Epiktet iz Hieropolisa
Oko 50. – oko 130. pre n. e.
Epiktet iz Hieropolisa, filozof-stoičar, moralista, učio nas je kako treba da živimo da bismo se radovali potpunoj slobodi, dostojanstvu i nepomućenoj sreći. Opaske na logičke teme u njegovim spisima se javljaju samo u onoj meri u kojoj su potrebne za donošenje zaključaka moralne prirode.
Kod njega je takođe malo opaski na metafizičke teme, mada su te opaske važne, jer svedoče o povezanosti Epikteta s tradicijom starijih stoika, osobito sa Zenonom iz Kitiona i Hrizipom. Ti stariji su dosta pisali – poznato nam je preko 700 naslova Hrizipovih dela, uglavnom iz oblasti logike i jezika, mada nijedno nije došlo do nas, tj. sačuvani su samo malobrojni ostaci ili sažeci iz druge ruke. Stoičari su takođe bili prvi u izgradnji ne-silogističke logike i svi logičari se dive njihovom talentu. Epiktet nije ništa pisao, kao ni Sokrat, koga je ogromno poštovao.Njegovo učenje znamo na osnovu zapisa njegovih predavanja od strane učenika – po svojoj prilici vernih, jer je u njima dosta ponavljanja, što znači da tekst nije bio redigovan. Kratko delo naslovljeno sa Priručnik daje nam osnovni pregled Epiktetovih moralnih učenja, dok su Dijatribi (Pamfleti) veća zbirka rasprava u dijaloškom obliku, u kojima detaljnije razmatra stvari. Metafizičke pretpostavke stoičara (izostavljam njihove spekulacije na temu fizike i astronomije) koje Epiktet očigledno deli, su sledeće: Svet je jedna supstanca, dok njegovom sudbinom u svim detaljima rukovodi Proviđenje ili Bog , ili Um, ili Sudbina, ili Sklad. U životu sveta nema nerazboritih i neobjašnjvih slučajeva, sve je preko viših vlasti mudro i dobro usmeravano. Bitkom jednostavno ne vlada slepa uzročnost, već sklad proviđenja, gde sve ima svoj smisao i cilj.
Otkud, onda, zlo u svetu i zbog čega ga je toliko? Da li zbog toga što savršenstvo celine zahteva nesavršenstvo delova, detalja ili zbog toga što Bog koji jedino i uvek želi dobro, za postizanje tog cilja mora koristiti sredstva koja nam nanose patnje, ili zbog toga što mi, ljudi, posedujemo sposobnost biranja. Dakle, naša sloboda se ne suprotstavlja Sudbini. Kosmos se menja ciklično: kada se rešava njegova sudbina, kada nestaje u velikom požaru, a posle toga se iznova rađa i uvek ispočetka ponavlja svoju istoriju u svim njenim detaljima; pojaviće se nov Sokrat (zacelo isti) i, po svoj prilici, iste sudije će ga osuditi na smrt. Na toj metafizičkoj veri Epiktet gradi svoju moralnu doktrinu koja nas parališe svojom nesalomivom doslednošću. Neumorno ponavlja da se sve stvari dele na one koje zavise od nas i na one koje ne zavise. Od nas zavisi ono što mislimo, o čemu rasuđujemo, šta želimo, činovi naše volje, našeg duha; a nezavisni su naše telo i zdravlje, naš imetak, naša slava i počasti, naš telesni život, jer nam sudbina sve to može oduzeti, pošto je sve u rukama Sudbine, nad kojom nemamo vlast. Ako tim stvarima budemo poklanjali pažnju, ako budemo brinuli o njima, život će nam proticati u neprestanim brigama, proklinjaćemo bogove, ljude i svet, bićemo robovi tih tobožnjih, nestvarnih dobara. Kada shvatimo tu ključnu razliku, jednostavno ćemo steći nenarušivu ravnodušnost prema svemu nad čim nemamo vlast. Tada nas nikakva nepravda i zlo neće tangirati, bićemo srećni, ma šta se događalo.
Ako izgubimo celokupan imetak, ako nam umru bliski ljudi, npr. dete ili žena, ako sam i sam bolestan i brzo ću umreti, ako me stavljaju na muke ili osuđuju na smrt, ako gladujem, ako od drugih ljudi doživljujem podlosti, ako me klevetaju ili lažu – i na to ne postoje nikakve reakcije. To jest, to me neće rastužiti ili odvesti u očajanje, niti će uspeti da naruši moj srećni mir. Jer, svi ti događaji ne izazivaju u meni žalost i nemir, već moj vlastiti sud o tim događajima, moje pogrešne predstave. Kada se tih uverenja oslobodim, postaću slobodan, siguran i zadovoljan i pored svih mogućih udaraca sudbine.
S obzirom da znam da Sudbina vlada svim, ne želim da se bilo šta događa prema mojim željama ili prohtevima već naprotiv, hoću da se sve događa upravo onako kako se događa i zahvalan sam Proviđenju za njegove darove, čak ako su ti darovi patnja, beda i smrt. Biću poput glumca u pozorištu: neko drugi piše komad i dodeljuje mi ulogu, a ja treba da je dobro odigram; to može biti uloga prosjaka ili kralja, može biti duga ili kratka, svejedno je, zadovoljan sam ako je moja gluma dobra. Drugim rečima, treba da slušam sudbinu, treba da hvalim sudbinu, ma kakva ona bila, jer unapred znam da je rešavaju bogovi u svoj svojoj mudrosti i dobroti. Uvek sam dobro raspoložen, ali se ne hvališem svojom superiornošću nad drugima. To se naziva životom u skladu s prirodom.
Takav stav prema svetu čini da stupamo u vezu sa Bogom, da shvatamo da smo delić sudbine svemira koju je On rešio.
Zahvaljujući tom znanju nisam više građanin Atine ili Korinta već građanin sveta, shvatam da su svi ljudi božji sinovi. Moja ravnodušnost prema svim spoljašnjim stvarima, prema svemu nad čim nemam vlast, međutim, ne znači da me to udaljuje od drugih ljudi, sudionika iste sudbine, istog svemira. Naprotiv, shvatajući tu zajedničku sudbinu, drugim ljudima sam od koristi i prema njima prijateljski raspoložen, premda znam da većina njih nije u stanju da prihvatito filozofovo umeće: afirmaciju sudbine.
To je sažetak, koren stoičkog odnosa prema svetu celokupne Epiktetove filozofije: afirmacija Sudbine, ljubav prema sudbini, amor fati. Ako je ta afirmacija istinska, trebalo bi da bude totalna, a, naravno, može biti istinska uz pretpostavku da sudbina nije nerazumna igra atoma već božanski plan otelotvoren u život. Taj plan je po svojoj prirodi dobar, jer se zlo ne rađa u svetu već u mojim sudovima o svetu. Sasvim je u skladu s tim planom to što mi se događaju razne dogodovštine – bolesti, brige, smrt – koje na svoj način služe dobru svemira. Kada bismo znali budućnost, radili bismo nad tim da sami sve te svoje nesreće izazivamo, umesto da brinemo o onome što zaslužuje brigu – o vlastitoj duši, o vrlinama; ne bismo se glupo bunili protiv onoga što se događa, nego bismo želeli da se sve upravo tako događa.
Postoji još nekoliko pitanja koja moralna doktrina stoičara i Epikteta posebno podvlači. Jedno je veoma tradicionalno, mada nije bilo posebno vezano za tu doktrinu, ali su ga filozofi i teolozi u okviru različitih doktrina vekovima razmatrali: uz pretpostavku da svetom u svakoj njegovoj pojedinačnosti upravlja Proviđenje, može li se braniti vera u ljudsku, u moju i tvoju slobodu izbora iu odgovornost?
S obzirom da ništa osim mojih sudova i stavova ne zavisi od mene, u kom sam onda smislu obdaren slobodnom voljom?
Ponavljam da je ovo veoma tradicionalno pitanje, međutim vera stoika ga nepobitno ističe.
Uostalom, ista stvar se može, izuzimajući stoike, razmatrati iu okvirima hrišćanske teologije ili bar u nekim njenim varijantama. Drugo pitanje, ovoga puta upućeno Epiktetu, glasi: da li ima smisla i da li je razborita izreka: „Ako je prošlost prošla, a budućnost još nije došla, smrt nam oduzima samo sadašnjost.“ Nevažno je kada iu kojim okolnostima nestaje i ta sadašnjost. I treće pitanje koje seže do samog korena Epiktetove moralistike: pretpostavimo da je ostvariva tako nadljudska ravnodušnost prema svemu, što se događa s nama, s drugim ljudima, sa svetom, s onim što nisam u stanju da promenim, da li je onda ta ravnodušnost, ta ledena emocionalna neosetljivost poželjna i da li sme da se naziva srećom? Da li bi Jov u svojim mukama bio srećan, da ju je preuzeo iz Epiktetovih spisa – napisanim nekoliko vekova kasnije – kada je ovde bez značaja. Da li bi čovek stavljen na najstrašnije muke, živ klan nedoklan, živ spaljivan spoznao sreću, znajući da je njegov bol deo plana proviđenja? Mnogi ljudi su podnosili neopisive patnje, uvereni da pate zbog dobre stvari, ali da li se istovremeno mogu radovati zbog toga što ih je Proviđenje odabralo za takve patnje? Zar u vezi s tim ne postoji razlika između bezličnog kosmičkog Uma, čijim se projektima klanjamo, iako ih ne poznajemo i Božijeg Proviđenja, kakvo postoji u hrišćanskoj veri, čije zamisli takođe ne možemo znati, ali kojima možemo unapred verovati, znajući da su dobre i da će nas povesti ka spasenju (a kod Epikteta nema ničeg što bi svedočilo o tome da je smrt ulaz u drugi svet ili u nešto u čemu se čuva naše pojedinačno biće). I da li se u obličju smrti nama bliskih ljudi možemo zadovoljiti znanjem o tome da svako, ipak, mora umreti i da zbog toga ne postoji razlog za zabrinutost ili žaljenje? Možemo li se bez suprotstavljanja ne samo slagati sa svim što nam sudbina donosi, već biti i srećni zbog tog slaganja? Svakako, jer je stoička neosetljivost na sudbinu u izvesnoj meri preporučljiva i, čini se, moguća. Stoički se ne uzbuđivati zbog iznenađenja koje nam sudbina priređuje, neočekivanih gubitaka imetka i gledati na život kao na film – to je dobra životna strategija, neuporedivo bolja od grozničave potere za takozvanim uspehom, slavom i bogatstvom, potere koja je u većini slučajeva uzaludna i ostavlja za sobom samo gorčinu, osećanje nezaslužene nepravde i na kraju osećanje protraćenosti života. Ali, da li je takva ravnodušnost poželjna i bezgranično dobra? Da li smo stvarno dužni da se staramo da nas smrt i najgore patnje drugih ljudi, između ostalih i nama bliskih osoba, uopšte ne tangiraju i žaloste, samo zato što su nužno uneti u program kosmosa? Da li u toj ravnodušnosti možemo stvarno naći vlastitu sreću i da li svoj život obogaćujemo, a ne osiromašujemo, lišavajući se moguće punoće? Zar obične ljudske emocije, uključujući samilost, nežnost, tugu i radost, ne predstavljaju svedočanstvo o našem življenju u raznorodnosti realnog sveta već su samo dokaz naše nezrelosti i ignorancije? I zbog čega taj stoički život treba da bude u skladu sa prirodom, ako nam se čini da se priroda formirala u suprotnosti sa nama, da je savršeni stoičar neobična retkost, takoreći – nakaza? Eto, to je pitanje koje nam Epiktet postavlja.
Lešek Kolakovski
