U pismu Hani Ardent, Karl Jaspers opisuje kako se filosof Spinoza zabavljao tako što je stavljao muve u paukovu mrežu, a onda dodavao i dva pauka da bi gledao kako se bore oko plena. “Veoma čudno i teško za objasniti”, zakljucuje Jaspers. Izgleda da je jedino to zasmejavalo ovog, inače tmurnog, filosofa.
Pre nekih godinu dana pozvao me je prijatelj iz Jugoslavije i rekao: “Zašto se ne vratiš kući, Čarli, i mrziš sa sopstvenim narodom?”.
Znao sam da se šali, ali u svakom slučaju sam bio šokiran. Rekao sam mu da nikad nisam bio uspešan u mržnji, da sam uspevao da tu i tamo prezirem neke pojedince, ali da nisam nikada uspeo da mrzim čitave narode.
“U tom slučaju”, odgovorio mi je, “propuštaš najveću životnu radost”.
Iznenađuje me da ne postoji Istorija gluposti. Predviđam delo u tomovima, enciklopedijsko, akumulativno, sa indeksom koji sadrži na milione imena. Dovoljno je da samo na trenutak razmislim o istoriji da bih shvatio apsolutnu potrebu za takvom knjigom. Ne potcenjujem uticaj religije, nacionalizma, ekonomije, lične ambicije, pa čak i slučajnosti na događaje, ali istoričar koji ne priznaje da su ljudi takođe i budale, ne razume u potpunosti predmet svoga rada.
Posmatranje raspada Jugoslavije je kao kada, na primer, gledamo čoveka koji sam sebe javno sakati. Već je uspeo da sebi odseče noge, ruke, da se oslepi, i sada se u svom ludilu bori da sopstvenim zubima iščupa i svoje srce. Između dva ujeda dovikuje nam kako je mučenik sa svetim ciljem, ali mi znamo da je on lud, da je monstruozno glup.
Ljudi mi kažu da sam odavno predskazao tragediju. Za to mi nije bila potrebna naroičta mudrost. Ako naši specijalisti na polju etničkog ponosa u Sjedinjenim Drzavama ikada počnu da govore da ne mogu da žive jedni sa drugima, možemo da očekujemo isto krvoproliće. Zato, ono što me zapanjuje u slučaju Jugoslavije, to je spremnost sa kojom su naši intelektualci prihvatili, kao legitimne, tvrdnje svakog tamošnjeg nacionaliste. Želja za razbijanjem zemlje, koja postoji od 1918. godine, i koja je iskomplikovala unutrašnje i spoljne dogovore, na etničke i verske države, svi su dočekali sa dobrodošlicom i bezrezervnim entuzijazmom, od Njujork Tajmsa pa do nemačke vlade. Verovatno je potrebno više vremena da se dobije licenca za prodaju pečenih pilića nego što je bilo potrebno da se ubedi svet da Jugoslaviju treba zameniti za onoliko malih država koliko njeni žitelji žele.
Potomci doktora Frankenštajna ne kopaju više po svežim grobovima, u mračnim i olujnim noćima, da bi stvarali čudovišta. Oni sede kod kuće i proučavaju nacionalnu istoriju, sačinjavajuci spisak nepravdi iz prošlosti. Čujemo u Jugoslaviji ljude kako kažu: “Pre ih nisam mrzeo, ali pošto sam pročitao šta su nam sve radili, voleo bih da ih sve vidim mrtve”.
Nacionalizam je kavez koji se sam pravi, u kojem se članovi porodice mogu sigurno sćućuriti kada ne reže i ne laju na nekoga van kaveza. Narod koji pokazuje zube svim pridošlicama san je svakog nacionaliste i religijskog fanatika širom sveta. Čudovišta iz horor filmova bi pobegla od ovih ljudi koji su do juče bili nečiji tihi i ljubazni susedi i koji će to verovatno ponovo biti kada se završi sa ubijanjem.
“Šta si ti?” pitaju me Amerikanci. Objašnjavam da sam rođen u Beogradu, da sam sa 15 godina otišao odatle, da smo za sebe uvek mislili da smo Jugosloveni, da sam poslednjih 30 godina prevodio srpsku, hrvatsku, slovenačku i makedonsku poeziju na engleski jezik, da su me razlike između tih naroda oduševljavale, da me “zabole” za sve nacionalističke lidere i njihove programe…
“A, znači Srbin si!” uzvikuju trijumfalno.
Sećam se jednog starog intervjua sa Djuk Elingtonom u kojem mu novinar krajnje samouvereno kaže “pišete muziku za sopstveni narod”, a Elington, praveći se da ne razume, pita “koji je to narod, možda ljubitelji bozolea”.
Imam više sličnosti sa nekim patagonijskim ili kineskim ljubiteljem Elingtona ili Emili Dikinson nego sa mnogima iz mog naroda. Upozorenje iz poslovice “mnogo kuvara, loša čorba” može se primeniti i u mom slučaju. Uvek sam mislio da imam sreće što sam takav.
Čudno je to što nalazim sve više ljudi koji mi ne veruju, koji me ubeđuju da život van neke vrste plemena nema smisla.
Nas petoro smo sedeli u poslastičarnici Klini u Parizu i pisali protestno pismo Miloševiću, diskutujući koje reči da upotrebimo, kada se jedan od nas setio da je Tito pre rata u istoj poslastičarnici vodio svoj ilegalni posao za Kominternu.
“Ima li kraja ovom sranju?”, neko se zapitao naglas.
Tokom poslednjih 40 godina poznavao sam Ruse, Jugoslovene, Mađare, Poljake, Argentince, Kineze, Irance i jos mnogo drugih nacionalnosti, sve izbeglice ubilačkih režima. Jedini časni ljudi na celoj planeti.
Ovog leta u Parizu i Amsterdamu upoznao sam još “izdajnika”, muškaraca i žena koji su odbili da se identifikuju sa bilo kojom nacionalističkom grupacijom u Jugoslaviji. Oni su želeli da ostanu slobodni, izvan plemenskih pobožnosti, i to je bila njihova jeres. Oni su druga vrsta siročića tog građanskog rata.
Jedne nedelje u metrou sam čuo violinistu kako svira srpsku pesmu, započeo razgovor sa njim i saznao da je izbeglica iz Hrvatske. “Ovih dana”, šapnuo mi je, “i Francuzi će nas se otarasiti, i gde ćemo onda otići?”.
Na obostrano iznenađenje, i njegovo prezime je bilo Simić.
Srbima neće biti oprošteno rušenje Vukovara i Sarajeva. Ovim događajima protraćili su moralni kredit koji su stekli tokom svoje istorije. Samoubilački i bezgranični idiotluk nacionalizma ovde se otkriva bolje nego bilo gde drugde. Nijedno ljudsko biće ili grupa ljudi nema pravo da donese smrtnu kaznu jednom gradu.
“Brani svoje, ali poštuj tuđe”, govorio je moj deda, visoko odlikovani oficir u I svetskom ratu i svakako srpski patriota. Mislim da bi se složio sa mnom. Nema srećne budućnosti za ljude koji su krivi za patnju nevinih.
Evo nečega na šta svi možemo računati. Pre ili kasnije naše pleme traži da se složimo sa ubistvima.
“Napustio si svoj narod kada si mu bio najpotrebniji”, rekao mi je poznanik kada sam odbio poziv.
Tačno. Odbio sam da predam svoju savest vođi čopora. Tvrdoglavo sam nastavio da verujem u više istina. Samo je pojedinac stvaran, ponavljao sam sebi. Slavio sam izgnanstvo, proteranost iz društva, dok mi je moj narod nudio mogućnost da postanem deo mistične celine. Insistirao sam na tome da ostanem po strani, povučen u sebe, negujući svoje sumnje.
“Uvek je puno ljudi koji jedva čekaju da se pridruže većini bilo za bilo protiv nečega”, rekla je Hana Ardent u pismu. Dobro je znala o čemu govori. Zastrašujuća činjenica u vezi sa modernim intelektualcima bilo gde na svetu je da stalno menjaju idole. Religiozni fanatici se bar drže onoga u šta veruju. Svi pobesneli nacionalisti u Istočnoj Evropi juče su bili marksisti, a prošle nedelje staljinisti. Sloboda pojedinca nikada nije bila njihova briga. Oni su išli za nečim većim. Patnje sveta su idealna prilika za intelektualce da iskuse tragediju i ispune svoje utopijske čežnje. Ako u međuvremenu neko počne da deli mišljenje nekog masovnog ubice, cilj opravdava sredstvo. Moderni tirani imali su neke od najčuvenijih književnih salona.
Nacionalizam, u istoj meri kao i komunizam, omogućava da se istorija ponovo napiše. Problem prave istorije i slavne književnosti je taj što se valjaju u dvosmislicama, nerešenim pitanjima, nijansama i zbunjujućim kontradiktornostima. Ne zavaravajmo se. Manihejski pogled na svet sve je više zadovoljavajući. Svaka revizija istorije prihvatljiva je pod uslovom da nam daje neku verziju borbe između anđela i đavola. Ako to u stvarnosti znači podelu ubica u Jugoslaviji na dobre i loše, neka tako i bude. Ako to znači plakanje iz jednog oka zbog smrti Muslimanke i namigivanje na drugo zbog smrti njenog muža Srbina, to je tajna privlačnost tog modela.
Naši mediji takođe tretiraju kompleksnost na način na koji su viktorijanci tretirali seksualnost – kao nešto od čega i gledalac i čitalac moraju biti zaštićeni. U slučaju Jugoslavije, gde ništa nije jednostavno, posledice su još pogubnije. Naši pisci rubrika i intelektualci često imaju iste poglede kao i njihove kolege u različititm delovima te zemlje. U eri kompjutera nedostaje im mržnja i rulja koja linčuje. Demokratske snage u Jugoslaviji ne mogu da očekuju ništa ni od jedne strane. Kod kuće će biti tretirani kao izdajnici, a u inostranstvu njihova verzija događaja će biti dočekana ćutke zato što čini zaplet još komplikovanijim.
“Šta da se radi?”, ljudi s pravom pitaju. Nemam pojma. Kao elegičar žalim i očekujem najgore. Podlost i glupost uvek imaju svetlu budućnost. Svet još uvek nije iskusio svo zlo, ali i to zlo ce doći. Mračni očaj je jedina zdrava perspektiva ako se kao ja poistovetite sa muvama. Ako međutim sebe vidite kao jednog od paukova ili, sačuvaj Bože, kao nasmejanog filosofa, nemate mnogo o čemu da brinete. Pošto ćete biti na pobedničkoj strani uvek možete ponovo napisati istoriju i tvrditi da ste bili muva. Sve što ćemo mi, dobronamerne muve, dobiti su elegije u paukovoj mreži; to, i lepotu svitanja kao neku neočekivanu uljudnost dželata na dan kada nas vode na pogubljenje. U međuvremenu, moja nadanja su veoma skromna. Hajde da bar jednom sklopimo istinski prekid vatre kako bi starica odšetala do ruševina i našla svoju mačku.
Čarls Simić
