Ĉetrnaestog januara 1922, na povratku iz tekstilne fabrike Tarbuh i Lovental, Ema Cunc je u dnu ulaznog trema zatekla jedno pismo sa pečatom iz Brazila, po kojem je odmah znala da joj je otac umro. U prvi mah zbuniše je markica i koverat; polom ju je zabrinuo nepoznati rukopis. Desetak nečitko napisanih redova ispunilo je celu stranicu; Ema pročita da je gospodin Majer zabunom popio prejaku dozu veronala i da je preminuo u bolnici u Baheu trećega ovog meseca.
Vest je potpisao jedan očev poznanik iz pansiona, neki Fejn ili Fajn, rodom iz Rio Grandca, koji nije mogao znati da se obraća pokojnikovoj kćeri.
Emi papir ispade iz ruke. Najpre je obuze mučnina u stomaku, kolena joj poklecnuše; onda je ophrva osećanje zaslepljene krivice, nestvarnosti, jeze, straha; nakon toga, požele da je sutrašnji dan već svanuo. U nastavku shvati da je takva želja uzaludna, budući da je očeva smrt ono jedino što se na svetu dogodilo i da će se odsad događati do u beskraj. Podiže papir i ode u svoju sobu.
Krišom ga odloži u fioku, kao da na izvestan način unapred zna šta će uslediti. Ili je to možda već počela naslućivati; već je bila ona koja će bili.
U nastupajućoj tami, Ema je do kraja toga dana oplakivala samoubistvo Manuela Majera, koji se za srećnih dana zvao Emanuel Cunc. Prisetila se letovanja na jednom imanju blizu Gualeguaja, prisetila se (pokušala je da se priseti) svoje majke, prisetila se kućice u Lanusu prodane na licitaciji, priselila se žutih rombova na jednom prozoru, selila se naloga za hapšenje, nanete sramote, prisetila se anonimnih pisama sa umetnutim člankom o „blagajnikovoj proneveri”, setila se (niti bi to ikada mogla zaboraviti) da joj se otac, one poslednje noći, zakleo da je lopov bio, zapravo, Lovental. Lovental Aron, nekadašnji poslovođa u fabrici a sada njen suvlasnik. Ema je od 1916. čuvala tajnu. Nikome je nije otkrila, čak ni svojoj najboljoj prijateljici, Elsi Urstajn. Možda se klonila drske neverice; možda je verovala da je tom tajnom povezana sa odsutnim ocem.
Lovental nije znao da ona zna; Ema Cunc je iz te beznačajne okolnosti crpila osećaj nadmoći.
Te noći nije oka sklopila, a kada su prvi jutarnji zraci ocrtali četvorougaonik prozora, već je skovala svoj plan. Postarala se da taj dan, koji joj se učinio beskrajno dug, bude kao i svaki drugi. U fabrici se zuckalo o štrajku; Ema se, kao i uvek, izjasnila protiv bilo kakvog nasilja. U šest sati, kad je završila posao, otišla je sa Elsom u jedan ženski klub sa gimnastičkom dvoranom i bazenom. Obe su se učlanile; morala je da ponavlja i sriče svoje ime i prezime, i da istrpi neumesne upisivačeve šale. Sa Elsom i mlađom od sestara Kronfus dogovorila se u koji će kinematograf ići u nedelju popodne. Zatim se poveo razgovor o momcima, o čemu niko nije očekivao da Ema bilo šta kaže. U aprilu će napuniti devetnaest godina, ali je od muškaraca još uvek maltene patološki zazirala… Na povratku je sebi skuvala supu od tapioke i povrća, rano večerala, legla u krevet i prisilila sebe da zaspi. Tako je, ispunjen obavezama i ni po čemu poseban, protekao petak, petnaesti u mesecu, dan koji je prethodio izvršenju plana.
U subotu je probudi nestrpljenje. Ne uznemirenost, nego baš nestrpljenje, i neobično olakšanje što je taj dan najzad osvanuo. Sada više nije morala ni da planira ni da zamišlja; za nekoliko sati dosegnuće jednostavnost činjenica.
Pročitala je u La prensi da će te noći švedski brod Nordstjernan isplovili sa gata br. 3; preko telefona je pozvala Lovenlala, nagovestila da želi da mu saopšti, mimo svojih drugarica, nešto vezano za štrajk i obećala da će predveče svratiti do njegove kancelarije. Glas joj je podrhtavao; drhtavost je bila primerena potkazivaču. Toga jutra nije se dogodilo ništa vredno pomena. Ema je radila do dvanaest i sa Elsom i Perlom Kronfus utanačila pojedinosti oko nedeljnog izlaska. Nakon ručka je prilegla i zatvorenih očiju ponovo razmotrila skovani plan. Učini joj se da će njegov završni deo biti manje strašan od početnog, ali da će joj svakako doneti slast pobede i zadovoljenje pravde. Najednom, uzbunjena, ustade i otrča do komode. Otvori fioku; ispod portreta Miltona Silsa, gde ga je spustila prethodne večeri, stajalo je Fajnovo pismo. Niko ga nije mogao videti; stade ga čitati a onda ga pocepa.
Opisati verodostojno sve što se dogodilo tog popodneva bilo bi teško, možda čak i neumesno. Pakao se, između ostalog, odlikuje i nestvarnošću, i ta odlika kao da ublažava njegove užase, a možda ih i pojačava. Kako verodostojno predstaviti, čin u koji bezmalo da nije verovao ni njegov izvršilac, kako vaspostaviti onaj kratkotrajni haos kojega se danas uspomena na Emu Cunc gnuša i odriče? Ema je živela blizu Almagra, u ulici Linijer; znamo da je tog popodneva otišla u luku.
Možda joj se na ozloglašenom šetalištu Hulio učinilo da je ogledala umnožavaju, svetlost prokazuje a pohotne oči razgolićuju, no logičnije je pretpostaviti da u početku neprimećeno šeta pod ravnodušnim svodovima vašarišta… Kročila je u dve-tri kalane, zapamtila držanje i trikove drugih žena. Na kraju je pronašla mornare sa Nordstjenana. Uplašila se da joj jedan mladić ne izmami kakvo nežno osećanje te izabra jednog drugog, po svoj prilici rastom nižeg od sebe, prostačinu, sve u nameri da čistota užasa ne bude okaljana. Muškarac je provede kroz neka vrata, zatim kroz jedan sumnjiv hodnik, pa uz zavojite stepenice i onda kroz neko predvorje (u kojem je videla okno sa rombovima istim kao u kući u Lanusu), pa onda kroz hodnik i najzad kroz vrata koja se zatvoriše. Važni događaji izmešteni su iz vremena, bilo zato što u njima neposredna prošlost kao da je odsečena od budućnosti, bilo zato što njihovi sastavni delovi kao da nisu uzastopni.
Da li je u tom vanvremenom vremenu, u tom zbrkanom kovitlacu nepovezanih i surovih osećaja, Ema Cunc makar jednom pomislila na pokojnika zbog kojeg se žrtvuje? Meni se čini da jeste, jedan jedini put, i da baš u tom trenutku njen očajnički naum zamalo da propadne. Pomislila je (nije mogla da ne pomisli) da je njen otac njenoj majci uradio upravo onu strahotu koju su njoj sada činili.
Uvidela je to sa tupim zaprepašćenjem i odmah se sakrila u vrtoglavicu. Muškarac, Sveđanini ili Finac, nije govorio španski; on Emi beše alatka isto koliko i ona njemu, samo što je ona poslužila za uživanje, a on za isterivanje pravde.
Kad je ostala sama, Ema ne otvori oči odmah. Na noćnom ormariću ležao je novac koji je ostavio muškarac: Ema se pridiže i pocepa ga kao što je prethodno pocepala pismo. Pocepati novac je svetogrđe, baš kao i bacanje hleba; Ema se pokaja, skoro istog trenutka. Tako oholi postupak, na takav dan… Strah joj se utopio u ojađenost njenog tela, u odvratnost. Sapeta odvratnošću i tugom, Ema ipak polako ustade i stade da se oblači. U sobi više nije bilo živih boja; čileo je suton. Emi pođe za rukom da iziđe neopazice; na uglu se popela u tramvaj koji je vozio na zapad. U skladu sa svojim planom, izabrala je jedno od prednjih sedišta, da joj ne vide lice. Možda ju je, dok je pratila promicanja bezličnih ulica, ohrabrilo uvercnje da ono što se dogodilo nije zatrovalo poredak stvari. Vozila se proređenim sivim četvrtima, gledala i u isti mah zaboravljala, i sišla u jednu od naporednih ulica oko šetališta Varnes. Nasuprot očekivanom, umor joj je davao snage, primoravajući je da se usredsredi na pojedinosti poduhvata, i u drugi plan stavljao pozadinu i krajnji cilj.
Arona Loventala svi su smatrali ozbiljnim čovekom; u očima malobrojnih prijatelja, bio je šktica. Ziveo je na gornjem spratu fabrike, sam. Kako je živeo na pustoj periferiji, bojao se lopova; u fabričkom dvorištu držao je velikog psa, a u fioci svoga radnog stola revolver, što je svakome bilo poznato. Godinu dana pre toga dolično je oplakao iznenadnu smrt svoje žene – iz porodice Gaus, koja mu je donela bogat miraz – no njegova istinska strast bio je novac. Na sopstvenu sramotu, patio je što novac lakše čuva negoli zarađuje. Bio je veoma pobožan; verovao je da je sa Gospodom sklopio tajni dogovor, kojim su mu u zamenu za molitve i bogougodna dela, oprošteni gresi. Ćelav, krupan, u crnini, sa tamnim cvikerima i riđe brade, stajao je kraj prozora i čekao poverljivi izveštaj radnice Cunc.
Vide je kako odguruje gvozdenu kapiju (koju je on namerno odškrinuo) i prelazi mračno dvorište. Vide kako zaobilazi vezanog psa kad je ovaj zalajao. Ema je micala usnama kao neko ko se ispotiha moli; sricala je, umorno, presudu koju će gospodin Lovental čuti pre no što umre.
Stvari se nisu odigrale onako kako je Ema Cunc predvidela. Od prethodne zore, ona je sebe često zamišljala kako odlučno revolverom cilja u hulju terajući ga da prizna svoju gnusnu krivicu, i kako izvodi smeli plan koji će Božjoj Pravičnosti omogućiti da nadvlada ljudsku pravdu. (Ne iz straha, već kako bi delovala kao oruđe te Pravde, nije želela da je stigne kazna.) Posle toga, jedan hitac u grudi je trebalo da zapečati sudbinu Loventalu. Ali, stvari se nisu tako odigrale.
Kad se našla pred Aronom Lovenlalom, Ema ne oseti toliko poriv da osveti svog oca koliko da smesta naplati gadosti koje je zbog toga morala da otrpi. Posle onako temeljnog obeščašćenja, nije mogla da ga ne ubije. Nije imala vremena ni za dramska prenemaganja. Sela je, sramežljivo se izvinila Loventalu, pozvala se (poput pravog potkazivača) na dužnu odanost, izgovorila nekoliko imena, nagovestila neka druga i zaćutala, tobož savladana strahom. Uspela je da privoli Lovcntala da iziđe po čašu vode. Kada se ovaj, sumnjičav zbog tolikog prenemaganja ali i blagonaklon, vratio u trpezariju, Ema je iz fioke već izvadila teški revolver. Dvaput je pritisla obarač. Pozamašno telo stropoštalo se kao da su ga raskinuli pucnji i dim, razbi se čaša s vodom, njegovo lice je zapanjeno i besno pogleda, iz usta mu suknuše psovke na španskom i hebrejskom. Jednako je sipao kletve; Ema morade da opali još jednom. U dvorištu, vezani pas poče da laje a iz psovačkih usta iznenada kuljnu krv i umrlja bradu i odeću. Ema slade izricati pripremljenu optužbu („Osvetila sam oca i neće me moći kazniti…”), ali je ne dovrši, jer je gospodin Lovental izdahnuo. Nikada nije saznala da li ju je razumeo.
Besomučni lavež podseti je da još uvek nije sve gotovo. Razbaca stvari na divanu, otkopča sako na lesu, skinu mu okrvavljene cvikere i ostavi ih na kartoteci. Onda podiže slušalicu i ponovi ono što je toliko puta ponavljala, tim ili nekim drugim recima: Dogodilo se nešto neverovatno… Gospodin Lovental me je pozvao izgovarajući se da je reč o štrajku… Silovao me je, ubila sam ga…
Priča je uistinu bila neverovatna, ali su je svi prihvatili, budući da je u suštini bila istinita. Istinit je bio ton Eme Cunc, istinit njen stid, istinita mržnja. Takođe je istinito bilo poniženje koje je pretrpela; jedino su lažne bile okolnosti, vreme i jedno ili dva imena.
Horhe Luis Borhes
