Idućih dana, jedan moj poznanik, Talijan, avijatičar, koji se vratio, ranjen, iz Afrike, poziva me na plažu Rima. Zove me da se kupamo i da pričamo. To je onaj čovek koji je stanovao na, meni dragom, Aventinu, a čija se žena bila zavetovala, svetom Filippu Neri, da neće izlaziti iz kuće, dok joj se muž ne vrati iz rata — ako se vrati. Imali su malo dete tek rođeno.
Ona sad, pred nama, veselo, dubi na glavi, u pesku.
Taj čovek je imao ranu na trbuhu, ali, rafal ga je bio ovlaš zakačio. Smrt je bila prošla kraj njega, blizu, ali prošla. Rana je naoko, ružna, ali nije opasna, a liči na usta ribe. Kao da mu je Klee to na trbuh, karminom, naslikao.
Preboleće brzo. Zabranjeno mu je samo kupanje u moru.
Njemu je dosadno, dok se njegovo društvo kupa u moru, a pri njihovom povratku, sa njih curi voda i oni se smeju. Njemu nije do smeha. Iz Afrike se vratio, melanholik i cinik, što pre nije bio.
Mene poziva, jer zna da mi žena nije u Rimu, pa zna da mi je dosadno. Po zanimanju je advokat, pa piše neku studiju o pomorskom pravu u Amalfiju. O nekim tablicama Amalfija. Kaže da je zanimljivo. Tabulae Amalfitane. Smeje se dok mu pričam, kako sam se proveo, sa onim markizom, koji me je u Neapolj vozio, i sa mojim prijateljem, Talijanom, koji je amerikanski novinar. Oni se znaju.
Kad se umorimo od pričanja, pred njegovom, drvenom, kućicom, na plaži Castel Fusano, u njegovom klubu, ležeći u stolicama za odmor, zaspimo. Kad se probudimo, nastavljamo razgovor, kao da ni trenuli nismo.
Dan je mutan i, na plaži je sveta malo. Pesak je crn na tom mestu, pun ugljenog praha, a more je čisto, želeno i plavo — ali tek podalje od obale. Njegovo društvo klikće iz daljine. U društvu imaju i jedno novo poznanstvo. Jednu mladu Neapolitanku, koja se udala, nedavno, za jednog, vrlo bogatog čoveka u Milanu. Ono što tu ženu, koja je lepa, čini prvom balerinom u tom društvu, to je ono što o njoj pričaju — šapuću. Da je upecala tog milionara, zato, da bi isplatio strašne dugove njenom bratu, oficiru. Dok ne isplati, nema ono, za što se ženio. To ta žena i ne krije u društvu.
Mene ne trpi, od prvog trenutka. Čim je i ona u društvu, ja sklopim oči i pretvaram se, da sam zaspao.
Katkad sam zaista daleko, u snu — na plaži u mestu Fanoe, u Esbjergu — u Danskoj.
Ta žena poznaje markiza, koji me je u Neapolj vozio, pa ponavlja, često, da ja pričam o Tiberiju, da ne bih pričao, a pričam, o Mussoliniju. Ona ga, kaže, grdi, otvoreno.
Dovoljno je, međutim, samo, da zaista zadremam, pa da se zbilja setim, kako ulazimo u takozvani Zaliv krsta, koji se tako zove, ne znam zašto, ali je jedan od najlepših, na Spitsbergenu. Ima tako lepu, blagozelenu, tundru. Moj poznanik kaže, talijanski: verde tenerello.
Voda, pred tom tundrom, prelazi, sa zelenog, na duboko zeleno. A oštri vrhovi su mrki, iza toga, a nebo, bistro plavo. Sa tih brda glečeri teku, u nekom nepomičnom toku — nepomičnom za ljudsko oko — a liče na zaleđenu reku.
Kad se trgnem i otvorim oči, Tirensko more mi se čini, modro.
U njemu se tu ne ogleda ništa. Ni nebo. Ni jedrilice. Ni oblak na nebu.
Čim otvorim oči, pomenuta, mlada Neapolitanka — kojoj se vidi pupak, na lepom, razgolićenom trbuhu — počinje da me ismeva.
Markiz (kaže ime) priča, da je, po mom mišljenju, sve bolje, na Severu. I čovek. I žene. I priroda, i književnost, i slikarstvo, i teatar, a naročito vatra, koju u svim kućama, i najsiromašnijim, imaju. Svi su šampioni, klizači, na ledu.
A što se tiče slovenskih naroda, oni će otići u Hyperboreju.
Ona me onda pita: da nije sve to zato, što se moja zemlja rešila da prizna boljševičku vladu?
Pošto moram da joj odgovorim nešto, ja onda kažem da sve to, ja, nikad nisam rekao, ali sam rekao nešto slično. Hteo sam prosto da kažem, ono, što sam u svom osećanju iz Švedske doneo. Da je lepši život tamo. Da je svaki bliži prirodi, a priroda božanska, što bliže Polu. Hteo sam da kažem da svet tamo gleda mirnije u oči smrti. A živi veselije, dok može. Čak i u Štokholmu — najvećem snobu, među prestonicama u Evropi. Da smo sad tamo, ja bih nju, i celo društvo, odveo u Bellmanov podrum, da igramo i pevamo. Pokazao bih joj i spomenik mladića pored Opere, koji obožava Sunce. Koji je digao ruke prema Suncu.
U tom trenutku, međutim, sećam se, da sam to isto već nekom drugom, u Rimu, govorio, pa sam ućutao. Pitam se zašto ponavljam to?
Ona se smeje na sve to, jetko, pa kaže, da joj je markiz pričao, da ja mnogo više volim nekog kralja, tamo, koji korača, sa sabljom u ruci, večno — iako pričam da je dobio metak u glavu, od svojih vojnika, kojima se rat bio dosadio. Markiz kaže da, o Talijanima, govorim uvek ironično i nehatno. Nisam se nikad potrudio da doznam, ko je, i šta je, poručnik Chiaramonti, iako je to jedan od najpoznatijih, i najomiljenijih oficira, u Rimu. Katkad ga pominjem kao kapetana. Katkad je za mene poručnik. Kad kako. Ne znam, i nisam se potrudio, ni da saznam, da li je Fornafina bila kći jednog pekara, ili žena jednog pekara. Ja nju spominjem, katkad, kao devojku, katkad kao ženu. Kad kako.
Živim i hodam po Rimu i smejem se svemu. Panslavist.
Pošto mi je dosadno, ja joj kažem da sam ja vrlo dobro znao, ko je poručnik Chiaramonti, i kakav mu je čin, ali sam hteo da budem ljubazan i oslovljavao sam ga, kad kako. Žene su ga oslovljavale: dragi Chiaramonti, caro, caro — a pošto ja nisam žena, ja tako nisam mogao. Neke su mi rekle, da je grof, conte. Druge da je poručnik, tenente. A neke, da je kapetan. Kad kako.
Ona se onda smeje još više. i kaže, da markiz priča, da sam bio stidljiv, kad me je Chiaramonti vodio, da mi pokaže sestru Napoleonovu, to jest, njen, goli, mramorni, kip. A nisam hteo da poverujem, da je Canova propustio da postane njen ljubavnik, i, da tu golu lepoticu nije ni taknuo.
Ne sećam se uopšte, da me je Chiaramonti vodio da vidim Napoleonovu sestru, u mramoru. Golu. Polugolu. Sećam se samo da sam markizu rekao, ono, što je Stendhal o tom rekao. Što se mene tiče, ja ne verujem, ono, što se o Canovi pričalo. Znam da je odbio ponudu Napoleona, da mu, u Parizu, bude dvorski liferant portreta i da primi lujdore, pa da ostane u Parizu. Canova se vratio u Rim, u svoj skromni stan, na, čini mi se, prvom spratu, i ostao je u Rimu. Meni se to dopalo. A što se tiče Napoleonove sestre, ja, za uzdržljivost Canove, imam jedno tumačenje, koje nije za pominjanje u društvu.
Ona je u to doba posećivala banju Lucca.
Bilo kako bilo, da je o meni reč, na primer, više bih voleo da o meni pričaju — kao što o Canovi pričaju — da sam šeprtlja pred jednom polugolom sestrom Napoleona — ali da nisam pred Napoleonom.
Da sam njegovu ponudu odbio.
Ne verujem, ne mogu da verujem, da je Canova bio šeprtlja kod žena. Nego biće da o njemu tako pričaju.
Svi smo mi drukčiji, stvarno, u životu, a drukčiji u onome, što o nama pričaju.
Valjda u želji da preko svega toga pređemo, žena moga poznanika, kaže, da to, što sam rekao, naročito važi za žene. Uostalom, kaže ona, moguće je da je i Napoleonova sestra gledala, da se ne sazna istina, o tome, šta se događalo, između nje i Canove, kad su ostajali nasamo, a mladi skulptor imao je da je gleda, polugolu. To, što je ona pričala, da između nje i Canove ničeg nije bilo, ne znači, da nije bilo.
Nije tek mogla reći da jeste?
Neapolitanka, međutim, ostaje pri svome, da sam se ja, pred polugolom sestrom Napoleona, zastideo. Ona je, kaže, išla da gleda, sa markizom, tu skulpturu. Divna je. Canova je bio tako slavan da je pozvat, da nazida jedan most u Londonu. Ima li nekog mosta Canove, u zemlji otkuda sam ja došao?
Nema, kažem. Samo, nije tačno da je Canova pozvat u London, da nazida jedan most. Tačno je samo, da je rekao, da vredi otići u London, i samo zato, da se vidi most koji nosi ime: Waterloo. Ja sam sasvim siguran da je tako, ali, pošto ne verujem da ću ikad živeti u Londonu, sasvim mi je svejedno, i to što je Canova, o Londonu rekao.
Dok to govorim, i ne sanjam, da ću dvadeset pet godina živeti u Londonu.
Neapolitanka, koja me posmatra podrugljivo, igra se u pesku i baca uvis pesak, kao neku fontanu, a zatim kaže da ostaje pri svome. Mi, svi mi, stranci, o Talijankama mnogo brbljamo, a ne znamo, ni Paulinu, sestru Napoleonovu — jednu od najlepših žena svoga doba — pa ni Fornarinu, Rafaelovu.
Kakve su.
Valjda da bi pokazala kakav bi njen kip bio — kakve su, kakve bi mogle Pauline Borghese, i Fornarine, da budu, da su na njenom mestu — ona odbacuje sve, sa sebe, sem njenog plivačkog prslučića i plivačkih čakširica, i leže, na jedno veslo, naslonjeno uz drvenu kućicu.
Vrlo je lepa.
Mom poznaniku, ta žena, izgleda, da je dosadna, pa okreće od nje glavu, a meni kaže, glasno, da pričekam koji dan, ili koji mesec, pa, ako dođe do rata, i između moje zemlje i Italije, pa ne budem više primao mojih 3.000 amerikanskih, cigareta, videću kakve su, Pauline u Rimu, a možda i to, kakva je Fornarina.
Iako lepa Neapolitanka nije, to što je rekao, shvatila, kao rečeno i za nju, ona je bila ućutala i zapalila cigaretu. Vrlo je lepa žena, a to žene, u našem društvu priznaju, pa je čak i zavidljivo gledaju. Njihove oči prate, očevidno, njenu zabačenu glavu, njen grudni koš, njene, vanredne kukove, i butine, a naročito zastaju, pogledom, na njenoj ruci, lepšoj nego ikoja druga, koju sam dotle u Italiji, bio video. Ona je, međutim, bila digla, sa peska, nogu, golu, na stolicu, tako da su joj prsti i stopala nedaleko od mog nosa.
Vidim joj izbliza, nogu.
U Rimu, iako ljubavi dugo traju, može da se desi, da, pri običnom poznanstvu, lepa žena, ne oprosti poznaniku, ni neku sitnicu, jednu reč, jedan nezgodan pogled, neku pogrešku u ponašanju. Ja sam, slučajno, tu nogu, koja mi je bila nosu tako blizu, malo bolje pogledao, a na mom licu, valjda, moglo je da se zapazi, koliko sam se, prstima te noge, bio začudio. Sandale su pri tom dizanju noge, na stolicu, bile, toj ženi, spale sa nogu — prvo jedna, a posle jednog trenutka oklevanja, i druga. Ugledao sam, na najlepšoj nozi, prste, ružne, kao čudo.
Zarasle nokte, na palcu, i prstima, koji su bili odebljali i ličili na nabubrelu gusenicu, koja se grči i miče.
Nikad dotle nisam video tako ružne prste, na tako lepoj nozi.
Lepotica je, međutim, slučajno, bila uhvatila moj pogled, pa je, zagledavši mi u oči duboko, kao u dušu, kao u glavu, odskočila.
Uvređeno. Zgrabila je detence mog poznanika, koje se dotle igralo na pesku, pored svoje matere, i digla ga visoko. Ljuljuškala ga je i zaigrala, a dete se, začuđeno rasplakalo.
Običaj je u Rimu da se prijatelji ismevaju, zadevaju, čikaju, ali svi to trpe, i svi znaju, da nije sa namerom zla. Seccatura.
Žena mog prijatelja, valjda da zabašuri ono, što sam od Neapolitanke čuo, pita me: da li je tačno, da ja, i sad još, posle tri godine, obilazim Rim i stojim pod prozorom kuće, u kojoj je Ibsen, i neki Rus, stanovao? Što to radim, i noću?
Gospođa Battagliarini i Albanka (kaže ime) to pričaju.
Tačno je. Ne sasvim, ali skoro. Činim to zato, što se, kad stanem pred takvu kuću, u kojoj je takav neki stranac stanovao, nikad ne zna, koji od nas dvojice stoji iza zavesa, kod prozora, a ko na ulici, u mraku. Razgovaramo. Nije nikad sigurno, ko gde stanuje, kad dođe u Rim, kao ni to, šta je sve radila Paulina Borghese, kad je bila model za Canovu.
Moj poznanik kaže da to i nije važno. Svaki treba da zaboravi, gde je sve stanovao. I ja sam, prosto, otkad me nije video, počeo da patim od ludila, koje je dosad svakog stranca, koji u Rim dođe, obuhvatilo. Da bi, zauvek, mogao da ostane u Rimu, iako se u Rimu nije rodio. Zato se od odlaska iz Rima, sklanjaju. Kriju u prošlost. Traže Rim Vergilija, ili Borgia, ili onaj u kom je Manuele Godoy špansku kraljicu imao. Neki veruju — dok se ne opeku — da su žene u Rimu, i sada, onakve, kakve su bile u vreme Stendhala. Koješta. Niko više ne čita Leopardija u Rimu.
On misli da sam i ja uobrazio, da znam Napoleonovu sestru, i Fornarinu.
Treba, ponavlja, da pričekam malo. Kad budem bio izgubio 3.000 amerikanskih cigareta, koje sad mogu da imam, kad hoću, a koje su retke u Rimu, videću i saznaću, kakve su sestre Napoleonove, a upoznaću možda i pravu Fornarinu. Okretaće od mene glavu.
On se smeje i otkriva svoju ranu Suncu. Sunča zarašćevinu.
Vara se, kažem. Nemam ja više nikakvih iluzija, u Rimu. Italija nije više samo u mom srcu, nego i u mozgu. Znam Italiju. Znam i Rim. Možda je bila i nepismena, Fornarina, ali je i ona bila jača u mozgu, nego u srcu. Ja sad uživam baš u toj inteligenciji Talijana, za koje sam i ja, pre, mislio, da pevaju uz mandolinu.
Njegova žena kaže da im je Chiaramonti pričao, da me je progledao. Ja pričam o Leopardiju, da bih upro prstom na Talijana, plačevnog.
Treba da mi kažu, da Italija, ovoga puta, ide do kraja. U pobedu. Ne znam ni ja, ovu pravu, novu. Italiju.
Chiaramonti smatra, kažem, za Talijane, samo one, koji se rado tuku. A Leopardi mu se čini plačevan. Meni, ne. Ja se divim Leopardiju, smrtno obolelom. Kako mirno podnosi svoju sudbinu. Nije plačevan.
Piše ozbiljno o svojoj nesreći, i o bedi u svetu. Ne operu. Sećam se, na primer, da taj pesnik, već onda, zna, da transfuzija krvi, koje nije bilo još, menja mnogo. Mogla bi da izmeni mnogo. Colla introduzionie del sangue altrui. Chiaramonti je sentimentalac. Leopardi, ne. Pre svega, svodi žalost i radost, na biološku osnovu. Ono što mladiću daje iluziju, da će i budućnost biti lepa, to je, po Leopardiju, nešto telesno. Uzrok nade, u neku vanrednu budućnost, i sreću, to je mladost u mladiću. Speranza. Di un lietissimo avenire… in un giovane. Chiaramonti je, kao uostalom i svi drugi Talijani, tumačio melanholiju Leopardija, bolešću. Ja vidim hladnu razboritost Leopardija, i pred smrću. Nikad se više nećemo videti, kaže. Non ci rivedremo mai più. Drugi, kad to hoće da kažu, pišu čitavu knjigu.
Ranjenik mi kaže, da nije čitao Leopardija, otkad je svršio školu. Pita se, međutim, i on nešto: Zašto toliko idem u Neapolj, sa onim markizom, koga niko, u našem društvu, ne uzima ozbiljno.
Neapolitanka na to spušta dete, koje je ućutalo, pa nam prilazi i kaže, da bi i ona, rado, da me pita to?
Tek neću reći da više volim Neapolj, nego svoju zemlju?
Ne, nikako. Samo što oni vole Neapolj, zato, što su Talijani, pa vole ujedinjenu Italiju, ali postoji i jedna veza, među ljudima, i zemljama, nepoznatim. Ja sam primetio tu vezu i u Neapolju. Ta veza nije na Severu ništa novo. Zašto bi inače dolazili ljudi, sa Severa, u Italiju, toliko? I Gogolj, i Gorki, i Andersen i Ibsen?
Neapolitanka mi dovikuje — skačući uz loptu — da ljudi dolaze u Italiju na bračnom putovanju. Nego biće da sam ja išao u Neapolj, svaki čas, da vidim one golišave boginje, u muzeju, i one kuće nemorala, u Pompeji, koje stranci obilaze kao svetu zemlju. Chiaramonti priča da sam, kraj iskopina, prolazio brzo, a pred golim Venerama stajao, dugo.
Nije tačno ni to. Svi staju, po muzejima, tamo, u Italiji, gde vodiči zastaju. I Chiaramonti, valjda, a markiz (kažem ime) sasvim sigurno. Ja se vraćam samo onom, što je nezaboravno. Na primer, onom reljefu, na kom se vidi Orfej i Huridika, kad ih, zanavek, rastavljaju. Što se tiče golih Venera, kod njih sam duže zastajao da uživam u ljudskoj gluposti i licemerju. Slušao sam kako muževi uveravaju supruge, da su i one lepe, i kako žene kažu, da su Venere lepe, ali da nešto ipak ne valja na njima. Nos, na primer. Vrat. Kvari celinu. Fockelberg je, međutim, pred tim skulpturama, potresen, zasuzio.
Ko je do đavola taj Fockelberg?
Svejedno, kažem. Ja sam u Herkulanum išao, jer liči na Cordobu. Bio sam zanet lepotom zidnog slikarstva, kad sam išao u Pompeju. Polignot, Apel, Zeuksis — bila su imena grčkih slikara koje mi je, markiz, kao papagaj, ponavljao — iako nikad niko od njih, nijednu sliku, nije video, jer ih i nemamo. Meni se, međutim, činilo, da imamo trag tog zidnog slikarstva, čak i u Michelangelu. Otkud i kako, ne znam, ali imamo. Uostalom, bilo kako bilo, sad znam boju Andromede, i Brizeju, koju oduzimaju brzonogom Ahilu, da je predaju kralju. Znam napuštenu Ariadnu, kojoj prilazi, kao uteha, u ljubavi, bog Dioniz.
Zato sam tamo išao često. Nemam kola. Markiz me je vozio.
Sve žene, u našem društvu, kad to čuju, viču: da sam najzad priznao veličinu Italije. Neapolj je dakle i mene pobedio.
Nije Neapolj, kažem Neapolitanki, nego jedna mala zidna slika u Herkulanumu. Njoj sam se vraćao. Na njoj se vidi Vezuv. Onakav kakav je, pre dve hiljade godina, bio. Malo se promenio. To nije važno. Ono što me je na toj maloj freski, začudilo, bilo je, da liči na kinesko slikarstvo, i japansko. Kao neki Fudžijama je, u tom pompejanskom slikarstvu. A naslikan hipermoderno.
Neapolitanka se glasno ljuti. Svaka čast Japanu. Ona međutim ne misli da se pretvori u Japanku. Iako nije anđeo.
Ja joj onda kažem, pred svima, da imam jednog prijatelja u Rimu (a neću da kažem ime), kod koga je početak sveta, u katolicizmu. On je, na primer, uveren, da je anđeo najdivniji pronalazak hrišćanstva i crkve, i papa. Anđeo čuvar. Anđeo sa krilima. Ako ode, međutim, u Veji, ili uzme knjigu etrurskog slikarstva u ruku, može naći anđela — pravog pravcatog anđela, iako to nije anđeo — na slici, na kojoj brzonogi Ahil kolje mladog Trojanca, zarobljenika, da bi osvetio smrt svog druga, Patrokla, u ratu. Ima anđela i drugde u prošlosti, u Asiriji, u Aziji, i nisu pronalazak hrišćanski, ali arheolozi to nerado kažu.
Ja sam ga tražio i u Neapolju.
Neapolitanka mi se glasno smeje, i kaže, da nimalo ne sumnja, da sam ga, u licu nekog crnog đavola, našao. Ona bi razumela, kad bih, u Neapolj, dolazio, da vidim madonne u muzeju – Rafaela, Solimenu, i portrete papa.
Znam, ali ja sam pomenuo ono, što u Neapolju volim, naročito. To bar nije zabranjeno, nadam se. A među madonnama, tamo, kad mislim na njih, zaista, volim jednu, najcrnju, koju je naslikao Correggio. Onu, koju nazivaju: La Zingarella. Ciganka.
Neapolitanka vrišti na to, ljutito, pa kaže, da je nesreća našeg doba, da volimo ono, što volimo zato, jer slušamo masu. Ono što gomile sveta hvale i pominju.
Moj poznanik je pokušao da primiri tu ženu, komplimentima, jer je bila nova pojava, u našem, to jest njegovom, društvu. Ponavljao je da je dobro poznato, da je gospođa (kaže njeno ime) ćerka jednog čoveka, koji nije samo aristokrat, nego i najbolji poznavalac slikarstva u muzejima u Neapolju. Što se mene tiče, ja se pomalo i šalim, kad govorim o slikarstvu, jer nemam nikakvu obavezu, naučnu. A kao svi stranci, u Italiji, volim da protivrečim, kad je reč o ukusu Talijana. Zna, međutim, da zaista volim Italiju. Iako — iz njemu nepoznatih razloga — ne mogu, nikad, da prevalim dobru reč o Rafaelu. Ona treba da zna, da sam o njoj rekao, da je prava Venera.
Pošto, međutim, celo društvo, koje bacaka loptu, rešava da otrči u more, niko nas ne sluša, a svi počinju da trče prema moru. Otrčala je i ta mlada Neapolitanka, vičući glasno: ,,Ja sam etrurski anđeo. Ja sam etrurski anđeo.“
Posle sam čuo, da priča, o meni, da Italiju hoću da dovedem u vezu, sa nekim polarnim predelima, a da sam joj prediagao, da ode na ostrvo Jan Majen — što nije bilo tačno.
To je markiz, koji me je u Neapolj vozio, pričao.
Miloš Crnjanski
