Odmetnik / Ernst Jinger ; preveo sa nemačkog Života Filipović
“Strah spada u simptome našeg vremena. On deluje utoliko prepadnije što se nadovezuje na jednu epohu velikih individualnih sloboda u kojoj je i beda, kako je opisuje, recimo, Dikens, bila postala gotovo nepoznata.
Kako je došlo do takvog prelaza? Ako bi se hteo izabrati granični dan, onda, valjda, nijedan ne bi bio podesniji od onog kada je potonuo “Titanik”. Ovde se oštro sudaraju svetlost i senka: nadmenost napretka sa panikom, najviši komfor za razaranjem, automatizam sa katastrofom koja se čini kao saobraćajna nesreća…”
Jinger
Od odgovora do odgovornosti
Čitalac je verovatno i sam iskusio da se bit pitanja izmenila. Živimo u vremenima kada nam neprekidno prilaze sile koje postavljaju pitanja. A te sile nisu ispunjene samo idealom žeđi za znanjem. Približavajući se sa svojim pitanjima, one od nas ne očekuju da dajemo prilog objektivnoj istini, čak ni da doprinosimo rešenju problema. Ne pridaju važnost našem rešenju, pridaju je našem odgovoru.
To je važna razlika. Ona pitanja približava saslušanjima. To će moći da se prati na razvojnom procesu koji od biračkog listića vodi do upitnika. Birački listić cilja da utvrdi čisto brojčane odnose i njihovo vrednovanje. On treba da dokuči biračevu volju, a izborni postupak je tako podešen da ta volja biva prikazana čisto i bez tuđih uticaja. Izbore, stoga, često prati i jedno osećanje sigurnosti, pa čak i moći, kakvo odlikuje slobodan akt volje dat u pravnom prostoru.
Savremenik od kojeg se zatraži da preda upitnik daleko je od takve sigurnosti. Odgovori koje daje puni su posledica; često od njih zavisi njegova sudbina. Vidimo kako čovek dospeva u situaciju u kojoj se od njega zahteva da stvara dokumente koji sračunato vode njegovoj propasti. A kakve beznačajne stvari danas često određuju propast.
Biva jasno da se u ovoj promeni načina postavljanja pitanja nagoveštava jedan poredak sasvim drukčiji od onog koji smo zatekli početkom našeg veka. Ovde više nema stare sigurnosti i naše mišljenje mora da se podešava prema tome. Pitanja nas sve napadnije saleću, skoljavaju, a način na koji odgovaramo biva sve značajniji. Pri tom valja uzeti u obzir da je i ćutanje neki odgovor. Pitaju nas zašto smo tada i tu ćutali i ispostavljaju nam za to račun. To su zamke vremena kojima niko ne može da umakne.
Čudno je kako u takvom stanju sve postaje odgovor u ovom posebnom smislu i time materija za odgovornost.
ERNST JINGER: Početkom 1990. Frano Cetinić je za časopis Gradac priredio tematski broj posvećen Ernstu Jingeru (1895–1998). Povod je bio Franov tekst posvećen devedesetogodišnjici Jingerovog rođenja objavljen u tek pokrenutom časopisu Pismo (koji je osnovao i uređivao Raša Livada). Jinger je jugoslovenskoj intelektualnoj javnosti bio nepoznat, osim nekih poluistinitih podataka o njemu kao pripadniku nacionalsocijalizma, koji su što iz neznanja što zlonamerno pomešani sa njegovom pripadnošću nemačkoj vojsci – Vermahtu – i u Prvom i u Drugom svetskom ratu (iz koje je isključen krajem rata sa činom rezervnog kapetana). Vreme Drugog svetskog rata je delom proveo na Istočnom frontu, delom u Parizu (svedočenja su objavljena u njegovim pariskim dnevnicima, a Prvi pariski dnevnik je objavio Gradac 1998).
Najvažniji dokaz da Jinger nije bio nacista jeste njegov roman Na mermernim liticama (izašao i kod nas; KOV, Vršac), objavljen 1940, u jeku Hitlerove moći, u kojem Jinger bez straha, ne skrivajući se pod drugim imenom, piše jednu crnu parodiju o Hitleru. (Kasnije će izjaviti: „Taj je model odgovarao Hitleru, ali je istorija pokazala da on može takođe pristajati i ličnosti još šireg opsega. Staljinu. Mogao bi odgovarati i drugima.“) Ta kritika u romanu je bila toliko uverljiva i otvorena da je rajhslajter Bouler rekao Hitleru: „Moj fireru, Jinger je ovoga puta preterao, treba s njim svršiti!“ Hitler je odgovorio: „Ostavite Jingera na miru!“ Inače, treba reći da je Jinger u Prvom svetskom ratu dobio najveće nemačko vojno odlikovanje Za zasluge (to odlikovanje je dobio i maršal Edvin Romel, Pustinjska Lisica, koga je Hitler primorao na samoubistvo zbog sumnje da je učestvovao u organizovanju atentata na njega, koji je neuspešno sproveo grof Štaufenberg; Romel nije prihvatio tu ideju, a Jinger je u nju bio upućen; međutim, osveta je stigla – Jinger je izbačen iz vojske, sin mu je poslat na italijanski front, gde je poginuo). Takođe je zanimljiva i činjenica da je posle završetka rata Jingeru ponuđena denacifikacija, što je on odbio rekavši da je bio samo vojnik. Na to je Bertolt Breht rekao isto što i Hitler koju godinu pre: „Ostavite Jingera na miru!“ A što se romana tiče, francuski pisac Žilijen Grak je 1950. rekao: „Dao bih gotovo svu literaturu iz ovih poslednjih deset godina za samo jednu, malo poznatu knjigu Ernsta Jingera – Na mermernim liticama.“
Šta je Frana Cetinića privuklo Jingerovim idejama, a što bi bilo povezano sa Ružmonom i Suvarinom? On o tome svedoči u uvodu za Gradac: „Daleko od svake književne mode, Jinger se ipak postavlja, svojim intelektualnim i književnim djelom, u samu žižu modernizma. Njegova razmatranja nasilja i rata, uloge tehnike, smisla povjesti, odnosa između čovjekove slobode i totalitarne države prigotovljuju, zajedno sa stilskim perfekcionizmom, jedno od najčudesnijih djela ovog vremena.“
Treba reći da je Jinger oko 1925. zastupao desničarske ideje „napadajući osnovne demokratske vrijednosti: opće i tajne izbore, višepartijski i parlamentarni sistem, te odbija svaku suradnju sa mladom Vajmarskom Republikom“. Godine 1932. objavljuje knjigu Radnik. „U osnovi Figure Radnika nalazimo volju za moć koja se izražava pomoću tehničkih sredstava… Tehnika je zavladala gradom i selom, radom i dokolicom. Nadmoć radnika je varljiva u svakodnevnom životu. Sport je aktivnost u kojoj se najbolje uočava objektivni, funkcionalni i uniformni karakter sveta rada. Polunago tjelo sportskog rekordera, ili turiste na morskoj obali, odriče se svake individualne distinkcije. Higijena razvija neku vrstu impersonalne fizičke ljepote, lice izražava praznu savršenost i stalnost maske, koja pak poprima metalne aspekte muškarca, kozmetičke u žene“, naglašava Frano Cetinić, nazivajući ovo Jingerovo intelektualno razdoblje kao njegov lični „Stari zavet“.
Pišući Radnika, „on pred sobom ima, a da vjerojatno i ne zna, jednu već ostvarenu Radnu državu, Staljinov Sovjetski Savez i njegove dnjepropetrovske, pjatiljetke, stahanovce, junake socijalističkog rada… Hitler će doći godinu dana kasnije“, primećuje F. C. U knjizi Prilog pitanju o bitku, Hajdeger priznaje Jingeru: „S Radnikom Jinger je poduzeo opis evropskog nihilizma“, posvećujući ovoj knjizi čitav jedan seminar.
Jinger svoj „Novi zavet“ počinje knjigom Odmetnik (takođe izdanje Gradca) uvođenjem figure Anarha, tog „samotničkog kontemplativca“, rekavši tim povodom jednom svom prijatelju da je sebi „odabrao visoko mesto s kojeg mogu da gledam kako se ljudi proždiru kao gamad“. „Anarh je izraz što ga je osnovao sam Jinger kao antitetičku figuru Radniku. Anarh je samotničko biće koje želi očuvati svoju unutrašnju slobodu. ‘Šuma’ nije određena zemljopisna sredina“, zaključuje F. C. Suština je u tome da je za savremenog čoveka rešenje da Radnik postane „Bog U Šumi“. Pod uslovom da prole (Selinov proleter ili radnik iz njegovih uspomena iz SSSR Mea culpa) ne postane roba za potkusurivanje.
Ove primere o Otmici Evrope – o njenom spasavanju – završiću jednim poučnim i simboličnim podatkom. Naime, 29. maja 1985 (dakle, nepunu godinu posle Suvarinove smrti i nekoliko meseci pre Ružmonove) u mestu Vilflingen (gde je Jinger živeo i umro u 103. godini života, videvši dva puta Halejevu kometu, i doživevši da dva insekta – Jinger je inače bio entomolog – dobiju po njemu ime), u njegovoj kući (na imanju koje je pripadalo Štaufenbergerovima), sastali su se Fransoa Miteran i Helmut Kol, i pred ovim svedokom čitavog jednog protivrečnog, opsednutog ali istovremeno poučnog i veličanstvenog veka, kao pred Patrijarhom zaključili francusko-nemačko pomirenje. Zamislimo se danas pred tim simboličnim Skupom!
Branko Kukić, izvod iz teksta o Franu Cetiniću
