Stvarnost je isto toliko nepoznanica,
isto toliko tajna, koliko i sâme
književne forme kojima pokušavamo
da je dešifrujemo i fiksiramo.
D. Kiš
Izbor metodoloških pristupa
(o odnosu sistemskog i problemskog)
O složenosti, bogatstvu, raznovrsnosti i izazovnosti književnog opusa poligrafa Danila Kiša (1935–1989) ilustrativno svedoči pojava kišologije, koja prevashodno koristi rezultate afirmativne kritike (1963–2015), i antikišologije, koja prevashodno koristi rezultate negatorske kritike (1977–2014). O prevlasti prve, interdisciplinarne i intradisciplinarne naučne oblasti nad drugom svedoči objavljivanje tridesetak monografija o piscu i njegovom delu: od početne Narcis bez lica Dragana M. Jeremića (1981) do, za sada, završne Izvod iz knjige rođenih – Priča o Danilu Kišu Marka Tompsona (2014), kao i tridesetak zbornika radova i tematskih celina u periodičnim publikacijama: od tematskog broja beogradskog časopisa Savremenik (10/1976) do zbornika radova Danilo Kiš – osamdeset godina od rođenja (1935–2015), CANU, Podgorica 2015 (u štampi). Interesovanje naučnika u nacionalnoj i nadnacionalnoj književnosti teško da se može porediti sa interesovanjem za bilo kog drugog jugoslovenskog stvaraoca, čak i onda kada se poredi sa najprevođenijim beletristima (poput I. Andrića i M. Bulatovića).1
Nakon pažljivog i višekratnog čitanja Kišovog estetičkog i literaturološkog seksteta: Po-etika (I) (1972), Po-etika (II) (1974), Čas anatomije (1978), Homo poeticus (1983), Gorki talog iskustva (1999) i Život, literatura (1990), potom zanimljivo koncipiranih i realizovanih monografija koje se bave ovom tematikom i problematikom – poput knjiga Književni pogledi Danila Kiša Jovana Delića (1995), Eine Poetik Offenbarung Jerga Šultea (2004), Islednik, svedok, priča Dragana Boškovića (2004), Geschichte als Palimpsest Tatjane Pecer (2008), Priče o Danilu Kišu Marka Tompsona (2014) i rukopisa doktorske disertacije „Esejistika Danila Kiša” Mirjane Bečejski (2015) – ustanovili smo da se estetički i literaturološki dijalog može nastaviti na onom mestu na kome je prekinut studijom „Gorki talog života i stvaralačkog iskustva ili Kišova filozofija i psihologija stvaranja”, objavljenom u Spomenici Danila Kiša (2005), u kojoj smo zaključili da pisac sebe smatra gnostikom, a ne agnostikom.2
Za proučavaoca Kišovih globalnih egzistencijalnih, filozofskih, psiholoških, komparatističkih, estetičkih, poetičkih i kritičkih opredeljenja, od prvog susreta sa literaturološkim prvencem Po-etika (I) (1972) postaje jasno da između brojnih članaka, ogleda i studija treba odabrati one koje u pravom smislu predstavljaju „šifre tumačenja”, odnosno „šifre razumevanja”. Takve priloge predstavljaju: filozofsko-estetička studija „Jabuke, Njutn, Poezija” (1960), potom teorijski ogled „Odbrana poezije” (1960), posvećen knjizi Herberta Rida O prirodi poezije i prirodi kritike (1959), kao i piscu najdraži ogled „Otpori i dogma” (1971), posvećen knjizi Stanka Lasića Sukobi na književnoj ljevici 1928–1952.
Za početak rasprave o odnosu sistemskog i problemskog izdvojili bismo, kao vodeća, tri Kišova opredeljenja. Prvo pripada krugu tema, problema i aporema obuhvaćenih najširim shvatanjem odnosa umetnosti i nauke kao dijade, eklatantnom primeru korespondentne binarne opozicije. Drugo pripada poznatoj dilemi – čemu dati prioritet u svakoj vrsti filozofske, estetičke i poetičke rasprave: sistemskom ili problemskom!? Treće pripada čitavom nizu raznorodnih procesa i pojava neophodnih u odgonetanju odnosa sadržine i forme, odnosno praćenja generisanja poetskih ideja i književnog teksta, proučavanja smene stvaralačkih paradigmi, osobito kada se radi o upotrebi raznovrsnih stvaralačkih prosedea. Pri tome prvenstveno mislimo na davanje prednosti jednom od tri stvaralačka principa poznata još od antičke estetike: epifaniji (nizu iznenadnih otkrića), sinergiji (istovremenoj upotrebi različitih energija) i entelehiji (izboru svrhe ili svrhovitosti). Kiš bezrezervno podržava teoriju o afinitetu, tačnije rečeno ono geteovsko „srodstvo po izboru”, bilo da je reč o književnoj, likovnoj, pozorišnoj, filmskoj ili muzičkoj umetnosti.3
Kao homo duplex, stvaralac i mislilac, Kiš opravdano zaključuje da bi vremenom, uz enormni udeo intelektualne, kreativne i intuitivne energije poetskog govora kao oblika modelovanja stvarnosti, bilo moguće približiti umetnost i nauku, i da taj teško ostvarivi ideal (pretvaranje dijade u monadu) mogu ostvariti jedino daroviti i obrazovani pisci koji pripadaju tipu „stvaralačke kritike”. Kiš je saglasan sa italijanskim estetičarem B. Kročeom da umetnost predstavlja intuitivnu formu ljudske spoznaje, a da nauka predstavlja logičku formu, tj. da se ljudskom spoznajom stvaraju ili slike ili pojmovi, mada se sporadično mogu sresti i piščevi iskazi kojima se beletristici osporava saznajni karakter, no takva mišljenja predstavljaju protivurečnosti koje se mire na nekoj višoj teorijskoj ravni, kako je svojevremeno zapisao Branko Miljković.4 Naše mišljenje da teorija saznanja uveliko nadmaša teoriju tumačenja zasnovali smo na opredeljenju Umberta Eka, koji na to upućuje čitaoca već retorikom naslova dveju poznatih knjiga – Otvoreno delo (1962) i Granice tumačenja (1990). Istovetno mišljenje saopštava i filozof Karl R. Poper u knjizi Objektivno saznanje – evolutivni princip (1979), u kojoj piše o prednostima koje stvaraocu i misliocu nude „kontrastne estetike” i „kontrastne poetike”, odnosno prednosti koje nude tehnike „objedinjavajućih načela” ili tehnike „oblikujućih načela”. Prerastanje dijade u monadu na zanimljiv i kompromisan način zastupa i Paul Fajerabend u knjizi Nauka kao umetnost (1984).
Za razliku od Kišove binarne opozicije sistem–problem, mi smo kao korespondentnu binarnu opoziciju predložili anagram –kriptogram. Pri tome smo mišljenja, nasuprot određenom broju kišologa, da u njegovom literaturološkom opusu ne postoji u svemu razrađen sistem, jer ga nisu teorijski interesovali sistem, sistematika, sistematologija, što ne znači da ne postoji dovoljno elemenata sistema koji smo nazvali načinom promišljanja o književnim fenomenima i noumenima. Nadalje, potrebno je ukazati i na različito imenovanje ideografema o kojima je reč. Pod neposrednim uticajem francuskog strukturalizma, Kiš u prvim fazama stvaralačke metamorfoze čvrsto veruje u postojanje sistema, koji u svojim okvirima uspešno rešava i zagonetke i odgonetke. Preostaje mu problem kao drugi deo opozicije, koji je nerešiv, te služi kao povod za vraćanje celokupne rasprave na početak.
U našem načinu promišljanja služili smo se Ekovom dijadom: problem smo definisali kao rešivi (anagram), a aporiju (kriptogram) kao nerešivu zagonetku ili kompleks zagonetki. Aporiji je u filozofiji i drugim duhovnim oblastima posvećeno više vrsta aporetika (od filozofske, preko estetičke, do poetičke). Kiš je racionalno i intuitivno pokazao, naročito u studijama „Jabuke, Njutn, Poezija” i „Otpori i dogma”, da problemsko stiče prednost nad sistemskim, uprkos činjenici da na drugom mestu svedoči o postojanju tri sistema (piščevom, kritičarevom i čitaočevom). Studiju „Otpori i dogma” Kiš završava apologijom problemskom: „Lasić je pokazao svoju lucidnost, jer je umesto gotovog rešenja ponudio samo ono što se ponuditi može: ’strast traženja’ i večite ’upitanosti’. To je dakle ono što sam nazvao otvorenim problemom, i to je ono što mu mnogi zameraju, ne razumevajući ga, naviknuti da traže i dobijaju gotova rešenja, nadu i ohrabrenje” (str. 131). U suštini gledano, on parafrazira poznatu filozofsku apoftegmu po kojoj suština prebiva u pitanju (problemu) a ne u odgovoru (sistemu), odnosno onu aristotelovski shvaćenu apoftegmu po kojoj je mogućnost uvek nešto više od realnosti. Na taj način on i posredno i neposredno ukazuje na dijalektiku stvaranja i dijalektiku mišljenja, pri čemu, kao po pravilu, daje prednost prvom procesu nad drugim.5
Očigledno, Kiš pripada tipu stvaralaca i mislilaca koji u svojim literaturološkim prilozima najviše pažnje posvećuje aktuelizaciji i problematizaciji anagrama i kriptograma, potom zanimljivosti opservacije, koja dovodi do novih otkrića, izbegavajući, koliko je to moguće, demonstriranje sopstvene erudicije i opšteprihvaćenog scijentističkog nasilja nad Beletrom. Njemu je, pretpostavljamo, bila poznata knjiga Žana Bofrea Uvod u filozofije egzistencije (1974), u kojoj ovaj istoričar filozofije najpre piše: „Sistem je uvek samo jedan način da izbegnemo problem. On već unapred sadrži sve odgovore na sva moguća pitanja. Isuviše često srećemo, na primer, ta smešno neadekvatna objašnjenja koja jedan teista od sistema, kao jedan sistematski ateista, može sa arogancijom da pruži povodom bilo čega, samo ako za to damo priliku. Sistem znači da ništa više nije neizvesno” (str. 43), a potom dodaje: „Kada manifestacija blešti u svom bogatstvu, ono nemanifestno dostiže punoću vlastite tajne.”6
Kao poliglota, koji je ovladao mađarskim, francuskim, ruskim, engleskim i nemačkim jezikom, Kiš je bio upoznat sa dvema disciplinama u nemačkoj filozofiji: Wissenschaftgeschichte (kao najširi krug proučavanja ideja i ideografema) i Problemgeschichte (kao usko odabrani krug proučavanja). Istina, zbog bolesti Kiš u poslednjim godinama nije ni mogao koristiti enormnu „poplavu znanja” u duhovnim disciplinama koje su ga prevashodno zanimale, ali on nije nijednog časa gubio kreativnu i intelektualnu radoznalost za sve vrste novina koje donosi savremena tematika, problematika i aporetika. Pretpostavljamo da je Kiš mogao usvojiti jedno od vodećih načela nemačke nauke o književnosti – Umwertung aller Werte (preocenjivanje svih vrednosti), jer je bio zagovornik teorije vrednovanja. Takođe je mogao biti saglasan sa mišljenjem Romana Ingardena koji nudi prihvatljivo rešenje: „Nijedno naučno prikazivanje nekog individualnog književnog umetničkog dela pomoću izvesnog sistema sudova nije adekvatno sâmom ovom umetničkom delu, nije ni ekvivalenat umetničkog dela i uopšte ga ne može zameniti.”7 Međutim, veoma kritičan i sugestivan u izlaganju, Kiš je teško potpadao pod uticaj toposa „zavođenja čitaoca”, naročito kada su u pitanju filozofeme i ideografeme.
Pisac je duboko svestan postojanja stvaralačkih metamorfoza tokom troipodecenijske beletrističke i literaturološke delatnosti (1953–1989). Veoma pouzdani kišolozi, kao što su Jovan Delić i Petar Pijanović, u prvim monografijama o piscu uočili su tri piščeve stvaralačke metamorfoze: prvu (1953– 1962), drugu (1963–1972) i treću (1973–1989). U svima njima dominantno je piščevo zalaganje za modernizaciju književne umetnosti (čiji je reprezent Dž. Džojs), a manje za proces inovacije (čiji je reprezent T. Man) i radikalizacije (čiji je reprezent F. Kafka). Traganje za „novim formama”, „novom prozom” i „novom kritikom” (pri čemu mislimo na francusku „novu kritiku”, čiji su reprezenti Rolan Bart, Serž Dubrovski i Alen Rob-Grije, između ostalih), Kiš je sažeo na kraju „Prologa” knjige Homo poeticus (1983): „Izvesne protivrečnosti u stavovima kao i neke formulacije koje bih danas izrekao bez sumnje s manje smelosti i sigurnosti, morale su – bez obzira na neke nužne stilske ispravke i skraćivanja – ostati i ovde, takve kakve jesu. Nesreća je čovekova u tome, kaže Borhes, što mu čitav život prolazi u ispravljanju onoga što je ranije napisao. Tako ove tekstove treba smatrati nekom vrstom zmijskog svlaka koji sam odbacio, u grču. Ali ako odbacimo sve svoje zmijske košuljice, ne hajući više za njih, šta će ostati od naše kože, od našeg bića?” (str. 13).8
Na kraju prvog dela rada izdvojićemo samo neka od globalnih filozofskih, estetičkih i poetičkih opredeljenja Danila Kiša. Najpre bismo zaključili da se radi o piscu koji je do krajnjih granica tvoračkih moći predan traganju za smislom života, umetnosti i nauke (1); da se ni jednog časa ne zavarava mogućnošću apodiktičkog otkrivanja životne, umetničke i naučne istine, jer, kako kaže francuski filozof Alen Badju, pojam istine se mora koristiti samo u množini (2); da je u potpunosti usvojio program koji su na početku veka proklamovala Serapionova braća, koja su zahtevala „da umetničko delo bude originalno i stvarno, da živi svojim osobenim životom” (3); da bude, kako bi rekla umna Isidora Sekulić, „nezavisan od svih zavisnosti” (4) i da u obe sfere, pevanju i mišljenju, stvaraoci i mislioci budu oslobođeni od svake vrste političkog pritiska i naučne dogmatičnosti (5). To mu daje za pravo da već navedenu studiju završi poetskom apoftegmom: „Literatura osmišljava život onoga koji piše i čoveka uopšte.” Talenat obavezuje i stvaraoca i mislioca, utoliko više ukoliko je iskazan u više sfera duhovnosti, jer „Talenti su retki, a mediokriteti su milioni”, piše Kiš tim povodom.
INTERAKCIJA UMETNOSTI I NAUKE
(O odnosu produkcionog i receptivnog modela)
U zanimljivom prilogu „Interpretacija i istorija” Umberto Eko predlaže trijadu intencionalnih lukova: intentio operis, intentio auctoris i intentio lectoris, o kojima zanimljivo piše Sonja Tomović Šundić u knjizi Recepcija u savremenim estetičkim teorijama (1998). Autorka intuitivno saznanje pretpostavlja intelektualnom i empirijskom, jer intuicija omogućava „krajnji domet saznanja”, a ujedno služi kao putokaz u osvajanju „čistih suština”. To joj omogućava da zaključi: „Sa otkrićem ukusa estetika postaje paradigma modernog doba sa autoritativnom subjektivacijom svijeta, autoritet subjekta zasniva se na povlačenju i razaranju objektivnog sistema vrijednosti utemeljenog na višoj metafizičkoj instanci. Ključni problem: kako pomiriti subjektivaciju vrijednosti i objektivno utemeljiti kriterijum njihovog važenja i univerzalnost ostaje otvoren” (str. 10).
U pokušaju da izbalansira subjektivna i intersubjektivna iskustva i saznanja, Kiš u najvećoj meri koristi rezultate estetike (opšte, komparativne i posebne), potom poetike (trijada: poetika, autopoetika i metapoetika), sučeljavajući implicitnu poetiku dela sa eksplicitnom piščevom poetikom; najzad i kritike (teorija književne kritike, istorija književne kritike i tekuća kritika) – kao plodove intersubjektivnih iskustava i saznanja. S druge strane, pisac više puta i različitim povodima insistira na „subjektivnim vrednostima”, na procesu individualizacije stvaralačkog bića, kao što to čini u pesmi napisanoj u Strazburu 1963, iz koje izdvajamo samo distih sa izdignutim značenjem:
a nigde krova i nigde otkrića,
samo što izneseš iz svog davnog bića.
Objašnjavajući piščeva globalna opredeljenja, navešćemo dve neophodne napomene. Ideografeme estetika, poetika i kritika Kiš upotrebljava kao kompozitne pojmove, a često i kao sinonim za literaturologiju uopšte, oslonjen na poznati princip – „zaleđe razumevanja” i teorijsku praksu. Profesionalno pripreman za studije komparatistike i teorije književnosti, pisac od samog početka beletrističkog (1953) i kritičkog rada (1954) kontinuirano prati razvoj ove naučne oblasti, od prekretničke Teorije književnosti R. Veleka i O. Vorena, preko istorodnih dela B. V. Tomaševskog i T. Igltona, do Estetičke teorije T. Adorna, Teorije književne komparatistike D. Đurišina i Teorijske poetike M. R. Majenove (1979). Takođe je potrebno spomenuti da je Kiš nekoliko godina pre Eka pisao o dijadi intencionalnih lukova, izostavljajući treći luk (intentio lectoris), jer su u njegovoj stvaralačkoj viziji čitalac i kritičar spojeni u jedno biće, koje postojeće i latentne vrednosti književnog dela posmatra najmanje iz dve „tačke gledišta” („Point of view” ili „Point de la vie”).9 Pisac je „pitijski tragač”, a kritičar „kartezijanski duh”. U poznatoj apoftegmi „Amalgam čuda i truda”, koju je Kiš preuzeo iz pisma Marine Cvetajeve upućenog Borisu Pasternaku, prvi pojam („pitijski duh”), oličava čudo, a drugi pojam („kartezijanski duh”) oličava trud.
Poput Eka i Igltona, i naš je pisac zastupnik ideje o neiscrpnoj „mrežolikosti značenja”, te „procesa opalizacije ili opalescencije”, ili „treperenja značenja”. O tome Teri Iglton veoma zanimljivo piše u Književnoj teoriji: „Značenje nikad nije posve prisutno u znaku; ono je više neka vrsta stalnog treperenja istodobne prisutnosti i odsutnosti (…). Kad čitam rečenicu, njezino značenje uvijek nekako lebdi u zraku, uvijek je nešto što se odgađa, što tek ima doći. Jedan označitelj predaje me drugome, a ovaj idućem označitelju; prvotna značenja mijenjaju se pod uticajem narednih, pa premda rečenica može doći kraju, proces jezika nikad ne završava” (str. 142).
Pređemo li iz teorijske u primenjenu ravan rasprave, najpre moramo ukazati na binarnu opoziciju: produkcioni model (beletristika) – receptivni model (kritika). U drugom modelu najviše pažnje posvećeno je poetici, s obzirom na to da ona nema utvrđene granice i da, kao što tvrdi Cvetan Todorov u poznatoj Poetici (1986), ona doprinosi osnovnom zahtevu: da se sa više valjanih objašnjenja bolje doprinese tumačenju i razumevanju dela, bilo da se radi o supstancijalnoj, bilo o relacijskoj teoriji; bilo o sinhronoj, bilo o dijahronoj ravni proučavanja, kojima je H. R. Jaus dodao još i ravan istorijske aktuelizacije u sopstvenoj teoriji recepcije.10
Na potrebu istovremenog proučavanja Kišove beletristike i kritike ukazuju svi poznati kišolozi, počevši od Pijanovića (Proza Danila Kiša, 1992) i Delića (Književni pogledi Danila Kiša: ka poetici Kišove proze, 1995), pa do Boškovića (Islednik, svedok, priča) i Tompsona (Izvod iz knjige rođenih – Priča o Danilu Kišu). Prethodno je potrebno potvrditi opšteprihvaćeno saznanje o već spomenute tri stvaralačke metamorfoze koje su predložili prvi kišolozi (Pijanović i Delić):
– Prvoj fazi (1953–1962) pripadaju beletristička dela: romani Psalam 44 i Mansarda, s jedne, kao i eseji i kritike objavljivani u periodičnim publikacijama, s druge strane.
– Drugoj fazi (1963–1972) pripadaju romani Bašta, pepeo i Peščanik, kao i pripovedački prvenac Rani jadi, s jedne, odnosno knjiga Po-etika (I), s druge strane.
– Trećoj fazi (1973–1989) pripadaju zbirke pripovedačke proze: Grobnica za Borisa Davidoviča, Enciklopedija mrtvih i Lauta i ožiljci, s jedne, kao i knjige: Po-etika (II), Čas anatomije, Homo poeticus, Gorki talog iskustva i Život, literatura, s druge strane, pri čemu, hronološki i tipološki posmatrano, imamo u vidu sve druge rodove i vrste kojima se poligraf Danilo Kiš bavio i koji su objavljeni u izabranim i sabranim delima.11
Književna esejistika pripada „učenoj esejistici” ili „eruditnoj kritici”, da se poslužimo definicijama koje je predložio Zoran Gavrilović. Odvajanje esejistike od kritike indikativno je i stoga što pisac veoma retko raspravlja o naučnosti nauke o književnosti, koja počiva na tri principa: istinitosti, ponovljivosti i proverljivosti činjenica. Od tri discipline nauke o književnosti, saglasni su teoretičari, u nauku su ubrojane samo teorija književnosti i književna istorija, dok se književna kritika tretira kao vannaučna duhovna delatnost (kao što tvrde M. Solar, S. Petrović i drugi), ukoliko se ideografema kritika ne upotrebljava kao kompozitni pojam.
Upravo taj niz činjenica vezanih za literaturologiju poslužio je piscu kao povod da sažeto saopšti veoma veoma skeptično zapažanje u „Uvodu” svoje najobimnije knjige ove provenijencije – Času anatomije: „Jer pri današnjem stanju naše književne kritike i naše književne teorije – stanju koje ne obećava nikakav boljitak – govoriti o svojim knjigama književnoteorijski nije više nikakav hir, nego nužnost” (str. 7). I u ovoj knjizi i drugde, Kiš se zalaže za prevlast formalističke, strukturalističke i stilističke, moderno zasnovane „nove kritike” nad prevaziđenim metodima i postupcima koje on prepoznaje u tradicionalnoj psihološkoj, sociološkoj, dogmatičkoj i impresionističkoj kritici. U krajnjoj liniji, smatra pisac, svaka od autentičnih beletrističkih knjiga zaslužuje poseban, ako ne i idealno primeren metod pristupa, da bi se prevazišle brojne slabosti i ograničenja postojećih analitičkih metoda. O tome Kiš u navedenoj knjizi piše: „Kritika je uzela na sebe ne samo prerogative cenzure i vlasti nego je svojim mahinacijama isključila jednom zauvek i čitaoca kao jednog od mogućnih arbitara: ne negacijom, ne poricanjem, ne vrednovanjem, nego uravnilovkom, tim svesnim i upornim obezvređivanjem i relativizacijom”.12
Način piščevog razmišljanja upućuje analitičare na to da budu veoma pažljivi u interpretaciji i reinterpretaciji sopstvenih i piščevih sudova, mišljenja i pretpostavki. Kiš više puta insistira na mnogoznačnosti i složenosti zvučenja i značenja književne umetnine, procesa i pojava. Kao preduslov bez koga se ne može on ističe talenat, senzibilitet, razvijen ukus, znanje i umenje, pri čemu talenat smatra supraordiniranim znanju, dok formu smatra supraordiniranom sadržini (to objašnjava i činjenicom da je u epohi realizma dominirala indukcija, a u epohi modernizma dedukcija).
Autor takođe veoma često insistira na „ličnom pečatu”, jer je, kako sâm kaže, vođen „diferencijalnim osećanjem” ili „osećanjem različitosti”. U tom pogledu on veoma sugestivno precizira nijanse sopstvenog pevanja (kao „prvog osnova”) i mišljenja (kao „poslednjeg računanja”), hajdegerovskim rečnikom rečeno, pa tim povodom tvrdi:
Doći do ovakvog saznanja, do ovakve ili ovako formulisane poetike (koju smatramo osnovom i svoje sopstvene poetike) ne implicira nikakvu kvazinaučnost, nikakvu opasnu (po ignorante) intelektualističku i spekulativnu metodu iz koje se naknadno rađaju dela, već je ova vrsta pristupa književnim fenomenima, jednako na planu teorije kao i u književnoj praksi, imanentna pojmu književnog senzibiliteta uopšte i za ovakvo saznanje dovoljan je jedan, makar i letimičan uvid u istoriju dela i ideja, pa i do njega može doći bez ikakve teorije, prosto naprosto talentom (S. Marić bi rekao „zdravim razumom”).13
Kao pristalica zakona filijacije („srodstva po izboru”) i kao stvaralac koji je umesto Frojdovog individualno nesvesnog i Jungovog kolektivno nesvesnog izabrao Sondijevo familijarno nesvesno, čiji je zvanični naziv „schicksal-analiza”, Kiš nastoji da neprekidnim kreativnim i intelektualnim naporima usavrši i produkcioni i receptivni model, da ih učini što zanimljivijim i autentičnijim. Takva opredeljenja emaniraju neki od reprezentativnih eseja, kao što su: „O simbolizmu”, „Pitanje perspektive”, „Šarl Bodler”, „Pol Valeri”, „Svi geni mojih lektira” i knjiga Čas anatomije u celini uzeta (osim nepotrebnih invektiva). Oni u najboljoj svetlosti ukazuju na visoko razvijeni polemički dar Danila Kiša, koji je on vremenom takođe negovao i usavršavao, tako da se može govoriti o rođenom polemičaru i u oblasti stvaranja i u oblasti promišljanja o ostvarenom.14
Elaboracija tema o Kišu-polemičaru svakako zahteva posebnu studiju. Ovom prilikom rekli bismo ukratko da u njegovom opusu postoje dve vrste polemika. Prva je namenjena poznatim oponentima (kao što su Đ. Lukač, R. Zogović, Lj. Jeremić, I. Foht, D. M. Jeremić i drugi). Nju teoretičari nazivaju neikos. Druga je namenjena nepoznatim oponentima (kao što su O. Davičo, M. Bogdanović, Ž. P. Sartr i drugi). Nju teoretičari nazivaju diatriba. Vremenska distanca ili „sud vremena” neminovno zahtevaju valorizaciju i revalorizaciju obeju vrsta polemika – i onih koje zastupaju kišolozi, ali i onih koji zastupaju antikišolozi, jer se objektivnošću sudova o polemikama i polemičarima smanjuje brdo nesporazuma između pisca i recipijenta, kako je pisao I. Andrić, a ujedno se odvajaju nesporazumi od problema, kako je zahtevao Kiš, tvrdeći da je veći broj nesporazuma nego stvarnih problema.
Pri tome imamo u vidu piščeve predispozicije, kao i žestoku polemiku koju su godinama vodili predstavnici stare i nove kritike u francuskoj literaturi.15 Međutim, to sâmo po sebi ne znači da su svi piščevi polemički sudovi i mišljenja prihvatljivi a priori, jer da je to tako – onda bi bila osporena pojava polemičara-antikišologa, čija se valjana argumentacija mora usvajati u istoj meri i po istim metodološkim principima. Na to je među prvima ukazao Jovan Delić, kao vodeći kišolog. On piše da je Čas anatomije „naša prva i jedna od najznačajnijih knjiga po pitanjima intertekstualnosti, intermedijalnosti i kreativnog odnosa prema tradiciji”,16 ali mu to ne smeta da vidi vrednosti Jeremićeve knjige Narcis bez lica, koja je „skraćivala nam put do mnogih informacija”.
Ni pod kakvim izgovorom ili vannaučnim pritiskom ne može se prenebregnuti i omalovažavati doprinos filozofa, estetičara i kritičara D. M. Jeremića, za čiju knjigu M. Lompar tvrdi da je to „knjiga velike narativne vrednosti”, dok je R. Mikić nedavno izjavio (decembra 2014) da je Jeremić ostvario „podrobno istraživanje citatne podloge u prozi Danila Kiša”, dodajući tome: „Sigurno će doći i dan kada će se na knjigu Dragana M. Jeremića gledati i izvan, i u ovom trenutku, dominantne optike, što znači opšteg pritiska jednoobraznog čitanja.”17
Na kraju, hteli bismo da čitaocu skrenemo pažnju na još nekoliko ideografema u Kišovom načinu promišljanja o stvaranju, koje uveliko premašuju okvire rasprave o odnosu produkcionog i receptivnog modela, jer one zadiru u druge sfere studija, kao što je „studij kulture” i „studij postkolonijalizma”. U najširem kontekstu tumačenja radi se o susretu kulturnih modela Istoka, kao amorfne, i Zapada, kao kristalne civilizacije. Nasuprot mišljenju Ž. F. Liotara, koji u knjizi Postmoderno stanje (1979) osporava potrebu za Velikom pričom ili Velikom naracijom, Kiš se svesrdno zalaže za model Drevne priče, koja se u širokom planetarnom prostoru može podeliti na dve podvrste: Levantinsku priču, koja nastaje u području Levanta (Istočnog Mediterana), čiji je reprezent U. Eko, i Karipske priče, koja nastaje u području Kariba (Karipskog mora i arhipelaga), čiji je predstavnik G. Garsija Markes. Mitološki model priče (poput one o Simonu Čudotvorcu) predstavlja suštinu pripovedanja, slušanja i pre-pripovedanja u najmodernijoj vrsti realizma – „magijskom realizmu”, čiji su predstavnici H. L. Borhes i G. Garsija Markes, za razliku od „fantastičnog realizma”, čiji su predstavnici T. Man i H. Hese.
Individualna imaginacija se u ovom slučaju hrani iskonskim sokovima kolektivne imaginacije, pri čemu smo prvu vrstu književnih dela nazvali poetemama, a drugu mitemama. Ukrštaj dveju stvaralačkih imaginacija nazvali smo mitopoetemama i kao reprezentativno delo analizirali Doktora Faustusa u knjizi Miteme i poeteme Tomasa Mana (2007). Tom prilikom zaključili smo da svaki od autentičnih stvaralaca sanja o sveknjizi, koja bi zamenila sve druge knjige, dok Garsija Markes kao estetski ideal predlaže više desetina knjiga koje bi se čitale uvek ispočetka i tumačile prema zahtevima novog vremena (takve su knjige Biblija, Kabala i Talmud). Pri tome ne treba zaboraviti upozorenje koje je saopštio K. Giljen – da žanr a priori usmerava književnu analizu.
U Kišovom shvatanju Priča, kao model oblikovanja stvarnosti („Priča je jedno od mogućih viđenja i osećanja sveta”, kaže pisac), postaje paralelni, latentni svet u odnosu na postojeći, realni svet. Međutim, ideografemu Priča Kiš nije ni izbliza genološki definisao. U postojećem redosledu proznih vrsta i žanrova o kojima piše Judit Lajbovic (elementarna sekvenca, kratka kratka priča, kratka priča, noveleta, pripovetka, povest i roman), Kiš se najmanje ogrešio o teoriju romana, ali se krupni propusti mogu ubicirati u genološkim definicijama pripovetke i povesti, kao i u raspravi o stilskoj formaciji realizam. Dosta dodatnih argumenata bilo bi potrebno da bi se usvojilo sledeće Kišovo mišljenje iz ogleda „Romani na dlanu (Uz jedan hipotetički izbor francuske kratke priče)”: „A kada je reč o priči, pripoveci (i mi ne želimo da potežemo stare distinkcije, uvek nedovoljne, između priče, pripovetke, novele i povesti), prvo čitanje koje se nameće jeste, naravno, pitanje razgraničenja, postavljanja granične linije između kratkog romana i duže priče (jer je ostale distinkcije praksa ukinula)” (str. 114). Kao što se vidi, Kiš je obuhvatnu i raznovrsnu genološku raspravu sveo samo na jedan odnos vrsta i žanrova (odnos koji ga trenutno interesuje: pripovetka, povest i roman).18
Višedecenijska analitička praksa ukazuje na to da postojeće distinkcije genologija nije ukinula, nego ih je, naprotiv, obogatila i učinila izazovnim do krajnjih granica, o čemu veoma zanimljivo pišu M. M. Bahtin u studiji posvećenoj teoriji žanrova, a u našoj nauci Pavao Pavličić u knjizi Književna genologija (1983), T. Brajović u Poetici žanra, V. Matović u Žanrovi u srpskoj periodici, grupa autora u dvotomnom zborniku Žanrovi srpske književnosti i drugi. Takvu konstataciju potvrdiće i sâm Kiš retorikom podnaslova Grobnica za Borisa Davidoviča – Sedam poglavlja jedne zajedničke povesti, pri čemu ostaje nejasno da li je odrednica povest upotrebljena u ovom slučaju kao „termin-indikator” ili kao „čvrst termin” (u genološkom kontekstu)!? Da se radi o veoma složenoj tematici, problematici i aporetici najbolje će potvrditi obimne celine naše monografije Lavirinti čarobnog realizma Gabrijela Garsije Markesa posvećene povestima („Drugi deo”, str. 101–159) i romanima („Treći deo”, str. 161–258).19 Toga je svestan i sâm Kiš, koji je citirao Solženjicina, njegovu definiciju povesti kao književne vrste: „Roman [se] razlikuje od povesti ne toliko po obimu, niti po rasprostiranju u vremenu (on se odlikuje gustinom i dinamikom), koliko po pluralizmu sudbina koje obuhvata, po prostornoj širini i misaonoj vertikali.”
Kišovo zalaganje za roman, kao vrstu kojoj je budućnost naklonjena, njegovo zalaganje i obrazloženje teorije citatnosti, uz svesrdnu pomoć Silvije Moloj, donelo je piscu najviše priznanja, i u teorijskoj i u praktičnoj ravni rasprave. To najbolje ilustruje monografija Citatnost (1987) Dubravke Oraić Tolić, kao i njeno drugo izdanje, na nemačkom jeziku – Das Zitat in Literatur und Kunst. Versuche eine Theorie (Wien, 1996), a potom i knjige Intertekstualität und Markirung (Heidelberg, 1994) Jerga Helbiga i Intertekstualna komparativistika (2002) Zorana Konstantinovića. Od tada nadalje, opšteprihvaćena je podela na argumentalne i ornamentalne citate, u širem, odnosno podela na citat, autocitat, metacitat i faktocitat, u užem smislu. Za Kiša je najsloženiji problem predstavljao momenat kada bilo koji od citata koji pripadaju neknjiževnoj formi steknu status književne forme, jer u procesu prelaska iz jedne u drugu formu leži odgovor na proces nastajanja „amalgama čuda i truda”.
Kiš je posedovao istančani estetski ukus za najsloženije premise filozofije i psihologije stvaranja. To je pokazao insertom iz rada Mišela Fukoa, koji je alhemijski proces stvaranja književnog „čuda” pokazao definicijom imaginarnog: „Imaginarno ne nastaje kao protivnost realnosti, da bi je poreklo ili da bude njenom nadoknadom; imaginarno se prostire od znaka do znaka, od knjige do knjige, u međuprostorima ponavljanja i komentara; i rađa se i oblikuje u intervalu između dva teksta. Imaginarno je fenomen biblioteke” (str. 194–195). Istovetne teorijske finese sadrži definisanje postupka usaosećavanja (Einfühlung) u beletristici i kritici, kao i definisanje premisa teorija asocijacija koje harmonizuju francuski bel-esprit i anglosaksonsku kartezijansku jasnost i strogost misli. Tako je vremenom konstituisano vodeće estetičko i poetičko opredeljenje Danila Kiša – da svaku vrstu narativne proze prožme postupkom esejizacije (Einfündungstheorie), čime ostvaruje esejističku prozu, kao i da svaku vrstu eseja prožme postupkom naratizacije, pokušavajući da izbriše granice među njima i da od dijade stvori monadu. Sve te i mnoge druge stvaralačke prosedee prožima poetska ideja o traganju za konačnim smislom stvaranja i promišljanja o ostvarenom, što se može ilustrovati njegovom poetskom apoftegmom:
„Život je beskonačno mnogoznačan i mnogosmislen”.
B E L E Š K E
IZBOR METODOLOŠKIH PRISTUPA
(O odnosu sistemskog i problemskog)
1 Potpuna Bibliografija Danila Kiša objavljena je kao dodatak voluminoznoj Spomenici Danila Kiša (SANU, Beograd, 2005, str. 453–789). Nju su sastavile Branislava Stojanović i Milena Marković. Kišovu Bibliografiju od 2005. do 2015. godine dopunila je Mirjana Bečejski u doktorskoj disertaciji „Esejistika Danila Kiša” (Filozofski fakultet, Niš, 2015). Autorka je navela nove monografije Nataše Glišić, Marka Čudića, Davora Beganovića, Jasmine Ahmetagić, Ale Tatarenko, Miroslava Radovanovića, Tatjane Rosić, Marka Tompsona i Nebojše Vasovića. Specijalističke monografije objavljene su na nemačkom, mađarskom, engleskom, francuskom i poljskom, a zbornici radova i tematske celine na francuskom, mađarskom, engleskom, nemačkom, italijanskom i drugim jezicima.
2 U knjizi Obnova poetskog govora (1995) najpre smo objavili studiju „’Teške igre pisane reči’ (Svest o modernitetu ili rana esejistika Danila Kiša). Po-etika”. Potom smo u knjizi Viđenje i snoviđenje (Književna dela između konvencije i invencije), 1999, objavili još dve srodne studije: „Imaginativna i kontemplativna uporišta (O procesu fragmentacije i integracije u Kišovoj pripovedačkoj prozi). Enciklopedija mrtvih – Lauta i ožiljci” i „’Književnost se hrani čitanjem’ (Kišov govor između anagrama i kriptograma)”. Studija o Kišovoj filozofiji i psihologiji stvaranja pisana je na zahtev urednika (P. Palavestre), a namenjena je objavljivanju u Spomenici Danila Kiša (str. 419–435).
3 O brojnim izazovima filozofije, psihologije, estetike i poetike pisali smo sistematično u monografijama: Miteme i poeteme Tomasa Mana (2007), Anagrami i kriptogrami u romanima Umberta Eka (2009), Lavirinti čarobnog realizma Gabrijela Garsije Markesa (2011) i Snovi i sudbine u narativnoj prozi Mihaila A. Šolohova (2013).
4 O Miljkoviću kao pripadniku stvaralačke kritike pisali smo u studiji „Trokraki svećnjak Branka Miljkovića (Estetika, poetika i kritika)”, objavljenoj u knjizi Sunčanom stranom književnosti (Novi Sad, 2013, str. 89–108). U njoj smo precizno odvojili osnovne karakteristike Miljkovićeve književne prakse i teorije, ukazujući na odnos piščeve poetike, autopoetike i metapoetike.
5 U uvodnoj studiji Po-etike (I) Kiš tim povodom piše: „Ne postoji nepesnički pogled na svet, nepesnički filozofski sistem. Materijalistička koncepcija sveta inspirisala je isto toliko pesništva koliko idealizam – kriza metafizičke poezije ne leži dakle u krizi metafizike: svaki je pesnik zapravo ’metafizički pesnik’” (str. 16).
No, bez obzira na spoljašnje i unutrašnje podsticaje, tip stvaralaca poput Kiša mora ostavljati „lični pečat” na svakoj kazanoj ili napisanoj reči, upravo onako kako je to činio Vitold Gombrovič u Dnevniku, I (1953–1956): „Ali pišući o sebi, piši tako da tvoja ličnost dobije u značaju, u važnosti i u životu – da postane tvoj odlučujući argument. Znači, ne kao pseudonaučnik, nego kao umetnik. Kritika mora da je isto tako napregnuta i vibrantna kao ono čega se dotiče – jer u protivnom slučaju postaje samo ispuštanje gasa iz balona, postaje klanje tupim nožem, raspad, anatomija, grob” (str. 121–122).
6 Istovetno mišljenje saopštava literaturolog Sreten Marić u knjizi Proplanci eseja (1979). Na početku fragmenta „O ljubavi” autor piše: „Skoro svaki filozofski sistem govori uvek o istom, o dve-tri ideje koje se račvaju da sve obuhvate, gde novo dolazi da potkrepi već rečeno, da ga osvetli novom svetlošću, ne menjajući ga u biti. Otud bi se jedan sistem dao sažeti u mali broj reči, da tako bude osiromašen do beznačajnosti, jer ideje nešto znače samo uvrežene u raznolikost sveta” (str. 226–227). Istovetno stanovište brani i Antoan Kompanjon u knjizi Demon teorije (1999). On tvrdi da se svaki sistem zasniva na metodi koja obavezno sadrži „nekoliko uputstava, veština i lukavstava”. Zanimljivo je napomenuti da oba navedena autora prednost daju „zdravom razumu”, bilo da je reč o teorijskoj bilo o primenjenoj ravni analize.
7 O odnosu binarne opozicije: umenje (veština) – znanje (nauka), a povodom knjige kao što je Istorija srpske književne kritike 1768–2007 (2008), kao i zbornika radova Teorija književnosti u XX veku (2004) i Srpska književna kritika i kulturna politika u drugoj polovini XX veka (2013), u kome smo objavili studiju „Stvaralačka kritika Isidore Sekulić (prilog teoriji književne kritike)”, pisali smo u studiji „Istorija kritike kao istorija ideja” i ogledu „Književna kritika u kontekstu teorije tumačenja i teorije saznanja”. U njima smo opširno raspravljali o odnosu subjektivnih i intersubjektivnih znanja, umenja i iskustava.
8 U knjizi Filozofija (2004) Ivan Kolarić rezignantno zaključuje: „Svedoci smo antropologije bez čoveka, sociologije bez društva, psihologije bez duše, pedagogije bez deteta” itd. Tome bismo dodali i „književnosti bez dela”, jer je proces teoretizacije u XX veku u tolikoj meri preovladao druge mogućnosti pristupa književnom delu da je ovu vrstu duhovne delatnosti skoro obespredmetio. Ta se konstatacija odnosi na poetiku postmodernizma. Teoretičari ovoga pokreta Kiša smatraju ikonom postmodernizma, dok on sâm, poput Eka i Garsije Markesa, ima o tome sasvim suprotno mišljenje: „A osim toga, u poslednje vreme još me ubrajaju u postmodernizam. Ja, doduše ne znam šta ta reč pokriva, ali se plašim da je nisu izmislili čitaoci već kritičari kako bi negde mogli da utrpaju i one koje prema političkim merilima nisu mogli nigde smestiti”, što se nikako ne može shvatiti kao topos „afektirane skromnosti”.
Uputno je videti knjige Poetika postmodernizma. Istorija, teorija, fikcija (1988) Linde Hačion, Iluzije postmodernizma (1997) Teri Igltona i Postmodernizam (1998) Mihaila Epštejna. O složenosti pojma modernizam ilustrativno svedoče procesi neprekidnog usavršavanja i težnje ka nekoj višoj formi modernosti, koju teoretičari definišu kao neomodernizam, avangardizam, postmodernizam, postpostmodernizam i slično. Videti o tome knjige Formalizam avangarde u Rusiji Ignjacija Ambrođija i Teorije avangardne umetnosti Renata Pođolija, kao i najnoviji broj revije Zlatna greda (155–156/2014) posvećen avangardizmu.
INTERAKCIJA UMETNOSTI I NAUKE
(O odnosu produkcionog i receptivnog modela)
9 Veliki broj specijalistički rađenih knjiga posvećen je kritici kao kompozitnom pojmu, počevši od knjige Anatomija kritike N. Fraja, Kritički pojmovi R. Veleka, Problemi moderne kritike P. de Mana, Načela tumačenja E. D. Hirša i Čemu nova kritika? S. Dubrovskog, sve do niza istorodnih knjiga naših teoretičara i istoričara kritike: Teorijske osnove nove kritike N. Koljevića, Priroda kritike S. Petrovića i Književna kritika i filozofija književnosti M. Solara.
U Srpskoj akademiji nauka i umetnosti čuva se Posebna biblioteka Danila Kiša, sastavljena od blizu 2000 decenijama sakupljanih knjiga, koje je bibliotečki popisala Olivera Golubović. Ona ilustrativno svedoči o širokoj piščevoj zainteresovanosti za različite nacionalne književnosti, različite naučne oblasti i različite profile autora.
10 O višegodišnjoj opsesiji poetikom i kritikom svedočimo retorikom naslova niza sopstvenih knjiga: Poetika Koste Racina (1979), Poetika Blaža Koneskog (1983), Poetika Ace Šopova (1986), Poetika Slavka Janevskog (I–II), 1989, Poetika Rista Ratkovića (1990), Poetika Dušana Kostića (1994), Poetika Mihaila Lalića (1994), Poetika i estetika Vladana Desnice (2001) i Njegoševe poetika i estetika (2002), s jedne, kao i: Kritički metodi (1975), Poetika i kritika (1988) i Književna kritika kao deseta muza (2007), s druge strane.
11 Više puta su izdavana izabrana i sabrana Kišova dela, koja su znalački priredile Mirjana Miočinović i Paskal Delpeš, kao i urednici izdavačkih kuća: Ivan Sor, Milisav Savić, Ljubiša Jeremić, Radoslav Bratić, Aleksandar Lazić, Predrag Janičić, Aleksandar Gogić, Nebojša Vasiljević, Milena Marković, Branislava Stojanović i drugi:
– Djela Danila Kiša u 10 knjiga (Zagreb–Beograd, 1983),
– Izabrana dela Danila Kiša u 6 knjiga (Beograd–Sarajevo, 1987),
– Poetički spisi u 3 knjige (Sarajevo, 1990),
– Porodični cirkus – Rani jadi, Bašta, pepeo i Peščanik (Beograd, 1993),
– Sabrana dela Danila Kiša u 14 knjiga (Beograd, 1995) i
– Sabrana dela Danila Kiša – disk, softver, bibliografija (Beograd, 2003).
Priređena su i dva izbora esejistike: Eseji: autopoetike (priredio Jovan Zivlak, 2000) i Najlepši eseji Danila Kiša (priredio Ivan Milivojević, 2003).
12 Kiš ponekad uopštava sudove i mišljenja do granice kada oni postaju diskutabilni, jer autor ne precizira odnos rešivih problema i nerešivih aporija. Negirajući, u jugoslovenskim okvirima, domete psihološke, sociološke, dogmatičke i impresionističke kritike, Kiš ispušta iz vida niz reprezentativnih estetičara, poetičara i kritičara koji najvećim delom svoje produkcije izmiču piščevoj ozlojeđenosti stanjem kritike. Takvi su: Taras Kermauner, Janko Kos, Jože Pogačnik u slovenačkoj, Milivoj Solar, Vladimir Visković, Viktor Žmegač i Stanko Lasić u hrvatskoj, Zoran Mišić, Svetozar Petrović, Sreten Marić, Nikola Milošević i Slavko Leovac u srpskoj, Georgi Stardelov i Ferid Muhić u makedonskoj književnosti. Sâm Kiš izdvojio je knjigu Stanka Lasića, stavljajući je iznad knjiga Đ. Lukača i R. Garodija o realizmu.
13 Neki od naših komparatista (Vladimir Visković, na primer) ukazali su na omaške Kišovih tumačenja Borhesovih estetičkih i poetičkih opredeljenja. Posebnu grešku pisac je načinio ispuštanjem pojedinih opredeljenja kojima Borhes protivreči samom sebi, kao na primer: „Ja uopšte nemam estetiku” ili „Mislim da teorije, zapravo, ne služe ničem”. Mnogo bliže istini je Kišovo mišljenje da Grobnica za Borisa Davidoviča predstavlja protivknjigu Borhesovoj Opštoj istoriji beščašća.
14 O interesovanju čitalaca za polemiku svedoče brojni izbori u hrvatskoj, srpskoj i bugarskoj književnosti, o kojima smo pisali u dve studije: „Polemika kao vid kristalizacije estetičkih, poetičkih i kreativnih opredeljenja (Polemički nagon Vladana Desnice)”, 2007. i „Polemika kao vid kristalizacije književne kritike (O Šantićevom djelu i daru)”, 2011. Direktnu polemiku o Šantiću vodili su B. Popović i M. Car, produženu polemiku V. Stajić i V. Ćorović, a autopolemiku, smirenu i produženu polemiku I. Sekulić i P. Slijepčević. Osobito su zanimljive polemike koje su vodili P. Popović i M. Rešetar o Njegošu i njegošologiji.
15 U instruktivnom predgovoru knjizi „Dubrovski i njegova studija o francuskoj novoj kritici” (str. V–LXI) S. Vitanović detaljno opisuje sukob polemičara, predstavnika tradicionalne (Remona Pikara, Šarla Marona i Lisjena Goldmana) i nove francuske kritike (Rolana Barta, Serža Dubrovskog i drugih), koji je završen potpunom pobedom nove kritike. Zanimljiv je odnos Dubrovskog prema Bartovom strukturalizmu, Maronovoj psihokritici i Goldmanovoj sociološkoj kritici, koje Dubrovski osporava, ali uz puno poštovanje sagovornika i pohvale za njihov ukupni doprinos razvoju nauke. Kiš je upoznat sa ovom polemikom. On se opredelio za domete i metode nove kritike, te mu je navedena polemika u francuskoj nauci o književnosti poslužila kao ohrabrenje za polemiku sa srpskom univerzitetskom kritikom u monografiji Čas anatomije.
16 Drugi deo monografije Čas anatomije, nazvan „Mala hrestomatija (Textes à l’appui)” (str. 115–212), sastavljen od inserata jednomišljenika, kao preteksta (S. Moloj, R. Kajoa, H. Vizling, M. Šamić, dva puta, T. Man i M. Fuko), a nakon navođenja pojedinog predteksta sledi dug i temeljno obrazložen Kišov autorski komentar, saopšten u vidu dvostrukog dijaloga: prećutnog dijaloga sa predtekstom, kao i polemičkog dijaloga sa D. M. Jeremićem. Unošenjem autora u „Malu hrestomatiju” autor nije toliko demonstrirao sopstvenu erudiciju koliko je nastojao da za svoju estetičku i poetičku raspravu obezbedi autentični tematski i metodološki kontekst, preuzimajući mišljenja poznatih stvaralaca i mislilaca.
17 U srpskom i jugoslovenskom kulturnom arealu Jeremićeve monografije i knjige studija i ogleda dočekivane su mahom dobrodošlicom i priznanjem stručne kritike: Prsti nevernog Tome, Kritičar i estetski ideal, Doba antiumetnosti, Lice i naličje, Perom kao skalpelom, Snovanje i stvaranje, Tri stupnja poređenja, Narcis bez lica i Estetika kod Srba: od srednjeg veka do Svetozara Markovića. One svakako ne zaslužuju kvalifikacije koje im Kiš upućuje, najčešće prekoračujući granice uobičajene akademske polemike.
18 U Drugom delu monografije o G. Garsiji Markesu – „Povest kao žanrovska nepoznanica” – bavili smo se piščevim povestima veoma detaljno: „Povest kao produktivno središte” (Oharaska), „Povest kao potvrda darovitosti” (Pukovniku nema ko da piše), „Povest kao rekonstrukcija stvarnosti” (Hronika najavljene smrti) i „Povest kao ispovest” (Sećanje na moje tužne kurve). Njih smo genološki odvojili od romana: Zla kob, Sto godina samoće, Patrijarhova jesen, Ljubav u vreme kolere, General u svom lavirintu i O ljubavi i drugim demonima (str. 181–258).
U završnom delu monografije o M. A. Šolohovu bavili smo se komparativnim proučavanjem svetski priznatih povesti: Biserom Dž. Stajnbeka, Starcem i morem E. Hemingveja i Čovekovom sudbinom M. A. Šolohova. Genološki posmatrano, njima se mogu pridružiti još dve veoma poznate i priznate povesti: Smrt u Veneciji T. Mana i Prokleta avlija I. Andrića.
19 Slovenački literaturolog Jože Pogačnik sastavio je i objavio trotomnu antologiju Sodobni jugoslovanski esej (Ljubljana, 1980). U drugu knjigu izbora Sodobni srpski esej Pogačnik je uvrstio 16 srpskih esejista, od I. Sekulić do D. Ređepa. Kiš je zastupljen esejem „Charles Baudelaire” (str. 471–483), zajedno sa D. Matićem, M. Ristićem, S. Marićem, R. Konstantinovićem, O. Davičom, M. Pavlovićem, P. Džadžićem, N. Miloševićem i drugima.
Radomir V. Ivanović
