Postavši kultni autor nakon objavljivanja „Kratke istorije prenosne književnosti“ (1985), Enrike Vila-Matas stekao je šire priznanje ovim romanom, koji je u Francuskoj proglašen za najbolji esej 2000. godine. On je iskoristio misterioznog protagonistu Bartlbija, pisara Hermana Melvila, kao amblem onih pisaca koji u određenom trenutku odluče da se uzdrže od objavljivanja svojih dela i prepuste se moći izgovaranja reči „Ne“. Kako bi ispitao ovaj zagonetni „Bartlbijev sindrom“, autor izmišlja alter ega, Marsela, usamljenog kancelarijskog radnika inspirisanog, između ostalih, Kafkom i Pesoom. U leto 1999. godine, Marselo započinje dnevnik u kojem beleži slučajeve „pisaca dotaknutih Zlom“ tišine, u formi „fusnota koje komentarišu tekst koji je nevidljiv“.
Roman se sastoji od osamdeset i šest esejskih beležaka Marsela u kojima se pojavljuje fascinantna vojska inhibiranih i tajnih stvaralaca, ljudi koji više vole da ne pišu ili da svoje pisanje ne učine poznatim javnosti – od Sokrata i Remboa, do Huana Rulfa, Dž. D. Selindžera, Tomasa Pinčona, B. Travena i Roberta Valzera, pri čemu je potonji ključno ime u kasnijem radu Vila-Matasa. Stvarnost i fikcija prodiru u međusobne granice, baš kao što to čine tekst i njegove fusnote, naracija i esej, s obzirom na to da je rastakanje konvencionalnih književnih kategorija jedna od estetskih namera autora, možda čak i glavna. Rezultat ove sistematične subverzije je fascinantna mešavina mašte, pisanja i čitanja u koju se čitalac aktivno uključuje.
Nenad Daković KAFKA UVEK USPEVA DA ME IZNENADI
Ovih dana, a možda više noći, jer ne mogu da spavam, čitam roman, ili kako on sam kaže „beleške bez teksta” – Enrike Vila-Matasa Bartlbi i kompanija, posvećen neobičnom „sindromu Bartlbi”, koji u stvari upućuje na šizofreno oboljenje, jedno od njih, nazvano agrafija, što znači nesposobnost za pisanje, bolest od koje su patili mnogi pisci koje je ova neobična boljka osudila na nemoć ili životinjsko ćutanje. Taj strah od ove bolesti ili sindroma Bartlbi – strah od „životinjskog ćutanja” imao je, prema Matasu, i Kafka, o kome Matas piše u belešci pod brojem 53, ili paragrafom 53, pošto me je struktura ovog teksta podsetila na Hegelove Osnovne crte filozofije prava, ili njegovu Enciklopediju filozofskih nauka, koja je kao i Spinozina Etika napisana u paragrafima, što je isto tako jedan način pisanja ravnopravan sa drugima. Moramo da priznamo da mi se naslov poznatog Hegelovog dela Osnovne crte… po prvi put učinio toliko neobičnim da sam morao da, posle toliko godina, proverim original gde zaista stoji Grundlinien… Doista neobično, ali je tako. To spada u magiju ćutanja koja se prenosi sa dela na delo i oneobićava ih. Zaista, „osnovne crte”, zar to nije neobičan naslov posle toliko vremena.
Rekao sam da ne mogu da spavam, jer noćno čitanje nije isto kao i ono dnevno. Svašta se čuje i vidi noću, ali nisam hteo to da kažem nego nešto drugo. Napisao sam nekoliko beleški povodom „sindroma Bartlbi” i u jednom od njih sam brzopleto naveo da su „noćas” i „sinoć” sinonimi, a nisu. To tek sada vidim jasnije. Jer, „sinoć” je prošlo, a „noćas” je dvosmislena prošlost koja će možda tek doći. Jedna dvosmislena vremenska odredba kao i sama postmoderna. Futur perfekta „post”, da se malo poigram sa poznatom Liotarovom napomenom o futuru perfekta post, što je njegovo tumačenje postmoderne. Jedno od tumačenja. Pao je sneg, danas je 5. januar, i izaći ću sa Olgom u šetnju, ali ću se vratiti, ako se vratim, nikada ne možete biti sigurni, kao kad kažete „sutra”. Matas piše o nekom piscu koji se bojao da će iznenada umreti i koji je na pitanje šta radi „sutra”, uplašeno odgovarao: „A sutra, gde ću ja biti sutra?” Hteo sam da ovaj esej ima naslov „beleške iz kreveta”, zašto da ne, ali sam odustao.
Evo šta Matas, koji se u ovom romanu bavi umetnošću negacije, odnosno pitanjem kako književnost negira samu sebe, a ja mislim da se to isto može reći i za filozofiju, šta Matas kaže o Kafki. „Kafka uvek uspeva da me iznenadi”, kaže Matas. „Danas ove prve nedelje avgusta, vlažne i tihe nedelje, Kafka je ponovo uspeo da me uznemiri i privuče moju pažnju, sugerišući u svom tekstu da će ako se oženi to doprineti jednoj osudi na ćutanje, na uvećavanje redova negacije i da će on, što je najalarmantnije, postati pas. Morao sam malopre da prekinem svoj dnevnik, jer me je jako zabolela glava, zbog Testove bolesti, kako bi rekao Valeri. Vrlo je moguće da je napad ovog bola nastao zbog skretanja pažnje koje je izazvao Kafka svojom neočekivanom teorijom o umetnosti Negacije”.
Zanimljivo je da Matas na početku svojih beleški-paragrafa – sam Matas koji je izgleda bio grbav i zato prirodno neprivlačan, govori, ili piše o svojim nevoljama sa ženama. A zatim u jednom paragrafu o tome da je čitavo jedno leto imao ideju da je postao konj. Kafka se, kao što ste videli, bojao da će ako se oženi postati pas i zato upasti u ovo prisilno „životinjsko ćutanje”, što je možda jedna od glavnih manifestacija „sindroma Bartlbi”, ovaj strah od „životinjskog ćutanja”. Treba se samo prisetiti „jadnog Gregora”, kako stoji zapisano u Ogledu o sablasnom, koji se jednoga dana budi kao buba, da bi se razumeo ovaj strah, koji se izgleda nalazi u osnovi agrafije, o kojoj pišem povodom strahova Enrike Matasa ili Kafke, koji je uvek umeo da me iznenadi, kako je rekao Matas. Mora se priznati odvažnost samog Matasa ili Kafke koji tako otvoreno govore o svojim prisilnim mislima ili opsesijama, o kojima ja sâm, kao i mnogi drugi, nerado govorim, ili jedino u zatamnjenim nagoveštajima. Nije, naravno, Kafka jedini poznati književnik koji je patio od ovog sindroma Bartlbi koji upućuje na agrafiju ili strah od pisanja. Poznato je da jedan strah izaziva drugi. Na primer, Rembo, Džojs, Helderlin, ili Tolstoj, iako u slučaju Džojsa, ili Tolstoja, ova ideja izgleda, ili deluje, nategnuto. Zato je pravi Bartlbi, po mom mišljenju, jedino Sokrat, od koga – kao što je poznato – počinje zapadno mišljenje, odnosno filozofija. Sokrat koji je imao halucinacije i igrao bos po trgovima Atine leti i zimi, zbog čega su ga prozvali „šaljivdžijom iz Atine”, kao kada bi neko za mene rekao – onaj „šaljivdžija iz Borče”. Ali nisam hteo to da kažem, jednostavno mi se omaklo.
Negde na stotoj stranici svog romana, kao na samom početku, Matas govori o tome da je, ako se dobro sećam, a sećanje je prema tumačenju mikrobiologa samo jedan lanac amino-kiselina što je, samo po sebi, jedna književna ideja, pošto ona ne objašnjava kao i svaka metafizika, ovaj zagonetni prelaz iz amino-kiseline u književnost, eto, ja sada imam strah od ove amino-kiseline, od lanca amino-kiselina koji sve objašnjava, ako objašnjava? Na toj pomenutoj stranici Matas piše o tome kako je 1853. godine Herman Melvil objavio svoje Priče sa Trga, među kojima je i priča, nisam to čitao i zato je u ovom Matasovom romanu-belešci za mene sve novo i izazovno, priča, ili novela, o pisaru Bartlbiju, koji svoje uboge dane provodi u pisarnici, čak i nedeljom, i čija je usamljenost nepodnošljiva, kao i dosada, od koje izgleda i počinje sama agrafija, iako ja, mislim, obrnuto, pošto je pisanje jedan od efikasnijih načina da se savlada vreme, odnosno, depresija. „Bilo je to”, kaže Matas, „1853. kada je Melvil, koji je imao samo trideset i četiri godine, došao do zaključka da je doživeo krah. Dok su ga gledali kao hroničara pomorskog života, sve je išlo dobro, ali kada je počeo da stvara majstorska dela, i publika i kritičari, pošto su ga jednodušno pogrešno procenili, osudili su ga na slom. Godine 1853, osetivši svoj slom”, nastavlja Matas, „napisao je Pisara Bartlbija, priču koja sadrži antipod njegove depresije, i koja će biti zametak budućih poteza koje će on preduzimati, i koji će se, tri godine kasnije, uliti u Čoveka od poverenja, priču o jednoj vrlo posebnoj varalici (koja će se vremenom otelotvoriti u Dišanu), i jedan divlji katalog grubih i mračnih likova, što će, objavljeno 1857, biti njegovo poslednje prozno delo koje je dao u štampu”.
Naveo sam ovo mesto ne toliko zbog pisara Bartlbija o kome sada znamo dovoljno, nego zbog Marsela Dišana koga Matas neočekivano naziva „jednom posebnom varalicom” što je, po mom mišljenju, veoma pogrešno. Svoj poslednji rukopis nazvao sam Varalice, jer mislim da su filozofi, a ne Dišan, ove „posebne varalice”. Ovde se radi o mogućnosti samog filozofiranja koje su ovom, bez sumnje, suptilnom prevarom o supstancijama, koja prati filozofiju od samog početka – zatvorile ovu mogućnost. Mislim naravno na metafiziku, koja i pored Dišanove „prevare” još uvek postoji, kao i slikarstvo. Jednostavno je reč o novim mogućnostima imaginacije, koja nije vezana za predstavu, ili tzv. „stvari”.
Što se Matasovog programa, ili opcije tiče, ona je više nego jasna. Ovi „umetnici Negacije”, kako ih naziva Matas, koji boluju od agrafije i sami spadaju u književnost iako je ona virtuelna. Ovde se o virtuelnom govori kao o mogućnosti ili potenciji, a ne kao o digitalnom fenomenu koji je uslovljen računarima i iluzijom koju oni proizvode. Tako je ova negacija književnosti samo nova mogućnost same književnosti, što nije pogrešno, ali nije ni dovoljno, da bi se objasnila književnost, ili njena mogućnost.
Dakle, o samoj mogućnosti književnosti – to je onaj Kafka koji uspeva da nas iznenadi, da li filozofija uspeva u tome, i gde su njene mogućnosti – o tome je reč, što Matasovim beleškama daje teorijsku vrednost, koju je potrebno istražiti. Da pogledamo taj program, ili tu književnu mogućnost negiranja same književnosti koja za Matasa znači put otvoren za književnost koja dolazi.
„Već duže vreme”, piše Matas, „istražujem široko spektar sindroma Bartlbi u književnosti, već duže vreme proučavam bolest, endemsko zlo savremenog pisanja, negativni impuls ili privučenost ništavilom, zbog čega određeni stvaraoci, koji još uvek imaju veoma zahtevnu književnu svest (ili možda baš zbog toga), potpuno prestaju da pišu; ili, ako baš hoćete, napišu jednu ili dve knjige i onda se ostave pera; ili pošto započnu neko delo bez problema, jednog dana se, bukvalno, parališu zauvek”. „Spreman sam, stoga”, piše Matas pri dnu iste stranice, sa samog početka, beleški bez teksta, „da prošetam po lavirintu Negacije, po tragovima jedne tendencije savremene književnosti, koja veoma uznemirava, ali i privlači: tendencije u kojoj leži jedini put za autentično književno stvaralaštvo; tendencije koja se pita šta je to pisanje i gde se ono nalazi, i koja se šunja oko nemogućnosti iste i koja obelodanjuje jednu ozbiljnu prognozu – doduše izuzetno stimulativnu – o književnosti s kraja ovog milenijuma. Samo iz negativnog poriva, samo iz lavirinta Negacije može da izbije književnost budućnosti. Ali kakva će biti ta književnost?… Ubeđen sam da samo istraživanjem lavirinta Negacije mogu da se pronađu putevi otvoreni za književnost koja dolazi. Da vidimo da li sam u stanju da ih predložim. Zapisivaću fusnote koje će komentarisati jedan nevidljivi tekst, što ne znači da on neće postojati; verovatno će ovaj fantomski tekst ostati spreman za književnost sledećeg milenijuma.”
Da, da, to je taj program. Karakterističan je najpre ambivalentan odnos, koji sam Matas ima prema ovoj mogućnosti, koja istovremeno veoma uznemirava ali i privlači. On najpre, u ovoj opciji, vidi bolest, endemsko zlo savremenog pisanja, negativni impuls ili privučenost ništavilom, što sve mogu biti i jesu atributi koji se danas vezuju za postmodernu. Nedavno je jedan mladi kolega postmodernu, bez objašnjenja, nazvao „antihumanizmom”, kao da je to nešto što se samo po sebi razume. Voleo bih da vidim koja je to druga mogućnost, pored ovih beleški uz nevidljivi tekst, o kome govori Matas. Pored toga, zanimljivo je da Matas negaciju uvek piše velikim slovom, što otkriva njegovo uverenje da je ovde reč, ne o jednoj mentalnoj aktivnosti, nego o samoj stvarnosti, ili nastojanju književnosti da se suoči sa njom. Isti problem postoji i u filozofiji. Mi smo zaraženi razlikom, kako to kaže Matas, zato što je upravo razlika ili mistični broj dva, u Raselovoj verziji, ono što postoji. Pogledajmo izbliza, recimo, poraz ili neuspeh fenomenološkog istraživanja, koje pokazuje da je razlika, ili vreme, ono što tzv. pojmovno mišljenje, ili filozofija, ne može da savlada i premosti. Ovu vremensku razliku između stvari i pojma, koji dolazi kasnije, kao „naše vreme u mislima obuhvaćeno”, kako je govorio Hegel, misleći na filozofiju. Da li šizma o „Svetom duhu” rešava ovaj problem postfenomenološke filozofije, ili književnosti? Ovaj problem Negacije, oko koga se trude savremeni Umetnici Negacije, kako ih naziva Matas, poput Melvila ili Kafke.
Sa druge strane, snaga, ili sila, nevidljivog Teksta je tolika, da nas on zatvara u savremenu intertekstualnost, pretvarajući savremenu književnost i filozofiju u nemoćni citat ili belešku uz ovaj „nevidljivi tekst”. To je Matasova pozicija, pozicija savremenih Bartlbija obolelih od agrafije, od koje je bolovao još Sokrat. Zato se transtekstualnost otvara u čitanju, o tome sam pisao u Varalicama; čitanju koje je prazno, različito i otvoreno iznenađujuće, kao i jezik. U ovom jeziku koji „čita”, razlika između reči i stvari postaje nova mogućnost filozofiranja, pored metafizike pojma, ili Svetoga duha. Ako se slažete sa mnom? To je naša postfilozofska, ili postknjiževna, postslikarska apstrakcija, posle kojih dolazi vreme medija.
Nenad Daković
Časopis Povelja, Kraljevo
Bartlbi i kompanija – odlomak
4.
U stvari, ova bolest, sindrom Bartlbija, datira iz davnina. Danas je to već jedna endemična bolest savremenih književnosti, ovaj negativni poriv i privučenost ništavilom, zbog čega neki književni autori ne uspevaju nikad da to postanu.
Naš vek, zapravo, počinje paradigmatičnim tekstom Hofmanstala (Pismo Lorda Čendouza datira iz 1902.), u kome bečki pisac obećava, uzalud, da više neće nikad napisati ni jedan jedini redak. Franc Kafka ne prestaje da aludira na suštinsku nemogućnost književne materije, pre svega u svojim Dnevnicima.
Andre Žid je stvorio jednog lika koji kroz ceo roman pokazuje nameru da napiše knjigu koju nikada neće napisati (Močvare). Robert Muzil je hvalio i skoro pretvorio u mit ideju o “neproduktivnom autoru” u Čoveku bez svojstava. Mesje Test, alter ego Valerija, ne samo da je dbacio pisanje, već je izbacio svoju biblioteku kroz prozor.
Vitgenštajn je objavio samo dve knjige: čuveni Tractatus logico-philosophicus i jedan rečnik ruralnog austrijskog jezika. U više navrata je spominjao poteškoće koje je imao pri izlaganju svojih ideja. Slično kao u slučaju Kafke, i kod njega se radi o zbirci nedovšenih tekstova, skica i planova za knjige koje nikad nije objavio.
Ali, dovoljno je da se baci pogled na književnost XIX veka da bi se shvatilo da su “nemoguće” slike ili knjige jedno gotovo logično nasledstvo romantičarske estetike. Frančesko, lik iz Hofmanovih Đavoljih eliksira, nikada ne uspeva da naslika savršenu Veneru. U Delu o nepoznatoj umetnosti, Balzak nam priča o slikaru koji uspeva da naslika samo jedan deo stopala usnule žene. Flober nikada nije dovršio projekat Mladić, koji bez sumnje daje orijentaciju čitavom njegovom delu. A Malarme je samo uspeo da nažvrlja na stotine stranica trgovačkih računa, i skoro ništa više od svoje planirane velike Knjige.
Tako nam iz davnina stiže moderni spektakl svih ovih ljudi paralizovanih pred apsolutnim dimenzijama koje svako stvaralaštvo nosi u sebi. Ali isto tako, paradoksalno, i agrafi čine književnost. Kako to piše Marsel Benabu u delu Zašto nisam napisao nijednu knjigu: “Ali, pre svega nemojte da pomislite, čitaoče, da su knjige koje sam napisao jedno čisto ništa. Baš nasuprot (da to jednom bude jasno), one kao da lebde u nekoj univerzalnoj književnosti.”.
Enrike Vila Matas
prevod Marije Dimitrijević
