(Knjiga dana Narodne biblioteke Srbije)
Džon Kits u novom prevodu na srpski jezik
Apsolutnom verom u iskupljujuću moć poezije i verom u poeziju kao apsolutno, što je postalo amanet svih potonjih generacija velikih pesnika, od Bodlera i Remboa do Dilena Tomasa i Jejtsa, od Rilkea do Celana, od Nervala do nadrealista, Džon Kits je postao zavisan o pisanju. Stekao je oreol mučenika u hramu pesništva.
Tako prevodilac Bojan Belić, za “Novosti”, predstavlja pesnika čiji je prvi sveobuhvatni prevod na srpski jezik objavio u izdanju “Službenog glasnika”, pod naslovom “Džon Kits – San i poezija”.
– Knjiga obuhvata opsežan presek jednog od najvećih evropskih pesnika, većinu soneta i pesama, sve ode, nekoliko kraćih spevova, “Hiperion” i prvu knjigu “Endimiona”, sa više od 4.000 stihova. Sve Kitsove zbirke hronološki su poređane sa komentarima i fusnotama: reč je o polukritičkom izdanju – kaže Belić.
Najveći izazov prilikom rada na ovoj knjizi predstavljalo je prenošenje Kitsovog plodnog, tečnog jezika, zahtevnog rasporeda rima, naročito u sonetima, te ritma i značenja:
– Pokušao sam da engleski jamb prilagodim metru koji je bliži i prirodniji našem sluhu.
Jedina knjiga Kitsove poezije kod nas, prema Belićevim rečima, objavljena je davne 1960. godine, u prevodu Danka Anđelinovića.
– Taj prevod ima objektivnih nedostataka, a danas je prilično zaboravljen i odavno ga nema u prodaji. Drago mi je da mogu reći da je ovo zapravo prvo pojavljivanje Kitsa na srpskom u savremenom prevodu i da će srpski čitalac najzad moći da uživa u velikoj poeziji koja je prevedena na sve važnije jezike. U našem prevodilaštvu ima dosta praznina kada je reč o važnim pesnicima, pa Kits nije usamljen primer. Nemamo nijednu knjigu Dilena Tomasa, Harta Krejna, Georga Hajma, Dina Kampane i mnogih drugih. Izdavači se veoma retko odlučuju na štampanje poezije – kaže Belić.
Započeo je karijeru učeći za lekara, a završio je kao pesnik-lekar, šaman koji isceljuje pleme, primajući na sebe zajedničku krivicu i greh, izlažući duh zlim silama i demonskim energijama. Prva objavljena pesma Džona Kitsa (1795-1821) pojavila se u časopisu “Examiner” 5. maja 1816. Za nepunih pet godina, do prerane smrti od tuberkuloze, u 25. godini, ovaj engleski romantičarski pesnik uspeo je da stvori pesme kojima je zadužio i nadahnuo braću po peru do naših dana.
Idejom o ritualnom samožrtvovanju i iskupljenju društva činom pevanja dao je pesništvu duboko ljudsko i etičko značenje poput pesnika antičke Grčke i time se približio slovenskoj misli o svečoveku – kaže prevodilac.
– Za života je bio odbačen i nepriznat iz staleških razloga kastinskog engleskog društva i akademske kritike, koja nije mogla podneti da se jedan veliki pesnik mogao roditi u nižoj srednjoj klasi.
Posle smrti trajno priznanje i visoku potvrdu vrednosti njegove poezije dali su skoro svi važniji pisci, od Tenisona i Ovena do Borhesa, Eliota, Jejtsa i Harolda Bluma.
Idejom o “pesniku-kameleonu” koji je sve i ništa, i u kome se prožimaju sveopšta kosmička načela i suprotnosti, i o “negativnoj sposobnosti” kao duhovnom čulu, prema Belićevim rečima, anticipirao je pesnike 20. veka, pogotovo Pesou. Preispitivanjem sveta objekata i žudnje, najavio je Rilkea, uticao je na ranog Tenisona, a shvatanjem poezije kao žrtve i ritualnog iskupljenja sveta podjednako je blizak drevnom paganizmu i pravoslavnom hrišćanstvu. Borhes je za susret sa Kitsovim delom rekao da mu je to najznačajnije literarno iskustvo u životu, a Jejts ga je video kao školarca “koji je pritisnuo lice na izlog poslastičarnice”, isključen iz sveta. U duhu Kitsovog povratka u drevno, mitsko vreme bogova, kao u živu prisutnost, Paund je spevao “Cantos”. Nema nijednog značajnijeg engleskog pesnika koji nije uspostavio odnos prema Kitsu, kroz divljenje, poštovanje ili kritiku.
Mit o Kitsu kao krhkom pesniku osetljive duše koga su uništili zlonamerni, grubi kritičari, ogrešivši se o njegovu poeziju, plasirao je Bajron. Tragika Kitsovog života ležala je u surovom kastinskom uređenju engleskog društva, kome su bili podređeni književna klima i ukus. Bio je nepriznat kao pesnik, izolovan, a ipak je išao na predstave, zabave, večerinke, izložbe, ali ne zato što je to model ponašanja jednog intelektualca, nego zato što nije mogao podneti postojanje u osami, u grizodušju i teskobi. Predvideo je da će biti veliki pesnik posle smrti, užasavao se književnih sukoba i afera, prezirao je ljudske slabosti poput zavisti i sujete, kao nedostojne pesnika.
Epitaf na Kitsovom grobu na Protestantskom groblju u Rimu opominjući je epitaf svih budućih pesnika: “Ovde leži onaj čije je ime napisano na vodi”.
izvor: novosti.rs
http://www.glif.rs/blog/dzon-kits-u-novom-prevodu-na-srpski-jezik/
