešiti opanke.
— Kako ti ono reče, koliko ti je još ostalo metaka? upita on.
— Tri, glasio je odgovor. Kamo sreće da i’ je trista. Onda bi’ im ja pokazao šta znam, vrag im babi!
I ljutito zapreti pesnicom prema užarenim očima, pa poče nameštati opanke kraj vatre da se suše.
— A velim, još, da hoće ovaj mraz da prestane, nastavi on. Ima već dve nedelje otkako se drži na pedeset ispod nule. I kamo lepe sreće da nisam nikad ni krenuo na ovaj put, Henri. Ni malo mi se ne dopada kako sve ovo izgleda. Nekako se ne osećam kako valja. I kad je već reč o željama, voleo bih da ovome putovanju bude kraj, pa da ti i ja lepo sedimo kraj vatre u Fort Mek Gariju i da otprilike u ovo doba češljamo karte — eto, to ja želim.
Henri progunđa, pa se uvuče u postelju. Baš kad beše zadremao, trže ga glas njegovog druga.
— Slušaj, Henri, kad je onaj drugi došao i dobio ribu, zašto nisu psi navalili na njega? To mi, eto, nikako ne da mira.
— Tebi mnogo štošta ne da mira, Bile, čuo se sanjiv odgovor. Ti ranije nisi nikad bio takav. Sad umukni i spavaj, pa ćeš sutra biti čio i veseo. Tebi je želudac pun kiseline, eto šta je tebi!
Ljudi su spavali i teško disali, jedan uz drugoga pod istim pokrivačem.
Vatra oslabi, a sjajne oči suziše krug koji behu napravile oko vatre. Psi su se pribijali u strahu i s vremena na vreme režali kad bi se neki par očiju primakao suviše blizu. Jednom njihova graja postade tako glasna, da se Bil probudi. On se pažljivo izvuče iz postelje da ne bi probudio druga, i baci još drva na vatru. Čim ona stade da plamti, krug se izmače dalje unazad. On baci letimičan pogled na zbijene pse. Odjednom stade trljati oči, pa ih pogleda pažljivije. Onda se uvuče opet pod pokrivač.
— Henri, reče on. Ej, Henri!
Henri zastenja prelazeći iz sna u budno stanje, pa zapita: Šta je sad?
— Ništa, čuo se odgovor, samo to da i’ je sad opet sedam. Baš sam i’ sad izbrojao.
Henri to obaveštenje primi k znanju s nekim mumlanjem, koje pređe u hrkanje čim opet utonu u san.
Ujutro se Henri probudi prvi i diže druga iz postelje. Trebalo je još tri sata do dnevne svetlosti, iako je bilo već šest sati, te je Henri u mraku poslovao i spremao doručak, dok je Bil uvijao ćebad i pripremao saonice za prezanje.
— Slušaj, Henri, upita on odjednom. Šta ti ono reče, koliko imamo pasa?
— Šes’.
— Nije tačno, viknu Bil likujući.
— Opet sedam? upita Henri.
— Ne, nego pet; jedan je nestao.
— Šta, naopako? viknu Henri besno, pa ostavi kuvanje i dođe da prebroji pse.
— Imaš pravo, Bile, reče on naposletku. Nema Debeljka.
— A čim se makao, odjurio je kao munja. Nisam ga mogao videti od dima.
— Nije mu bilo spasa, zaključi Henri. Prosto su ga živa progutali. Kladio bih se da je još skičao dok im je silazio niz ždrelo, vrag ih odneo!
— Bio je to glup pas, reče Bil.
— Ali nikakav pas ne bi bio toliko glup da ode i da izvrši samoubistvo na taj način. I on ponovo pregleda ostatak zaprege zamišljenim pogledom, kojim je za trenutak određivao glavne odlike svake životinje. Kladio bih se da ni jedan od ostalih ne bi uradio tako nešto.
— Ne bi i’ ni batinom mogao oterati od vatre, saglasi se Bil. Ja sam od uvek mislio da s Debeljkom nešto nije bilo u redu, nema zbora. I to beše posmrtno slovo jednom psu na prtini na Severu — manje oskudno posmrtno slovo nego slovo izrečeno mnogom drugom psu ili čoveku.
Džek London
