Bio jednom jedan prijatan stari gospodin, koji je imao lošu naviku da s vremena na vreme izmišlja pametne stvari. To znači: rđavom je njegova navika postala tek time što on to što je svaki put smislio nije zadržavao za sebe nego je običavao da izlaže stručnjacima. Pošto je bio bogat i uprkos svojim uverljivim dosetkama ugledan, morali su da ga, iako škrgućući zubima, najstrpljivije slušaju. A za stručnjake nema goreg mučenja nego nasmejanog lica pažljivo slušati pametan predlog. Jer um, to svako zna, pojednostavljuje ono što je teško na način koji ljudima od struke nije mio i zato im mora izgledati odvratan. Oni to s pravom doživljavaju kao nedozvoljeno mešanje u njihova s mukom stečena i branjena ovlašćenja. [ta bi, pitamo se zajedno s njima, najsiromašniji stvarno trebalo da čine, kad ne bi oni vladali, nego umesto njih um! Dakle.
Jednog dana prijatan stari gospodin je bio najavljen za jednu sednicu na kojoj su učestvovali najvažniji državnici sveta, da bi, kako je rečeno, uklonili zemaljske svađe i nevolje iz sveta. “Svevišnji!” mislili su oni. “Ko zna šta on danas namerava sa nama i svojim glupim umom!” Onda su ga zamolili da dođe. Došao je, poklonio se malo staromodno i zauzeo mesto. On se smeškao. Oni su se smeškali. Konačno uze reč.
“Gospodo poglavari i vrhovni poglavari države”, reče on “imao sam, kako verujem, jednu upotrebljivu misao; proverena je njena praktična upotrebljivost; hteo bih da je izložim u vašem prisustvu. Saslušajte me, molim vas. Niste to meni nego umu dužni.”
Klimnuli su svojim državničkim glavama mučno se smeškajući, i on je nastavio: “Naumili ste da svojim narodima osigurate spokojstvo i mir i to može najpre i najrazumnije samo da znači, bez obzira koliko različiti bili vaši ekonomski pogledi, da vam je stalo do zadovoljstva svih stanovnika zemlje. Ili se varam u ovoj tački?”
“Nipošto!” povikaše oni. “Nikako! Šta vam pada na pamet, ljubazni stari gospodine?”
“Baš lepo!” reče on. “Onda je vaš problem rešen. Želim sreću vama i vašim narodima. Putujte kući i odobrite iz finansijskih sredstava svojih država, u okviru ustava i prema mogućnostima, iznos koji sam naložio da se najpreciznije izračuna i koji ću na kraju navesti! Sa tom sumom desiće se sledeće: svaka porodica u svakoj zemlji dobija malu lepu vilu sa šest soba, baštom i garažom kao i auto na poklon. I pošto predviđen iznos na taj način još uvek neće biti potrošen, možete, i to je izračunato, u svakom mestu na zemlji koje ima više od pet hiljada stanovnika da izgradite novu školu i i modernu bolnicu. Zavidim vam. Jer iako ne verujem da materijalne stvari otelotvoruju najviša zemaljska dobra, dovoljno sam uman da uvidim da mir među narodima zavisi najpre od spoljašnjeg zadovoljstva ljudi. Kad sam upravo rekao da vam zavidim, lagao sam. Srećan sam.” Ljubazni stari gospodin poseže u svoj džep na grudima i zapali malu cigaru.
Ostali prisutni smeškali su se usiljeno. Konačno se najviši među državnim poglavarima pribrao i upitao promuklim glasom: “Koliki je iznos predviđen za vaše svrhe?”
“Za moje svrhe?” uzvratio je ljubazni stari gospodin i u njegovom tonu moglo se čuti blago čuđenje.
“Ta govorite već!” doviknu nerado drugi u rangu među državnim poglavarima.
“Koliko bi novca bilo potrošeno za tu malu šalu?”
“Bilion dolara”, odgovori ljubazni stari gospodin. “Milijarda ima hiljadu miliona, a bilion ima hiljadu milijardi. Radi se o jedinici sa dvanaest nula.”
Onda je opet povukao dim iz svoje male cigare.
“Vi ste potpuno ludi!” viknuo je neko. Takođe vrhovni poglavar države.
Ljubazni stari gospodin se uspravio i gledao je začuđeno onog što je vikao.
“Kako ste došli na to?” pitao je. “Naravno da se radi o mnogo novca. Ali poslednji rat je, kao što je statistika pokazala, tačno toliko koštao!”
Onda poglavari i vrhovni državni poglavari prasnuše u mahnit smeh. Urlali su. Udarali su sebe i jedni druge po butinama, urlali kao na ražnju i brisali iz očiju suze od smeha.
Ljubazni stari gospodin gledao je zbunjeno od jednog do drugog. “Ne razumem sasvim vašu razdraganost”, reče. “Hoćete li najljubaznije da mi objasnite šta vas toliko uveseljava? Ako je jedan dug rat koštao jedan bilion, zašto jedan dugotrajan mir ne bi trebalo da bude isto toliko vredan? Šta je, za ime boga, u tome tako smešno?”
Sad su se svi smejali još glasnije: bio je to pravi pakleni smeh. Jedan nije više mogao da izdrži sedeći. Skočio je, pridržavao bokove koji su ga boleli i vikao poslednjom snagom koja mu je preostala: “Vi, stari glupane! Rat – rat je nešto sasvim drugo!”
Poglavari države, ljubazni stari gospodin i njihov zabavan razgovor potpuno su izmišljeni. Nasuprot tome, da je rat koštao bilion dolara i šta bi se sve moglo uraditi sa tolikim iznosom, sasvim je tačno, potvrđuje američka statistika citirana u “Frankfurter Neue Presse”.
Erih Kestner
