Prevod: Olja Petronić

Opis

Toliko smo malo naviknuti da se naučno bavimo društvenim činjenicama da će neke tvrdnje iznete u ovom delu možda iznenaditi čitaoca. Međutim, ako postoji neka nauka o društvima, valja nam očekivati da se ona ne sastoji od prostog parafraziranja tradicionalnih predrasuda, već nas navodi da stvari vidimo drugačije nego što one izgledaju laiku: jer je zadatak svake nauke da otkriva, a svako otkriće više ili manje remeti već usvojena mišljenja. Pod uslovom, dakle, da se u sociologiji zdravom razumu ne pridaje moć koju on odavno više nema u drugim naukama – i ne vidimo odakle bi mogla da mu dolazi – potrebno je da naučnik odlučno zauzme stranu da ga ne bi preplašili rezultati njegovih istraživanja, ako su metodično sprovođena. Ako je potraga za paradoksom svojstvena sofisti, bežanje od njega, onda kada ga nameću činjenice, svojstveno je duhu bez hrabrosti i bez vere u nauku. Nažalost, lakše je prihvatiti to pravilo u načelu i teorijski nego ga istrajno primenjivati. Još uvek smo previše naviknuti na to da sva pitanja rešavamo prema sugestijama zdravog razuma da bismo ga lako mogli držati na odstojanju od socioloških rasprava. Kad poverujemo da smo ga se otresli, on nam nameće svoje sudove a da to ni ne primetimo. Samo duga i posebna praksa može da spreči takve slabosti. Stoga molimo čitaoca da to nikako ne izgubi iz vida. Da uvek ima na umu kako su načini mišljenja na koje je najviše navikao pre štetni nego povoljni za naučno izučavanje društvenih fenomena i da se, shodno tome, čuva svojih prvih utisaka. Ako im se prepusti bez otpora, u opasnosti je od toga da nas proceni a da nas nije razumeo. Tako bi se moglo dogoditi da nas optuži kako smo hteli da oprostimo zločin, pod izgovorom da je on za nas fenomen normalne sociologije. Taj bi prigovor ipak bio detinjast. Jer ako je normalno da, u svakom društvu, postoje zločini, nije ništa manje normalno ni da oni budu kažnjeni. Institucija represivnog sistema nije ništa manje opšta činjenica od postojanja kriminaliteta, niti je manje neophodna za kolektivno zdravlje. Da ne bi bilo zločina, bilo bi potrebno izjednačavanje pojedinačnih svesti koje, iz razloga koje ćemo naći nešto dalje, nije ni mogućno ni poželjno; ali da ne bude represije, bila bi potrebno odsustvo moralne homogenosti koja je nepomirljiva sa postojanjem društva. Samo, polazeći od činjenice da je zločin gnusan i gnušanja vredan, zdrav razum je pogrešno zaključio da on ne bi mogao potpuno da nestane. Zbog svog uobičajenog simplicizma, ne shvata da neka stvar koja mu je odvratna može iz nekog razloga da bude korisna, i da ipak u tome ne bude nikakve protivrečnosti. Zar u organizmu nema odvratnih funkcija čije je redovno odigravanje neophodno za zdravlje pojedinca? Zar mi ne mrzimo bol? a ipak bi biće koje ga ne spozna bilo čudovište. Normalno obeležje neke stvari i odvratnost koju ona uliva mogu čak da budu solidarni. Iako je bol normalna činjenica, on ipak nije voljen; iako je zločin normalan, on je ipak omrznut. U našoj metodi, dakle, nema ničega revolucionarnog. Ona je čak, u izvesnom smislu, suštinski konzervativna, pošto društvene činjenice smatra stvarima čija se priroda, koliko god da je gipka i elastična, ipak ne može menjati po želji. Koliko je opasnije učenje koje u njima vidi tek proizvod umnih kombinacija koje obična dijalektička veština može u trenu da okrene naglavce!

Emil Dirkem

---

Emil Dirkem (Émile Durkheim, 1858-1917), francuski sociolog, zastupao je stav da je društvo u kauzalnom (uzročnom) odnosu prema pojedincima, pojedinačnim društvenim pojavama i kulturi uopšte. Pojam pojedinac, čovek, individuum, ne uslovljava društvenu stvarnost i društvena zbivanja, već obrnuto, društveno zbivanje oblikuje pojedinca i njegove vrednosti, istovremeno usmeravajući njegovo delovanje. U svom metodološkom pristupu, Dirkem posmatra društvene činjenice kao stvari, pošto su društvene činjenice u suštini objektivne, postoje i razvijaju se nezavisno od čovekove svesti. Društvene činjenice su društvena datost i kao takve su svojim osobenostima nezavisne od čovekovog posmatranja, mogu se spoznati aposteriori, tj. na temelju iskustva, postoje nezavisno od ljudske volje, a spoznati se mogu spoljašnjim posmatranjem. društvo nije skup pojedinaca (jedinki), već ono predstavlja jednu osobenu stvarnost sa svojim specifičnim obeležjima. Dirkem je tvrdio da se ne može ništa kolektivno stvarati ako nisu date pojedinačne svesti, jer tek spajanjem, tj. udruživanjem pojedinačnih svesti (na tačno određen način), nastaje društveni život. Rađaju se društvene pojave i društveni procesi, koji će proizvesti društvena događanja. Za društvenu grupu kaže da ona misli i deluje drugačije nego što misli ili deluje pojedinac kada je izdvojen iz grupe. Najpoznatija Dirkemova dela su: O podeli društvenog rada, Samoubistvo i Elementarni oblici religijskog života.

Emil Dirkem rođen je 1858. u Epinalu, u Francuskoj. Odrastao je u jevrejskoj porodici, gde se obučavao da postane rabin. Međutim, kako su godine prolazile, on je počeo da se sve više distancira od religije i vremenom postao agnostik.

         Bio je veoma dobar đak, okrenut ka nauci, te je nakon srednje škole odlučio da se upiše na Višu normalnu školu (Ecol Normale Superieure)u Parizu. Selekcija za upis u ovu školu vršila se sa izuzetno velikim kriterijumima, te je Dirkem uspeo da ih ispuni tek iz trećeg pokušaja, 1879. godine. 

         Tokom studiranja pokazao se kao vredan student, okrenut pre svega filozofiji – koju je i studirao – i formalnoj logici i nauci. Nisu ga  zanimali književnost, retorika i estetika, i smatrao ih je dosadnim i nepotrebnim predmetima. Najveći uticaj na Dirkema u tom periodu su ostavili njegovi profesori Fistel de Kulanž i Emil Butru.

         Dirkemov doktorat je imao više prizvuk socioloških, nego filozofskih ideja. Njegov se rad odnosio na Monteskjeov doprinos konstituisanju nauke o društvu, i kroz njega već možemo uočiti ranu Dirkemovu sociološku orijentaciju koja polako dobija svoj koherentan oblik.

         Nakon završetka studija, od 1882. do 1887., Dirkem je predavao filozofiju po raznim srednjim školama. Učenici i kolege su ga poštovali, jer je bio precizan i jasan predavač, a njegovim predavanjima bila je zadovoljna i tadašnja Francuska vlada. Ta je činjenica najviše doprinela Dirkemovom prebacivanju u Bordo, na mesto profesora pedagogije i društvenih nauka, 1887. Time je započela njegova borba za konstituisanje sociologije kao akademske discipline.

1.1. Dirkemov akademski rad

Period koji je Dirkem proveo na univerzitetu u Bordou bio je njegov najproduktivniji period života. Tih godina on piše svoja 3 najznačajnija dela:

• O podeli društvenog rada, 1893. (njegova druga doktorska disertacija)
• Pravila sociološke metode, 1895.
• Samoubistvo, 1897.

         Pored predavanja iz pedagogije, Dirkem je na Bordou dobio termin i za sociološka predavanja, koja je držao subotom prepodne. Kao predavač, raspravu je uvek vodio ka zaključku, kritikovao je svako nenaučno mišljenje, koje je nazivao misticizmom i dilentantizmom, i podsticao je svoje studente da uvide “blagodeti” korišćenja naučnog metoda. Emil Dirkem je tako gradio svoj status intelektualnog i institucionalnog oca sociologije.

         1898. – Osnovao je časopis Sociološki godišnjak, koji je izlazio sve do 1914. godine. 

         1902. – premešten u Pariz, na Sorbonu, gde je nastavio da predaje sociologiju. 

Prvi svetski rat je značajno omeo Dirkema, jer su mnogi intelektualci i naučnici iz njegovog kruga poginuli u ratu, uključujući tu i njegovog sina Andrea. 

Nakon sinovljeve smrti, 1917. preminuo je i sam Dirkem, u svojoj 59. godini.

• O PODELI DRUŠTVENOG RADA

*Pre čitanja ove lekcije, pokušajte da razmislite šta za vas znači pojam solidarnost? Da li biste mogli da u glavi navedete kakvo ponašanje vezujete uz ovaj pojam?

Delo O podeli društvenog rada nastalo je 1893. godine i do danas je ostalo poznato kao sociološki klasik. Pitanje koje Dirkem u njemu postavlja jeste ujedno i jedno od najvažnijih socioloških pitanja:

Šta drži društvo na okupu? 

ILI

Šta integriše društvo?

Pokušaćemo da u nekoliko teza predstavimo pretpostavke koje je Dirkem imao na početku pisanja dela. Naime:

1. PRAVO i MORAL – predstavljaju skup veza koje nas vezuju jedne za druge i za samo društvo.

     ~Poštujući pravne i moralne norme pojedinci održavaju funkcionisanje društvenog sistema i sprečavaju njegovo propadanje. Na primer, kada poštujemo normu zabrane krađe u društvu, mi činimo društvo mogućim. Kada bi svi krali jedni od drugih narušili bismo time celokupnu organizaciju društva i ono više ne bi bilo održivo.

• Za Dirkema, MORALNO je sve ono što predstavlja izvor SOLIDARNOSTI. 
• Dirkem se pita, može li PODELA RADA biti, ako ne jedini, u najmanju ruku glavni izvor SOLIDARNOSTI?
• U tom slučaju PODELA RADA bi morala da ima MORALNI karakter (jer se potrebe rada harmonije, društvene solidarnosti, smatraju moralnim potrebama).

         Sada, kada ste usvojili ova tri nova pojma, probaćemo da vam  objasnimo do kakvih je zaključaka Dirkem, nakon toga došao. 

         Naime, prema poreklu solidarnosti, Dirkem razlikuje 2 tipa društva:

Društvo mehaničke solidarnosti	Društvo organske solidarnosti
Solidarnost se zasniva na sličnostima među pojedincima.To znači da svaki pojedinac može lako biti zamenjen drugim pojedincimaPojedincima dominira KOLEKTIVNA SVEST (što je zapravo skup verovanja i osećanja zajedničkih članovima jednog istog društva).Podela rada u ovim društvima je slabo razvijena Karakteristična je za “arhaična” društva.	Solidarnost se zasniva na razlikama među pojedincima.Pojedinci zavise od društva, jer zavise od delova koji to društvo sačinjavaju. Celo društvo funkcioniše kao veliki ORGANIZAM (i ako jedan njegov organ ne radi dobro, celokupni organizam propada).Podela rada je veoma razvijena, ovo društvo se na njoj i zasniva.

         Ono što Dirkem želi da nam poruči jeste da je u “arhaičnim” društvima ZAJEDNIČKA ili KOLEKTIVNA SVEST bila ta koja je stvarala solidarnost. U modernim društvima, PODELA DRUŠTVENOG RADA stvara solidarnost. Tako da je Dirkem potvrdio svoju pretpostavku sa početka: a to je da podela rada može biti izvor solidarnosti, tj. da ona može održati društvo na okupu.

         *Šta misliš, zbog čega je ovo bilo važno za sociologiju u datom istorijskom trenutku?

3. PRAVILA SOCIOLOŠKE METODE

         Dirkem je sociologiju definisao kao nauku o društvenim činjenicama. Zašto?

         On je smatrao da su društvene činjenice izvan nas samih, tj. da su uvek OBJEKTIVNE. Na primer, kada obavljamo dužnost brata, supruga ili građanina, to ispunjavanje je došlo spolja, i definisano je u pravima i običajima, a mi smo ga naučili vaspitanjem. Tako možemo zaključiti da su društvene činjenice fenomeni koji dominiraju pojedincima i nameću im određena verovanja i prakse.

         Zato Dirkem, za društvene činjenice kaže da imaju PRINUDNU  i ZAPOVEDNU moć, i SPOLJAŠNJI KARAKTER.

         Dirkem je nakon toga, definisano 4 pravila za analizu društvenih činjenica, a najpoznatije je ostalo prvo:

1. Da društvene činjenice moramo posmatrati kao stvari.

         *Možeš li ti nabrojati 5 društvenih činjenica koje prepoznaješ u svakodnevnom iskustvu?

4. SAMOUBISTVO

         Nakon što je Dirkem definisao novu nauku i pravila njenog metoda, bilo mu je potrebno da ih u proučavanju neke društvene činjenice i iskoristi.

         Samoubistvo je do njegovog vremena bilo pomatrano kao psihološki fenomen. Međutim, Dirkem smatra da samoubistvo nije samo sociološki fenomen. On ga, nasuprot tome, posmatra kao društveni činjenicu.

On smatra da je pojava samoubistava posledica manjka integrisanosti društva, tj. manjka solidarnosti. 

Naime, on je uočio da samoubistvo obrnuto srazmerno stepenu integracije i regulacije u društvu. Šta to znači?

Postoje društva u kojima je integracija velika – to znači da su svi članovi zajednice veoma vezani jedni za druge i samoubistvo koje je karakteristično za takva društva je – ALTRUISTIČKO. Samoubistvo u korist zajednice tj. njenih članova.

Nasuprot tome, u društvima gde je integracija niska karakteristično je EGOISTIČKO samoubistvo. 

Kada je regulacija u društvu visoka, tj. kada je ima previše dolazi do FATALISTIČKOG samoubistva. Pripadnik zajednice nije sposoban da ispuni sve uslove koje mu društvo nameće, te odlučuje da pogine.

S druge strane, kada je regulacija preniska, i kada dolazi do društvene anomije – samoubistvo koje se javlja je ANOMIČKO. 

Da bi dokazao sve ovo, Dirkem je u svojoj studiji O samoubistvu koristio statističke podatke.

*Šta mislite, zašto je bilo važno opisati samoubistvo, jedan do tada tako intiman i privatan čin – kao društvenu činjenicu i poseldicu života u samom društvu?


Autor: Nevena Grozdanovski

Emil Dirkem (1858-1917)