Dok su vatre Drugog svetskog rata još tinjale, evropska kinematografija je ustala iz pepela širom kontinenta. Jedan takav preporod dogodio se kroz Poljsku filmsku školu, pokret čiji je cilj bio stvaranje filmova koji će pomoći njihovoj zemlji da se pomiri sa ratom i svim što se dogodilo unutar njenih granica. Reditelji poput giganta Andžeja Vajde, Jerzija Kavaleroviča i Vojeha Jerzija Hasa stvarali su filmove koji su nastojali da izraze duboke posledice sukoba i dekonstruišu nacionalne mitove za koje su smatrali da ometaju zaceljivanje. Pojam junaštva bio je u središtu pažnje Andžeja Munka u njegovoj morbidnoj satiri, Eroica (1958).
Munkova pozadina bila je u dokumentarcima i verovatno je zbog toga istakao među svojim sunarodnicima – njegovi igrani filmovi ne samo da su lišeni lirske romantike drugih rediteljskih stilova unutar pokreta, već su je i aktivno dovodili u pitanje. Iako mu je život tragično prekinut 1961. godine, njegovo opusno delo je opstalo, a Eroica za mnoge predstavlja sjajan primer. Možda se ne očekuje komedija o užasima Drugog svetskog rata samo deceniju nakon njegovog završetka, ali Munk koristi žanr kako bi izokrenuo poljske predodžbe o ratnom junaštvu. Vajdina Kanal (1957) takođe je dovodila u pitanje nostalgično junaštvo tokom Varšavskog ustanka, ali dok je njegov poduhvat naglašavao tragediju, Munkovo delo je prožeto zajedljivom ironijom (sam film počinje podnaslovom ‘Herojska simfonija u dva stava’).
Usred zadimljenih ruševina bombardovane Poljske pojavljuje se Dzidzjuš (Edvard Dževonski), pijani oportunista koji napušta vežbe tokom vazdušnog napada, samo da bi se nevoljno umešao u pregovore između Domovinske armije i mađarske vojske. Pokušavajući da izbegne svoju ženu koja ga vara, preuzima zadatak da komunicira između dve strane, vukući se napred-nazad kroz ratom razorenu prirodu čak i kada je previše pijan da bi hodao ravno – iz ličnog interesa, a ne iz patriotizma. Prvi deo je istovremeno očigledniji komedija i dopušta malo više vizuelnog razmeštaja, kako u obliku Dzidzjuševog pijanog pohoda. Kao pretežno farsičan poduhvat, donosi najglasnije salve smeha i pruža priliku za neke dobre vizuelne šale. Druga od dve priče – čiji je autor Jerži Stefan Stavinski – pomera fokus na logor za ratne zarobljenike.
Munk i Stavinski manje su zainteresovani za razotkrivanje stvarnosti ratne hrabrosti, a više za razotkrivanje legendarne junačke hrabrosti. Grupa vojnika nastavlja da radi u zatočeništvu, dobijajući nadu isključivo od skorašnjeg bekstva njihovog suborca Zavistovskog. Kako međutim uskoro otkriva novointernirani oficir, Zavistovski je zapravo skriven u cevima iznad glave, krijući se od Gestapoa, umesto da se provodi u Engleskoj, kako njegovi stari prijatelji veruju. Eroica priča ove priče duhovitim komičnim pridonom koji vešto potkopava junačke ideale, istovremeno uvek ostajući tiho upečatljiv i pun poštovanja prema onima koji su se borili i izgubili živote. Ostaje da se zapitamo šta bi Munk mogao dalje da postigne sa dužom karijerom.
