“Sirano de Beržerak” (Cyrano de Bergerac) je čuvena herojska komedija francuskog pisca Edmonda Rostanda, originalno napisana 1897. godine, koja govori o pjesniku, mačevaocu i genijalnom ali nesigurnom Siranu koji je zaljubljen u svoju rođaku Roxane, ali zbog kompleksa zbog svog velikog nosa piše ljubavna pisma u ime lijepog, ali glupavog Kristijana de Nevijeta, čime započinje tragična ljubavna priča
Herojska komedija Edmona Rostana
Junak Rostanove komedije jeste jedan od onih malobrojnih, ali uvek vrlo nesrećnih ljudi kojima je bila dosuđena visoka čast da budu bolji i pametniji od svojih savremenika. Što se više uzdiže glava takva čoveka iznad gomile sveta, tim više udaraca pada na tu glavu.
Herkul Sirano de Beržerak, siromašni plemić iz Bearna, iz zavičaja Anria IV, bio je »autor-komičar« — naziv koji je imao i Molijer, suvremenik Siranov, koji je od njega mnogo pozajmljivao za svoje besmrtne komedije. U to vreme — u prvoj polovini XVII veka — malo je bilo takvih ljudi, kao Sirano, kao njegov drug Teofrast Renodó, čovek koji je izdavao novine, prve na svetu, kao Baró, autor bezbrojnih pozorišnih komada koji su ismevali dvorske običaje, a koga je kardinal Rišelje strpao u Bastilju zbog smele šale sa »Mahometom«, tragedijom njegova preosveštenstva. Svi su ti ljudi bili hrabri — u njihovoj je krvi postojala težnja za samostalnošću, za nezavisnošću — ta se težnja u to doba skupo plaćala. Svaki feudalan velmoža imao je u svojoj sviti »poetu« i taj »poeta« bio, razume se, lakrdijaš za dvorske velmože, zabavljao ih je — on je bio u modi isto tako, kao što su kod Rusa za vreme Katarine bili crnci i razne nakaze… Morao je da sastavlja pesme o svima događajima u velmožinu životu, da opeva njegove ljubavnice, konje, prijatelje, njegove pse; hranio se ostacima sa trpeze; nekad su ga plaćali novcem, nekad — šamarima. Velikaši su se hvalisali darovitošću svojih poeta, kao što su se hvalisali lepotom svojih konja i pasa.
Sirano de Beržerak, duhovit i sjajan pesnik, veoma smeo prznica, kavgadžija, zajedljivo peckalo — nije mogao da zauzme mesto dvorskog pesnika i živeo je više gladan nego sit, ali nezavisan, odrpan, ali slobodan. Mnoge su velmože želele da ga imaju kao ukras u svojoj sviti, ali je on ponosno odbijao njihove ponude.
U drugom činu Rostanove komedije Beržerak, kao odgovor na uveravanja svog druga Le-Bre-a da treba da stupi u službu konta de Giš-a, odgovara:
Lepo, do čega ti stalo?
Da, kraj zaštitnika, ko bršljan po kori,
Ližući je, sebi čvrst oslon da stvori, 5
Penjem se lukavstvom, ne snagom? Il’ ode
Pevam punom džepu, ko u duhu mode?
Ne, hvala! Da budem lakrdijaš gnusni,
Pa da čekam gde na ministrovoj usni
Osmejak se rađa? Da sam sebe sputam?
Ne, hvala! Da žabu svakog jutra gutam?
Prljava kolena, odran trbuh nosim
I, kršeći leđa, tuđu milost prosim?
Da milujem kozu, a da kupus sadim,
Il’ kadionicom neprekidno kadim?
Ne, hvala! Da letim iz krila u krilo,
Velikim nazivan ma od koga bilo?
Da mi madrigali budu vesla čunu
I uzdasi baba jedrila nadunu?
Ne, hvala! Il’ da se još za to brinem
Kako izdavača sa vrata da skinem?
Ili biti biran za papu od braće
Koja po krčmama dane svoje traće?
Zbog jednog soneta da za slavom žudim,
A pisati druge da se i ne trudim?
Ne, hvala! Škrabala talentom nazivam?
Kakvim šupljim listom terorisan bivam.
Pa da stalno mučim i tu muku šturu:
»O, da l’ sam u volji Francuskom Merkuru?«
Ne, hvala! Da bledim, da budem u tremi,
Da uživam manje u kakvoj poemi,
No u posetama? Da računam, brojim.
Da poznanstva pravim i planove krojim?
Ne, hvala! Ali da pesmom se zagrevam.
Da sam nezavisan, da usamljen snevam,
Da mi glas treperi i da okom živim
Stupam svud, smejem se i šešir nakrivim,
Pa za ubojicu il’ pesnika važim,
Bez brige za slavu put na mesec tražim,
Samo, što napišeš neka bude tvoje,
Da smeš sebi reći: Eto, dete moje.
Sve te stvari, cveće, voće, lišće s grane,
U tvome su vrtu tvojom rukom brane!
Ako bi, slučajno, uspeh bio veći,
Ne moraš Cezaru za to hvalu reći,
Nego samom sebi! Rečju, nećeš biti
Parazitski bršljan, niti ćeš se viti
Kao bor visoko, možda mnogo niže,
Ali Sam, tvoja će snaga da te diže!
Le Bre
Sam se diži, al’ ne protiv sveta!
Kakva ti je, vraga, ta manija kleta
Da dušmane stvaraš i navlačiš bede?
Ta dobričina Le-Bre ne razume kakva je sreća imati neprijatelja, za njega je nepristupačno naslađivanje biti omrznut, on ne zna da mnogo vredi onaj koga mnogi ne vole… Sirano vrlo dobro zna sve to.
Kad vidim, šta vama prijatelji vrede – kaže on Le-Bre-u:
I kako napućen osmeh vaš ih prati!
Volim što mi niko pozdrav neće slati,
Što se prijatelji svi od mene skriše,
Pa radosno viknem: jedan dušman više!
… Da, taj princip možda je i štetan,
Ali, kad me mrze, tek onda sam sretan!
Ne dopadati se, meni to baš godi!
Ti ne znaš koliko čovek slađe hodi
Pod paljbom očiju! Kakvu radost čine
Zavist kukavica, jed i bale njine!
Tako misliti nije običaj čak ni u naše doba. Opasno je tako misliti. — Dići se sam protiv svih — ko to može? Zbog te drskosti, u najboljem slučaju, nazvaće ga Don Kihotom i potsmehnuće mu se, još verovatnije, zgaziće ga. Da, iščupaće mu srce i, bacivši ga u blato, izgaziće ga nogama. De Giš opominje Sirana:
Znate Don Kihota?
SIRANO:
Slavnog vetrogonju!
GIŠ:
Setite se … vetrenjača onih …
SIRANO:
Glava trinaesta!
GIŠ:
Kada se napadnu, biva više puta
Da baš napadači onoga minuta …
SIRANO:
Zar ti što napadam po vetru se kreću?
GIŠ:
U glib padnu!
— Ili međ zvezde uzleću! — ponosno uzvikuje Sirano.
Sirano de Beržerak — to je ličnost, ona ista ličnost koja, vele, nema nikakva značaja u istoriskom toku, ali koja, tim više, uvek može da ubrza tok života, ako to htedne. Kao što se uz dno lađe u slanim, morskim vodama pripiju razni morski paraziti i, množeći se u ogromnim masama, usporavaju njeno kretanje kroz talase, tako se uz naš život pripijaju raznovrsne predrasude i, hraneći se njegovim sokom, čovekovim duhom, unakažavaju ga, smetaju mu da se kreće slobodno ka istini i lepoti. Borba sa tim parazitskim izraštajem na telu života, borba sa prostotom i glupošću ljudskom, sa svim onim što nije pošteno, nije lepo, nije jednostavno — to je borba koju je celog svog života vodio Sirano de Beržerak, junak Rostanove komedije, blistave po duhovitosti.
Možda Beržerak u životu nije bio takav, kako ga pretstavlja umni francuski pisac — šta nas se to tiče? U herojskoj komediji imamo pred sobom neuračunljivo hrabrog Gaskonjca čiji je jezik oštar, kao mač, a mač prav i siguran, kao jezik. Mi vidimo pred sobom svojeglavog veseljaka koji ubija prostotu i glupost, ovaploćenu u ličnosti markiza Valvera — ubija ih, veselo deklamujući stihove. Scena dvoboja sa Valverom — jedna je od najlepših scena u komediji. Evo te »balade o dvoboju koju je poeta de Beržerak imao sa jednim besposličarom«:
SIRANO:
Otmeno sad bacam šešir svoj
I ogrtač, da me ne sapleta,
Trzam i mač, neka počne boj,
Ruku moju ništa ne ometa!
Ko Seladon, elegantna kreta,
Ko Skaramuš, koji šale znade,
Unapred ti javljam, bubo kleta:
Ubošću te na kraju balade!
Što te nosi vrag, ćurane moj?
Al’ je meni to briga deveta!
Da kroz trbuh isteram ti loj?
Gle, brzinom jednog muvljeg leta
Oko tebe mač moj sad obleta,
Na pobedu pruža meni nade.
Nek oglase doboš i trumbeta:
Ubošću te na kraju balade!
Sad mi treba jedan slik na oj…
što si bleđi od krinova cveta?
Dršćeš? Klecaš? Sad sekunde broj!
Srce tvoje maču mom je meta!
Ĉak! Ĉuvaj se, mešino napeta,
Sakrij taj svoj ražanj od parade,
Zar te nije sramota od sveta?
Ubošću te na kraju balade!
POSVETA
Nek ti duša sad Bogu otšeta,
Tu, kroz prorez, odmah ispod brade!
Režem, sečem, bodem …
(Ubode Valvera.)
Šta mi smeta?
(Valver posrne. Sirano ga pozdravlja.)
Ubodoh vas na kraju balade !
To je lepo. Ali, razume se, malo verovatno i, bogami, šteta što je neverovatno. Jer je bolje odmah ubiti čoveka, čitajući stihove, nego ga dugo i polako sakatiti uz zvuke moralnih sentencija.
Taj svojeglavi Gaskonjac voli ljude, ma kakvi oni bili. On je ustao u odbranu pijanice Linjijera; on, plemić, u drugarskim je odnosima sa gostioničarem — poetom Ragnoom; ljubi sa poštovanjem ruku prodavačici u pozorišnom bifeu, kao velikoj gospođi, i pozdravlja se sa njom kao sa kneginjom, zahvaljujući joj se na kolaču koji mu ona gladnome daje. U XVII veku takav odnos prema običnim ljudima od strane jednog plemića vrlo je neobičan. Prekinuvši pretstavu u pozorištu i oteravši glumca Monfleri-a sa scene, on nagrađuje njegove drugove, bacivši im celu svoju kesu, a sam ostaje bez pare.
LE BRE:
Šta? Zar s onom kesom …
SIRANO:
Ode novac ceo!
LE BRE:
I sad mesec dana…
SIRANO:
The, makar ne jeo!
Ali je Sirano de Beržerak, pored duhovne lepote — nakaza. On voli i pati, jer za njega nije tajna da je — nakaza. Na njegovom smelom licu izrastao je ogroman, ružan nos. De Beržerak zna da mu žena koju on voli neće pokloniti svoje srce. Evo, kako se tuži prijatelju Le Bre-u na svoj nos. Le Bre mu kaže:
Što kriješ? Budi sad bar smeo,
Pa joj priznaj ljubav! Sam je slučaj hteo
Da ti slavu vidi!
SIRANO:
Pogledaj, pa kaži
Ĉudovište ovo šta može da traži?
Što da se zanosim? Katkad, u samoći,
Raznežim se i ja, pa u plavoj noći
Uđem u vrt neki, gde vazduh miriše,
I bednika ovog raširim da siše April…
A kad mesec srebrn jače sine
I kavaljer neki kraj mene promine,
S kakvom ženom, ruku stisnuvši u njenu.
Ja sanjam! Ah, kako strasno u tom trenu
Stisnuo bih i ja ruku kakvoj ženi, 10
Da je samo data takva sreća meni!
I sav se zanesem… Al’ trenutka toga
Ugledam na zidu senku nosa svoga!
I na toj šupljikavoj osnovi — na stradanjima lepe, blagorodne i plamene duše, zatvorene u nakaznu spoljašnost, na patnjama blagorodnog usred prostote — Rostan je napisao svoju vrlo lepu, veselu i dirljivu komediju, koloritnu, duhovitu stvar. Neću iznositi njenu sa- držinu redom: u njoj fabula — nije glavno, u njoj je glavno — njen junak, svojeglavi Gaskonjac.
Ceo je komad retko lep i duhovit… Ja se neću odreći zadovoljstva da navedem još jedan veliki citat, skroz protkan duhovitošću, i koji jasno ocrtava kako karakter junaka, tako i talenat autora.
Markiz Valver hoće da se duhovito naruga Siranovu nosu. To radi ovako: podbočivši se, uobraženo prilazi Gaskonjcu i kaže mu:
Hm … vaš nos je grdan … nosekanja cela …
SIRANO:
Tačno!
Valver ne nalazi više ni jedne reči i vrlo se glupo smeje.
SIRANO:
To je malo!
Bože! šta bi stvari meni na um palo!
Menjajući glasom, evo šta bih rek6:
Napadno: »Kada bih ja takav nos steko,
Smesta bih ga dao da se amputira!«
Drugarski: »Za nj čaša mora da se bira!
On može da pije samo iz bokala!«
Opisno: »Ko stena! Ne, stena je mala!
Greben! Šta? U poluostrva se broji!«
Radoznalo: »Šta u toj futroli stoji?
Pribor za pisanje ili makazice?«
Ljubazno: »Besumnje, vi volite ptice,
Pa im vaša ljubav tu prečagu mete
Gde mogu slobodno na odmor da slete?«
Grubo: »Kad pušite, toliki dim stvori
Da susedi dreknu: eno, odžak gori!«
Oprezno: »Zašto vam glava klone tako?
Pazite, taj teret srušiće vas lako!«
Nežno: »Ah, amrelčić za takav nos vredi.
Jer od jakog sunca može da izbledi!«
Cepidlački: »Samo životinjska fela,
Zvana Hipokampelefantokamela,
Mogla je da nosi, ne mareći ništa,
Na tolicnoj kosti toliko mesišta!«
Kavaljer: »Ĉiviluk sve modniji biva!
Da okačim šešir baš je zgoda živa!«
Zanosno: »Jedino mistral kada huče,
Kijavicu može ceo da navuče!«
Dramski: »Kad krvari. More je Crveno!«
Mirisar: »Za firmu rado bih ga preno!«
Lirski: »On je školjci Tritonovoj ravan!«
Naivno: »Je l’ pristup u tu zgradu javan?«
Sa respektom: »Baš vam zavidim na sreći!
To se, bogme, zove svoju kuću steći!«
Seljak: »Šta, zar to nos? Avaj, mene šlepa!
Mišljah da je krompir ili šargarepa!«
Vojnički: »Za nišan on je dušu dao!«
Praktičar: »Kad bi mi na lutriji pao,
O glavnom zgoditku ne bih sanjo više!«
Najzad, kao Piram, kad se parodiše:
»Taj nos svome gazdi skladnost crta kvari,
Zato i crveni taj izdajnik stari!«
Obasuvši markiza gomilom svojih dosetki, Sirano zaključuje lekciju bezobraznom čoveku:
Eto šta ste mogli otoič mi reći,
Da su vam pismenost i duh malo veći!
Al’ ni atom duha mozak vaš ne krije,
O, bedno stvorenje, od svih najbednije!
U šest je pismena pismenost vam stala,
Koja skupa čine jednu reč: budala!
Da u vama te se lude šale rode,
Pa, u krugu ove otmene gospode,
Pokušate reći meni redom ovo,
Ne biste ni prvo izustili slovo
Rečenice prve, a u prvoj reči,
Jer to sebi reći ništa me ne preči,
Ali ne dopuštam da mi drugi kaže!
Znati svoju vrednost u ovoj epohi poniznog ulagivanja na dvorovima — velika je i lepa osobina jednog čoveka. Znati svoju vrednost svakad — dobro bi bilo za svakoga od nas, znati se braniti neophodno nam je potrebno, veoma neophodno u danima izmećarstva, duhovnog beščašća, sada kada se dostojanstvo čoveka ceni doista isto onako kako se cenilo onda, u vreme de Beržeraka i Molijera — velikog Molijera koji je morao da puzi pred šupljoglavim markizima. U herojskoj Rostanovoj komediji ima mnogo lekcija o zaštiti svoga »ja«. U centru ovoga komada stoji ponosna figura junačine — poete, stoji i gromkim zvučnim glasom peva:
To su, eto, gaskonjski kadeti,
Kapetan im Karbon Kastel-žalu,
Ubojice, jedva ih podneti,
To su, eto, gaskonjski kadeti,
Lažovi, al’ svakome na meti,
O grbu im se nadaleko ču!
To su, eto, gaskonjski kadeti,
Kapetan im Karbon Kastel-žalu.
Dosta je. Sirano de Beržerak je davno umro. Mi, nažalost, živimo… tj. tačnije rečeno mi neprestano razmišljamo kako da živimo.
U tome je pitanju — ceo život onih koji žive razumno… Oni koji nesvesno žive, srećniji su od nas …
Cujmo kako umire Gaskonjac Sirano — to je vrlo poučno. Neprijatelji koje je on uvek želeo da ima i kojih je toliko mnogo imao, razbili su mu glavu cepanicom, ne mogavši mu probosti srce mačem. To je istoriski fakt. On, Sirano, maštao je ovako:
»S mačem u srcu, zgođen od heroja!«…
To rekoh! Al’ drukče htede sudba moja!
Padoh od cepanke, ispod kućnih streja,
U zasedi mučkoj, od jednog lakeja!
U životu mnoge nezgode sam podno,
Pa ni sama smrt mi ne ispade zgodno!
Ali su njega isakatili na ulici u Parizu l645 god. i evo kako je on, sa razbijenom lobanjom u kojoj se mozak već pomutio, dočekao smrt. Njemu se čini da su se mračne sile među kojima je proživeo život, s kojima se borio, skupile i ustremile na njega. Vadeći mač iz korica, on viče prema njima:
Šta kažete? Da je sve uzalud sada?
Sa nadom na uspeh nikad se ne bije!
Ne! Uzalud kad je, mnogo je divnije!
Šta to gmiže tamo? O, sve sama čuda!
Sve dušmani stari! Glupost, Predrasuda,
Podlost, Kukavičluk…
(Bode kroz vazduh.)
Ko sporazum traži?
Nikad! Nikad!… Tu si i ti, gnusna Laži!
(Bode opet mačem kroz vazduh.)
Znam, ja ću podleći, kada se umorim!
Šta to mari? Ja se borim, borim, borim!
I on seče mačem, dok ne padne na zemlju mrtav.
»Ah, kako je to nerealno! Ah, kako je nepravedno!« — uzviknuće ljudi sa usklikom krvlju u žilama.
Jeste, to je nepravedno. Ali je to lepo, i lepše je tako umreti, nego umreti na običan način, s mehurom miksture u ruci, umesto mača, sa jaucima bola na ustima, umesto uzvika gneva, među prijateljima koji su, može biti, ožalošćeni vašim mukama, ali koji su se zamorili, gledajući vas — žuta, ispijena i jadna — umesto neprijatelja koji vas radosno ispraćaju u grob …
Komad Rostanov uzbuđuje krv kao šampanjac, život se u njemu iskri kao vino i opija žudnjom za životom.
Maksim Gorki
