Jedan od najdubljih temelja našeg života: od pradrevnih vremena nasleđena slika o visočanstvu. Bog, Nebo, More, Biće, Duša.
Eshil je pesnik visočanstva: sušta veličina, sušta ozbiljna sporost, sušto nebo, more, biće, duša – sušti Bog.
Bela Hamvaš
Ronald Harvud u Istoriji pozorišta piše:
Eshil je bio prva među najuzvišenijim ličnostima pozorišta, prvi visoka individualizovan glas. Rođen je 525. p.n.e. a umro u sedamdesetoj godini života. Po Aristotelu, on je bio taj koji je uveo drugog glumca, koji je tako odlučno proširio mogućnosti drame time što je dopustio međusobno delovanje između pojedinih likova. Eshil je očito nasledio hor od pedeset članova. Vremenom ga je podelio u četiri grupe od po dvanaest, a dvanaest članova će dugo potom ostati standardna veličina hora. Uvođenje dva glumca takođe je doprinelo opadanju važnosti hora. Za Eshila se misli da je napisao čak devedeset pozorišnih komada, od kojih je sačuvano samo sedam.
Eshil je, na osnovu Homerovog predanja, drevnu grčku mitologiju transformisao u dramu. Stara mitologija je opisivala borbe uzastopnih dinastija bogova za primat na Olimpu, kao što će se gradovi-države boriti kako bi zavladale drevnom Grčkom. Posebna Eshilova vizija bila je da vidi pobedničku Atinu kao najnoviju etapu te borbe; njegov izuzetan genij će sjediniti taj niz u kosmičku tragediju predstavljenu u njegovoj snažnoj trilogiji, Orestiji. To je prototip epske drame, koju vreme nije narušilo. Iako Eshil obraduje javni i politički život, velike istorijske ili mitološke događaje, i sudbine porodica, gradova i nacija, on daje odjeka drevnom ritualu prisećajući se zlatnog doba, savršenog sveta zatrovanog smrću.
Dramatizujući priče, Eshil je pokazao put svim potonjim dramskim piscima. On je iskoristio jedno staro sredstvo koje je oduvek zaokupljalo ljude: pričanje priča. U svom velikom pesniku Homeru Grci su imali usmenu riznicu istorije, mitova, zapleta i raspleta ispričanih epskim jezikom i stilom koji je bio stvoren za pripovedanje živoj publici. To su bile priče davno zaboravljene prošlosti i zlatnog doba, legende ogromne snage koje su otelovljavale herojski ideal o tome šta čovek treba da bude i čini, i zbog čega da pati. Eshil je obnovio grčku mitologiju u pozorištu, ali više od toga: ugradujući mit u lik čoveka pojedinca on je našao dramski oblik i simbole da predstavi podsvest društva.
Zadatak je da se
spase stotinu knjiga. Svejedno je da li iz opsednutog grada, ili iz opsednutog
sveta. Takvih stotinu knjiga s kojima bi se, ako bi nestale sve ostale knjige,
uglavnom mogla uspostaviti književna linija čovečanstva
Ovom prilikom nije reč o tome da neko sačini katalog lektire za putovanje,
ili da se iz razbibrige ponese na „pusto ostrvo“ sto svojih omiljenih pisaca,
nego o tome da se priberu takva dela koja je već odavno trebalo da budu
prevedena na sve jezike. Bar jedna od ovih stotinu knjiga bi uvek trebalo da se
nalazi na noćnom ormariću, kako bi čovek, ako ne više, ono bar jednu jedinu reč
pročitao pre spavanja i od istinskog sadržaja ljudskog bića bar nešto poneo sa
sobom, kao svetlost, u noćnu tamu.
Pod stotinu knjiga ne treba podrazumevati sto svezaka. Ova situacija bi
izazvala mnoge neobičnosti: kod Getea bi trebalo izostaviti Ekermana, ili
pesme, kod Dostojevskog i Tolstoja sve sem jednog dela, kod dvotomnog Platona
jedan tom.
Stotinu knjiga znači sto životnih dela, sto opusa, glavninu onoga što čini
sto autorskih dela. Tamo gde je reč o samo jednoj jedinoj knjizi, kao kod
Rablea ili Dantea, nema pogađanja. Moderni autori su pak višetomni; kod njih su
naslovi knjiga predmet rasprave, broj knjiga je otvoreno pitanje.
Individualni ukus će izmeniti deset knjiga u ovom katalogu, možda dvadeset,
eventualno trideset. Odstupanja se mogu napadati i braniti. Za pedeset dela svi
ćemo se bezuslovno saglasiti; eventualno za šezdeset, u najpovoljnijem slučaju
za osamdeset. Sudeći prema verovatnoći – za najvažnijih osamdeset.
Bela Hamvaš
