Delo Džordža Orvela u nas se prevashodno vezuje za dva njegova romana: 1984 te Životinjsku farmu. Međutim, Orvelov esejistički i autobiografski opus daleko nadmašuje pomenuta remek dela. Nakon izvrsnih knjiga Niko i ništa u Parizu i Londonu i Burmanski dani Orvel kreće put severne Engleske kako bi istražio život tamošnjih rudara. Kao i u svom eksperimentu beskućništva opisanom u Niko i ništa… i na Putu za Vigan Orvel se okreće krajnje metodološkom naturalizmu opisujući rad i život rudara, počevši od njihovog mukotrpnog posla (“od kojeg zavisi sve što postoji”), pa sve do stambenih, društvenih i klasnih neprilika koje prate ove nesrećne ljude.
Orvelov, na početku tek natuknut, socijalistički diskurs, u drugom delu knjige, koji je oštra kritika engleskog klasnog ustrojstva, imperijalizma i nejednakosti, poprima puni sjaj. Čovek koji je pet godina u Burmi službovao kao imperijalni policajac i ponašao se u skladu sa tim, po povratku u domovinu daje se u potragu za iskupljenjem. Ne ličnim, već onim čiji bi zaključci doprineli boljitku celokupnog engleskog društva. Ipak, Orvel nije sanjar niti nekakav lumpen-anarhista koji bombama želi da uništi svet, već dobronameran čovek koji zaista voli ljude. Tako je njegov socijalizam (“Sloboda i jednakost”) suprotstavljen, uslovno rečeno, marksističkom elitizmu tadašnjih radničkih i komunističkih pokreta u Engleskoj. Ovde govorimo o kasnim tridesetim godinama XX veka, o narastajućoj pošasti fašizma, o propasti Španske revolucije, o koketiranju zapadnih sila sa zlom koje će tek da zadesi Evropu. Takođe, ovde govorimo i o engleskom klasnom vaspitanju koje se neumitno prelilo i na slobodarske pokrete.
Iako je svet o kojem piše Orvel od nas udaljen više od sedamdeset godina, njegove reči imaju začuđujuće savremen kontekst. Ipak su termini poput nepravde, kapitalizma, bogataša, privilegovanih, sirotinje, progresa, nezaposlenih, obespravljenih i, konačno, fašizma (bilo evropskog, bilo Islamske države), i danas u svakodnevnoj upotrebi. S druge strane, svet se, i pored Orvelovih vrlo praktičnih saveta, survao u kakofoniju nejednakosti i nepravde.
Čitati Orvela danas, trideset i kusur godina nakon mračne 1984, koja se, kao, nije obistinila, znači promišljati o mogućim putevima koje čovečanstvo može da izabere. Samo ako želi.
http://procedura.net1zen.com/?p=9888
