Misaoni činovi su beznadežno rasipnički, individualni, ali retko originalni, neuračunljivi, ali i sputani u granicima jezika. Misao je sveprisutna – možemo na trenutak prestati da dišemo, kaže Džordž Stajner, ali ne i da mislimo. Svi misle, kako onaj ko osmišljava složene geometrijske teoreme, tako i onaj ko ne ume da osmisli postavljanje pravouganih kocki na trgu nekog grada. Ali šta je sa onom mišlju koju smatramo najkvalitetnijom, kuda nas ona vodi? Obično nikuda, kaže Stajner. „Jedna nepodnošljiva činjenica i dalje ostaje: ma koliki bio ugled misli, njena koncentracija, sposobnost preskakanja preko provalije nepoznatog, ma koliki bio njen talenat za saopštavanje i simboličko predstavljanje, misao se ne približava razumevanju svojih primarnih predmeta. Mi nismo ni centimetar bliži proverljivom rešenju zagonetke naše egzistencije, njene prirode ili cilja, ako oni uopšte postoje, u ovom verovatno mnogostrukom univerzumu, mi nismo bliži odgovoru na pitanje da li je smrt konačna ili ne, da li Bog postoji ili ne, nego što su to bili Parmenid ili Platon. Možda smo čak i dalje od njih.“
„Zašto razmišljanje rastužuje“, esej Džordža Stajnera, profesora komparativne književnosti na Oksfordu, govori o sjaju i bedi misli u deset kratkih poglavlja, ili „deset mogućih razloga za tugu“. Polazeći od Šelingove misli da svaku misao prožima tuga, Stajner razmišlja o razmišljanju tako što u svoje misli, pored tradicionalnih humanističkih znanja, uključuje i nova saznanja iz kosmologije i neurobiologije, i baca oporu svetlost na ono što svi mi neprestano radimo – mislimo.
„Telesne funkcije i mišljenje su zajedničko svojstvo pripadnika vrste koja sebe arogantno definiše kao homo sapiens. Strogo uzev, svako ljudsko biće – muškarac, žena, dete – jeste mislilac. To važi kako za nekog kretena tako i za Njutna, kako za nemuštog morona tako i za Platona. Začetničke, inventivne misli, misli koje poboljšavaju život, mogu se pojaviti uvek i na svakom mestu, mogu pasti na pamet neobrazovanim, tupavim pa čak i mentalno hendikepiranim osobama. Ove misli se gube zato što nisu artikulisane ili na njih nisu obratili pažnju čak ni oni koji su ih mislili. Naše misli su kao majušne spore koje se razmnožavaju – spolja i iznutra – u milionskom broju. Samo maleni deo preživljava i donosi plod. … Kulturu, „opšte stremljenje“ ka duhovnoj pismenosti, možemo definisati stepenom do kog se prvorazredno mišljenje raširilo i utelotvorilo u opštim vrednostima i praksama, ili pak nije. Da li su kreativne misli prihvaćene u školama i doživele opštedruštveno priznanje? Da li su doprele do unutrašnjeg uha, čak i kada je proces slušanja često tvrdoglavo spor i opterećen vulgarizacijom. Da li se autentično mišljenje i njegovo receptivno vrednovanje ometa, čak sprečava putem političkog, dogmatskog i ideološkog poricanja koje ne misli?“
Džordž Stajner
Sećanje:
Džordž Stajner (1929–2020)
Iskustvo mišljenja
Džordž Stajner, jedan od najuglednijih svetskih mislilaca, književni kritičar, esejista i filozof književnosti preminuo je u 90. godini, tačno pre deset dana, 3. februara u Kembridžu. Važio je za poslednjeg iz plejade encklopedista sa oštroumnim uvidima u niz tema od suštinske važnosti za čoveka, pripadnika „nestajuće klase evropskih intelektualaca“, polihistora koji se trudio da ostane samostalan i da svojim delom kroz sintezu najvažnijih književnih i društvenih tokova ukaže na svet ideja u koje znatiželjno vredi uroniti i predati mu se. „Kasni, kasni, kasni renesansni čovek“, jedinstveno su ga ocenili oni koji su, povodom Stajnerove smrti, pisali o njegovom delu koje će dugo još izazivati pažnju dubinom misli, originalnošću i bogatstvom asocijacija.
Poreklom iz Austrije, Stajner je rođen u Parizu 1929. godine, u koji su mu roditelji, Jevreji, došli u osvit fašizma, da bi pred rastućim zlom u Evropi konačno izbegli u Ameriku, u Njujork. Odrastao je u multilingvalnoj porodici, nemački, francuski i engleski bili su mu maternji jezici, rano je upućen na čitanje i važio je za jednog od najboljih poznavalaca književnosti od antike do danas. Kao sjajan govornik umeo je, svedoče, da u par minuta iscrta put istorije filozofije i književnosti od „Pitagore preko Aristotela i Dantea, do Ničea i Tolstoja“. Predavao je komparativnu književnost u Kembridžu i Oksfordu, i objavio desetine knjiga o literaturi i filozofiji, od kojih su najpoznatije Smrt tragedije, Tolstoj ili Dostojevski. Analiza zapadnog romana i Gramatika stvaranja…
Džordž Stajner nije mnogo prevođen na srpski. Dva njegova dela pojavila su se pod različitim prezimenom: prvo je 1989. prevod njegove knjige pod naslovom Tolstoj ili Dostojevski: ogled po suprotnosti objavila Književna zajednica Novog Sada, ali sa pogrešnim prezimenom, Džordž Stejner. Zatim je „Gradac“ iz Čačka 2012. objavio pod pravim prezimenom, Stajner, knjigu U Zamku Plavobradog. Četiri predavanja o kulturi modernog doba, od Francuske revolucije.I to je bilo sve, donedavno, kada se, uoči Stajnerove smrti, pojavila sjajna, maštovita i podsticajna knjiga pod nazivom Zašto razmišljanje rastužuje. Deset (mogućih) razloga u izdanju „Karposa“ iz Loznice. Knjigu je sa engleskog preveo Slobodan Damnjanović a redakciju prevoda uradio je Dejan Aničić. Za razliku od nas, Stajnerovo delo odlično poznaju naši susedi iz Hrvatske gde postoji niz prevoda, kako knjiga tako i eseja po časopisima. Na hrvatski su prevedene knjige Errata: propitani život, Gramatike stvaranja : predavanja s Gifford seminara 1990, Ideja Europe, Knjige koje nisam napisao, Nakon Babilona: aspekti jezika i prevođenja, Smrt tragedije, U zamku Modrobradog : bilješke za redefiniciju kulture. Nadajmo se da će naši izdavači imati sluha za makar još neku Stajnerovu knjigu na srpskom.
Polje interesovanja ovog svestranog naučnika bilo je veoma široko, a pogled duboko humanistički. Želeo je da prodre u tajnu ljudskog uma i ljudskog delanja koji su kroz istoriju, a i danas je tako, paralelno sa visoko etičkih principa padali u ponore zla od kojih je holokaust taj koji je obeležio i sam Stajnerov život. U knjizi Jezik i tišina: Eseji o jeziku, književnosti i neljudskosti zapisao je: „Znamo da čovek može da uveče čita Getea ili Rilkea, da može da svira Baha i Šuberta, i da ujutru ode na svoj posao u Aušvic.“ Ova ideja o dvojstvu koje obeležava ljudsko postojanje Stajnera je mučila celog života, a kao osnovno oruđe za njegovo razumevanje kroz literaturu i filozofiju, uz visoko moralne principe, služio mu je jezik, to sofisticirano superiorno sredstvo komunikacije u odnosu kultura i društvo. U knjizi Gramatike stvaranja… čak je i pisao o svom zaprepašćenju „da ljudski jezik možeš da podjednako koristiš da voliš, da stvaraš, da praštaš, ali i da mučiš, mrziš, uništavaš i satireš.“ Kritičari su Stajnerovo strasno uverenje da jezik može da nam otkrije fundamentalne istine civilizacije smatrali staromodnom filozofijom, ali mu nisu odricali samosvojnu nadahnutost i produhovljenost.
U tu stvaralačku visprenost i osećajnost možemo se uveriti čitajući tek objavljenu Stajnerovu knjigu Zašto razmišlajnje rastužuje u kojoj je ovaj univerzalni naučnik, erudita retke vrste koji nije sebi dozvoljavao da ga sputaju „nacionalne granice i akademske discipline“, u deset poglavlja razmatrao zbog čega proces razmišljanja u nama budi setu, melanholiju i tugu. Možemo li biti sigurni da smo svesni pravog povoda, pravog toka i pravog zaključka našeg razmišljanja? Koliko je jezik kojim je Stajner bio opčinjen u stanju da iskaže naše razmišljanje, glasno ili neizgovoreno? Ovim i sličnim pitanjima vrvi knjiga gde se, u razmatranju iskonske tuge u koju nas razmišljanje uvodi, daju brojni primeri iz raznih oblasti i profesija, od nauke do prevodilaštva. I pored toga, knjigu prožima večna nedoumica o tome koliko se međusobno razumemo, na kojim nivoima se naša razmišljanja sreću, suočavaju i sučeljavaju, koje su polazne tačke genijalnih ideja koje proizlaze iz razmišljanja. Razmišljanje jeste i tužno, ali ono u nama budi kreativnost i uz svu tu melanholiju ono je osnovni damar postojanja i napretka; Stajnerova analiza na kraju svakog poglavlja iznosi razlog za tugu, ali nas nijedan zapravo ne rastužuje već daje podstrek za nove ideje. Disanje možemo prekinuti, ali razmišljanje ne, kaže Stajner, jer je beskonačnost mišljenja ključno obeležje dostojanstva čoveka.
Ali koliko god razmišljali, mi biramo samo ona pitanja na koja možemo naći odgovor (prvi razlog za setu). Činjenica da nas beskrajno razmišljanje iscrpljuje i nanosi nam štetu, već je drugi razlog, a treći je da je razmišljanje „pokopano u najdublju privatnost našeg bića“, čak i u najitimnijim trenucima, u ljubavnom činu; ta nemogućnost iskaza duguje mnogo jeziku koji je daleko od toga da uvek bude na istoj stazi kojom razmišljanje teče. Četvrti razlog za melanholiju nameće nam jezik, koji stalno nastoji da ostvari dominaciju nad mišljenjem i bude autonoman. Peti i šesti razlog su rasipanje mišljenja, tako retko izdvajanje prave misli iz obilja onoga što protiče kroz naš um, ali i raskorak između nade, anticipacije, i realnosti. Sedmi razlog je tuga zbog toga što mišljenje mnogo više skriva nego što otkriva; osmi je neprozirnost misli (šta nam otkriva „lavirint drugog bića?“); deveti i deseti su konačnice ove izvanredno inspirativne knjige, a to su sudbina genijalca i kreativnosti i odnos društva prema njima, kao i pitanje koliko smo svojim razmišljanjima uopšte blizu predmetu našeg mišljenja.
Ova studija magnetski privlači čitaoca jer Džordž Stajner najapstraktnijim pojmovima daruje prijemčivost, nizom ga primera, duhovito, nadasve pronicljivo vodi kroz verovatno sve što je relevantno za ovu temu. I, iznad svega, tera ga da u ovom svetu danas, u kojem, kako je Stajner smatrao, ima sve više sadizma, sve više provincijalizma, nacionalizma, šovinizma, verovatno triput više astrologa nego naučnika, sujeverja, iracionalnosti, porasta kiča, vulgarnosti i brutalnosti, mora da konačno, uz svu tugu, počne da plodno razmišlja.
Anđelka Cvijić
