Idući dan, u vozu, do Siracuse, moja žena i ja, prepiremo se, opet, o tom govoru Perikla, nad poginulima.
Ja sam činio sve, da joj dokažem, da je socijalni, religiozni, društveni, literarni, anegdotski, položaj žene, u antičkoj Atini, bio takav, da je sasvim logično i lepo to što je Perikle rekao.
Pričao sam joj i o dojkinjama, ilirskim, robinjama, u Atini.
Ništa mi to nije pomoglo. Ona je ponavljala da ja ponavljam ono, što su mi, na raznim univerzitetima po Evropi, rekli, a da ona kaže ono, što joj razum kaže, i to neće da krije.
Te reči su sramota Periklova.
Uzalud sam joj govorio o, i te kako, važnoj, ulozi, koju je Atinjanka imala u kući, u porodici, u životu muževljevom, žena mi je ostala pri svome. Sad razume kaže Lizistratu. A čemu čitati i o toj ekspediciji? Kolju se, između sebe, Grci. Zverski i glupavo. Jasna je samo, iz mog Tukidida, nesposobnost generala, i na jednoj i na drugoj strani. Nema u tom ničeg uzvišenog. Sažaljeva možda samo Nikiju, koji saginje glavu i koji se predaje, kad mu je armija pretrpela katastrofu. To je logično. A ostaje, živ, da bi spaso od svojih trupa, koliko može. Ne predaje se Sirakužanima, nego smrtnom neprijatelju, Spartancu, Gilipu. A traži i moli samo da obustave pokolj njegovih vojnika, koje je doveo na Siciliju. Dodaje da sa njim, lično, mogu činiti šta hoće.
Na sve filosofe moja se žena okomila, kao i na Empedokla. Seća se njegovih pokušaja u urbanizmu varoši, ali tim komedijantskim skokom u vulkan, kaže, sve je pokvario. Priča za decu.
Njenom smehu, na račun njegove sandale, nema kraja.
Što se tiče Periklovog govora, to je obična propaganda.
Sve dotle, ja sam bio navikao, da me žena sluša, i u Fiorenzi, i u Rimu i u Neapolju, kad je reč o knjigama, o umetnosti, ali mi postaje jasno, da se promenila, na Siciliji. Ljudi i žene — posle svega što sam joj dao da pročita o Siciliji — čine joj se, pomalo, šašavi — kao svi ostrovci. Sve dotle, ona je išla veselo, sa mnom, po Italiji, ali je na tom putu, po Siciliji, počela da se smeška, podrugljivo, kad god bih nešto rekao o ljudima i ženama, u prošlosti. Ćutala je, kad bih je upozoravao na lepotu predela, drveća, proleća, ali kad bih skrenuo razgovor na ljude u prošlosti, pa i sadašnjosti, nismo se više slagali. Vreme je, kaže, da idemo iz tuđine.
Naselili smo se bili, međutim, u Siracusi, u hotelu, koji je dignut nad latomijama, krečanicama, u kojima su pomrli atinski zarobljenici. Bio je kraj februara, ali pod našim prozorom sve je već bilo zapupelo i počelo da cveta. A more je bilo plavo u daljini.
Prozori su bili obrasli plavom i žutom glicinijom.
U hotelu je, na žalost, bilo sve prazno, a bilo je i vlage.
Tišina je bila velika, i na danu.
Nad posteljama smo imali mreže, protiv komaraca, iako ih još nije bilo, a te mreže su se belile, u mraku, noću, kao aveti.
Žena mi je, ćutke, neveselo, obišla muzeje u Siracusi, zagledala, nasmešena, kip Venere — kojoj se Maupassant divio — a čitala, pred veče, sve, što sam joj dao da pročita o Siracusi.
Ja sam joj čitao Tukidida i dalje, kao što su ga toliki, na Siciliji, čitali ženi, sa kojom su putovali.
Sve je to bilo uzalud.
Budim se noću, i vidim ženu, kako stoji kod prozora, zagledana u vrt kapucina, u cveće, u glicinije, i leandre. Međutim, ona se trza od mog glasa, pa priznaje, da nije stajala zagledana u cveće. Gleda u dubinu, krečnjaka, u latomije, u kamenolom gde su Sirakužani držali atinske zarobljenike.
Pati zbog njih od nesanice.
Sedam hiljada mladića je ležalo tu, kao u nekom kavezu Polifema i nije moglo ni da legne, ni da spava, ni da ispruži noge. Ležali su izmešani, među leševe onih, koji su već bili mrtvi od rana, boleština i groznice.
Dobijali su, za prvih osam meseci, dnevno, pola ćupa vode i šaku pšenice, a čovek može mnogo da izdrži.
Tu su i nuždu vršili.
Neki su ipak preživeli.
Nisu preživeli. Svi su pomrli. Ona razume, tako, ono, što u Tukididu piše. A pre smrti su imali da propate sve užase, koji se dadu zamisliti. Što je najružnije, to je ta razlika koju su Sirakužani izmislili, kao tobožnju pravdu i milost, za te nesretnike. Oni, koji su se borili protiv Siracuse, ali koji NISU bili Atinjani, nisu pobijeni. Samo su u ropstvo prodati. To jest tako su kažnjeni i oni Sirakužani, koji su se protiv otadžbine borili — bili dakle izdajice. Samo su Atinjani zadržani u tim latomijama i tu pomrli.
Treba razumeti mržnju. Atina je bila, kao kolonijalna sila, omrznuta u Siracusi. A osim toga, danas se, u nauci, ne prima sve, čak ni kad to Tukidid kaže. Ne verujemo više, ni ono, što se o bici kod Salamine kaže. O pobedi i krvoproliću u toj bici mislimo, sad, da je tačno samo 50%—50%. Ko zna, možda je ipak istina, da su oni, koji su znali stihove Euripida, u tim latomijama, pušteni?
Sve to uzalud govorim.
Ni mit o Zevsu u mitu o Etni, ni Diana u lovu i Dafnis, koji je zaljubljen u nju, ni mit o nimfi Aretuzi, ne može da je razveseli. A kad pomenem Polifema, ona misli da je to samo mit o ljudožderstvu kojeg je moralo biti u preistorijska vremena i na Siciliji.
Tu strašnu razliku, između lepote prirode na Siciliji, i prošlosti, nikako ne može da podnese. Uzalud ponavljam priče o tom, kako su, na ostrvo, filosofi dolazili, da umudre tirane i kako su pesnici bunili narod protiv diktature. Jedino joj se bio dopao Pitagora. On je, kažu, o mogućnosti obaranja tiranije uverio građane, na taj način, što im je pričao, o golubovima. Golubovi, govorio je Pitagora, beže od svake ptice koja ih povija, čak i od čvorka, a jasno je, da bi mogli da ga ubiju, samo ako bi celo jato golubova poletelo na njega.
I to je bilo uzalud.
Ni Friedrich II Hohenstaufen, jedan od najvećih ljudi, za koga se zna u nizu prosvećenih, velikih, vladara, nije bio dovoljan. Te krvave smene diktatura i republika, koje traju stolećima na Siciliji, ogadile su joj bile, i agave, i bršljan, i lovor, i granate, i nerandže, latomija.
Ići ćemo da vidimo ostatke grčkih hramova, u Selinuntu. Pitam se kako su ih gradili od kamenova koji su, katkad, i 100 tona teški.
Ja mogu ići. Ona neće. Čekaće me u Siracusi.
Hajdemo u varoš Noto. Blizu je. To je najlepši ostatak baroka.
Ja mogu ići. Ona neće. Sve je mrtvo na Siciliji. Prošlo.
Siracusa je, međutim, oduzela volju mojoj ženi, ne znam zašto, da uopšte ide dalje, na tom putu po Siciliji. Uzalud joj kažem da treba da vidimo i unutrašnjost Sicilije, siromašnu, divlju, a baroknu. Da odemo na dan-dva u malu banju Sciacca, a odatle u carstvo mafije i aristokratije, u staru Siciliju. Da vidimo Viziru. Da vidimo afričku obalu Sicilije, ruševine u Agrigentu. Hoću da vidim Siciliju Pirandella! Zar ga se ne seća, ostarelog, kako ruča — pri stolu pored nas — u Berlinu? U društvu svoje prima donne — vrlo lepe — koja sa sobom vodi i svoju prijateljicu — još lepšu. A osim toga, želim da vidim i novu Siciliju, industrijsku i proletersku. Imam da posetim nekoliko redakcija sicilijanske štampe. Listu mi je dao Russo. Ti listovi pišu o našoj zemlji ono, što rimske novine prećutkuju.
Moja žena neće da vidi, ni Noto, ni banju Sciacca, ni Viziru, ni aristokratsku, ni mafijsku Siciliju. Ona tvrdi, da nije lepo, što stranci hoće, da — za kratko vreme, dan-dva — dokuče o Siciliji, istinu. Ako to žele, zaista, treba da dođu i žive u toj sirotinji, u toj unutrašnjosti, godinu-dve, a ne dan-dva. Mešaju se u stvari koje ih se ne tiču, koje ne znaju, pa onda o tom brbljaju.
Niko nas ne zove u Viziru. Mi smo na putu da vidimo nerandžu. Goethe je proučavao minerale i guvernere. Mi on nismo. Mogu otići sam i u Noto. Mogu i sam posetiti redakcije, ako hoću. Ona će me čekati u Taormini.
Ja se onda rešavam da odem na jedan dan, sam, u Noto.
Izlazim na maloj, provincijskoj, stanici, koja ni nužnika nema, a već na prvim koracima nalazim varoš, u koju svud idu mramorna stepeništa, kao da sam u Rimu, na Španskoj pijaci. Preda mnom su ulice u belom mramoru, u baroku, kao da sam u nekom, španskom, snu. Sve je u tim redovima baroknih dvorova, prazno. Vidim samo senke u belom mramoru. Tišina je neverovatna. Neverovatan je Noto. Na ulici susrećem samo jednog crnog mačka. Čini mi se da sam, zaista, u Španiji.
Ni jedan jedini korak ljudski, ne čuje se na stepenicama, koje idu uvis. Pored kuća ne prolazi niko. Stojim preneražen u tom mramornom groblju jedne varoši, koja je i sad onakva, kakva je bila, valjda, pre 200 godina, među kaskadama stepenica? Zastajem u kapiji jedne palate, iz koje su i aveti valjda otišle. Nikog na ulici nema. Ne čujem ni glasa.
Iznenada, iz jedne senke kapija izlazi jedna mala devojčica.
Ona me ne vidi.
Ona se igra, loptom, koju udara o zid kuća, skakuće za njom, pa silazi, skakućući, niz stepenice. A dole se okreće, udara loptu o tle i vraća se, skakućući, lako, opet, gore.
Ja stojim u senci, u vratima, i ona me ne vidi. Nožice su joj slabe.
Kad je stigla gore, njeno lako, ptičje, skakutanje se, međutim, nastavlja. Opet udara loptom o zidove, i silazi niz stepenice, a kad stigne dole, ona se vraća. Tako nekoliko puta.
Jako se uplašila kad je zovnuh.
Kad se smirila, dadoh joj nešto novaca, za šećerleme, a iz njenog razgovora razumeo sam toliko, da je u crkvi već počela misa, i da je tog dana vašar u Notu. Odvela me je do vašara. Do šećerlema. Nađoh se u teškom mirisu, sena, goveda, konja, koza, jaganjaca, To je bio moj najveseliji vašar u Italiji. Kupio sam joj — a kupio i za svoju ženu — jedna mala, sicilijanska kola, crvena, majušna, sa konjem, u čiju je glavu bila udenuta crvena peruška. Noge su mu bile kao palidrvca.
Kad se uveče vratih u Siracusu, te majušne dvokolice, kao igračka, obradovale su moju ženu, ne znam zašto, više od svega, na tom putu. A potpuno su promenile njeno raspoloženje.
Držala ih je u šaci i milovala, kao da su neka mala ptičica.
Smeje se tom poklonu, kao da nije trezna, i kaže, da bi trebalo da kupimo takva kola. A provozati se Sicilijom u takvim kolima. U takvim kolima bili bismo dvadeset godina mlađi. Onda bi pošla i u Viziru. Idioti dolaze u Siracusu, da vide Veneru u muzeju — koja je očarala Maupassanta. Vrlo važno.
Raspoložena, ona, idući dan, pristaje da još jednom odemo do antičkog pozorišta izvan varoši, pri zalasku Sunca. Ja stojim u dnu i čitam ono što mi je lokalni arheolog dao da pročitam, o tom pozorištu, i tražim natpise koji su urezani u galerije sedišta. Žena mi se penje do najvišeg kruga kamenitih sedišta.
More je pred nama, u daljini, skoro crno od dubokog plavetnila, ispod jednog oblaka, a Siracusa bela, kao da su joj kuće od papirusa. Vidim, kako mi žena silazi, skakućući, sa stepenica. A zatim se, kao da udara loptu o tle vraća.
Iznenada, seća me one devojčice u Notu.
Pričam joj o toj devojčici kad je sišla.
Kaže da u tome ničeg neobičnog nema. Sve devojčice tako skakuću, sa loptom, u detinjstvu. I u našoj zemlji. I ona je tako, u detinjstvu, skakutala. Seća se jednog proleća, kad je bila preležala jednu od onih bolesti, koje se često imaju u detinjstvu. Od koje se oslabi iako nije opasna. Kad je proleće granulo, puštena je na ulicu, sa loptom, da se igra. U to vreme, pored kuća, po varošima, u našoj zemlji, tekli su oluci. Njihov čudni smrad oglašavao je početak proletnjih dana. A miris su imali i domaći lekari. Miris lekova bio se uvukao u njihova odela. I ruke. Kad bi pritisli uvo, da oslušnu rad pluća, na dečjim leđima, mirisalo bi im i to uvo. Sunce je grejalo na ulici, kad je prvi put, posle te zime, na ulicu puštena. Dobila je bila loptu, pa je skakutala. A udarala loptu o zidove, satima.
Kao da želi da mi pokaže, da to ne zamara, ona nastavlja skakutanje u kamenitom amfiteatru, a zastaje, iznenada, i dovikuje mi nešto, veselo. Bila je naišla na čkalj.
Isto takav, kaže, imala je i pod svojim prozorima, u detinjstvu.
Ne znam zašto, toliko se, tog dana odobrovoljila, da pristaje da idemo bar do severne obale, i Palerma. Idem u Palermo, koji je ona druga, medijevalna, normanska, arapska, barokna, španska, Sicilija.
Ja tamo idem radi muzike verizma, studenata, demonstracija, radi metopa. Ona, da vidi vrt botanički, sa limunovima i drvećem nerandža. Ja želim tamo da vidim poprsje jedne žene, skulpturu svog sunarodnika, Lovranca. Ona želi da je slikam, sa nerandžom u ruci, sa grana. U našem društvu, svi su joj pričali o tom vrtu Palerma. Poručnik Chiaramonti je tvrdio, da je to najlepše što Palermo, što Sicilija, ima. Zašto da ne odemo do Palerma; da se, sa nerandžom, slika?
Njoj će TO biti sicilijanska uspomena.
Ništa drugo ne traži.
To je bar želja koja se može ženi ispuniti, bez teškoća.
Nije crni biser iz mora.
Idemo dakle do Palerma, a duž pruga vidimo korita isušenih reka, puna belog šljunka, a duž njihovih obala, drveće, koje je procvalo. Pošto žurimo, Cefalu prolazi kraj nas, kao neko mesto u Bretanji, a zažarena kresta vulkana Stromboli, daleko na moru, uvijena je u crn oblak dima. U jednom jedinom vagonu, električnog pogona, dolazi do ogorčene svađe među putnicima. Između Neapolitanaca, sa kopna, i Sicilijanaca, sa ostrva, jer se naplaćuje dodatak na vožnju: jedna lira.
Ta jedna lira izaziva besnilo Sicilijanaca. Umalo da dođe do tuče. A možda bi i došlo, da neko nije primetio, i uzviknuo: ima i stranaca. To ih smiruje. Takva je Italija bila.
Palermo je pre rata, tih godina, bila jedna od najprijatnijih varoši, i najlepših — kad joj se priđe sa mora.
U martu godine 1939, bila je vesela i bezbrižna. Niko još ne sanja, kako će Palermo goreti, pod kišom bombi, kroz dve-tri godine. A u hotelu, pri večeri, imamo jednog talijanskog generala. Bili su neki manevri, u okolini Palerma, tih dana. General, nalickan, posmatra moju ženu, kao da je Bugarka. Kroz staklo monokla. Kad se ona penje na sprat, gleda za njom. Sve sam očekivao da uzvikne: Siđi, draga, siđi! Scendi cara scendi! Iako je to došlo iznenada, bio je i mali zemljotres, tih dana, u Palermu. Mi, međutim, uveravamo, portira u hotelu — Slovenca — da su zemljotresi prijateljski raspoloženi prema nama. Pre trinaest godina, u našoj zemlji, trus je otvorio tavanicu nad nama, tri prsta. Kuća je bila na padini iznad železničke stanice. Još jedan prst pukotine, i bili bismo ležali izlomljenih kostiju, pod ruševinama. Imali smo samo toliko vremena, da se zagrlimo.
Otkud baš Slovenac portir u Palermu? — pita me žena.
Palermo, kažem, pripada Hyperborejcima, Normanima koji su sišli sa Severa. Ja ga smatram španskom tvorevinom, španskih potkraljeva na Siciliji, koji su zidali varoš u geometrijskim formulama. Ići ćemo u katedralu Palerma. Ući ću u nju kao da je Palermo, Sevilla. Pri ulazu će nas sačekati šesnaest svetaca. Moja žena to i ne sluša. Ima samo jednu želju: da se slika sa nerandžom, sa drveta, u rukama.
Imamo za to vremena.
Idemo prvo da vidimo Sunce i mozaike u Monreale, i na plažu Mondego. A da li se plaža baš tako zove, nije važno. To je ime iz Coimbre, obala mog Camoesa. Postoje, kažem, ženi, dva Palerma: jedan Palermo stvarnosti, koji idem da gledam ja. A drugi Palermo fantazmagorija, lepih fantazmagorija, koji ću pokazati, njoj. Palermo je završetak našeg puta.
U proletnom večeru, žena me onda prati, kao da smo u prvim danima braka, u Parizu, pa hodamo po Palermu, koji je zidan, španski, u kvadratima. A ti su kvadrati vrtovi sa palmama i rascvetanim drvećem. Varoš je tada bila u rukama feudalaca, aristokrata, koji su se ženili Amerikankama. Ja idem da vidim i drugu stranu medalje. Jezivu sirotinju u sporednim ulicama pristaništa, gde je beda strašnija, nego u Pireju, a gde na meni, kad osete stranca, vise, čitavi grozdovi dece, prosjaka. Iako ja ne puštam u te ulice svoju ženu, ona ide za mnom, užasnuta, a hoće da pomiluje koze, koje su mlekadžije, i u Palermu, i penju se i na sprat, da ih pomuzu.
Svud su životinje bolje od ljudi — kaže mi žena.
Svaka ulica u Palermu je prava, a naročito glavne, prolaznik ima utisak nekog beskraja, u hodu — susreta sa bezbrojnim ljudima, ženama, sa gomilom mladića, a sve se to, ipak, svršava, na kraju, kod jednog spomenika, jednog kralja Italije, koji se pamti, po brkovima. To je Vittorio Emanuele II, koji je tobože ujedinio Italiju.
Što je najčudnije, ako se to hodanje nastavlja, suprotnim pravcem, očekuje, na kraju krajeva, opet jedan spomenik. Garibaldi.
Putopisci, još od vremena Arapa, opisuju divotu položaja Palerma, koji, kažu, liči na školjku morsku sa biserom, nad kojom je brdo. A na brdu, u pećini — kao neka odaliska, kaže Goethe — leži sveta
Rosalia, koja je zaustavila kugu u Palermu.
Stvarnost je jedan centar varoši u Palermu — koji je kvadrat — a zove se ,,Quatro Canti“. Delo Španije.
Otuda idu sve ulice, i tuda se sve vraćaju. U stvarnost su, tu, ludi Španci, smestili, četiri ćoška, a u te ćoškove, kipove španskih potkraljeva, i madonna. A pošto Španci imaju ledena srca, u taj kvadrat smestili su i spomenike prolaznosti, koja je večna. Kipove četiri godišnja doba: proleća, leta, jeseni i zime. Tu dolazi svaki, ma otkud dolazio u Palermo, otuda se ide, po Palermu, ma kud se išlo. Svaki se vraća u taj kvadrat, ma otkud se vraćao. Posle nekoliko dana, u Palermu, svi stanovnici Palerma, postaju prolaznici, poznanici, na tom raskršću. Kao da su figurine u pozorištu lutaka, koje otuda, već 200 godina, po Italiji putuju. Sve se na Siciliji pretvara u figurinu. Serpotta je skulpturu Madonne pretvorio u dojkinju.
Postoji, međutim, i prošlost, pored stvarnosti te varoši, koju pokazujem svojoj ženi, a koju ona neće da gleda, kao što nije htela, ni antičku, u Siracusi. To je srednji vek u Palermu.
Tu su sarkofazi u katedrali u kojima su sahranjeni Federico II, koga sam pomenuo, a koga tražim u Palermu, a sa njim i Normani, i kraljice u ranom srednjem veku. Godine 1781. neko je rešio da se ti sarkofazi otvore i vidi šta je u njima ostalo.
Nekoliko trenutaka, kažu, Federico, idealni imperator, video se ceo.
Zatim se kao prah raspao.
Vladar, na čijem je dvoru pronađen sonet, na čijem je dvoru, kažu, počela poezija Italije, nestao je u prah, a na prahu se videla samo kruna, šar carski, i mač — iako je Jerusalim pregovorima dobio. U blizini, u manastiru fratara kapucina, pokazuju 400 mrtvačkih kostura, ali moja žena nije htela da vidi, ni to. Malo dalje pokazuju dvor jednog kralja, koji se zvao Viljem, sa nadimkom ,,zli“, a odmah zatim dvor kralja, koji se zvao Viljem, sa nadimkom ,,dobri“. Moja žena nije htela da vidi ni to. Ona se, kaže, čudi, da vodiči po toj prošlosti, po varošima Italije, ne polude, kad o prošlosti pričaju, u sadašnjosti. Po njenom mišljenju, ne treba misliti, pa ni znati, tu prošlost u Italiji — koja je paralela u našem životu.
Oduzima našem putu, našem životu, svaki smisao.
Tek kad se vraća sa jednom, malom, kutijicom, na kojoj je nafarban manastir San Giovanni dei Eremiti, koji je nekad bio mošeja, sa crvenim kubetima, među palmama, u vrtu, ona se smeši.
Ne treba, kaže, ništa da kupujemo u Palermu. Dosta je to.
Pristaje da odemo da vidimo metope iz Selinunta, u arheološkom muzeju.
A tamo nas čeka i poprsje Eleonore Aragonske, delo našeg sunarodnika.
Nije nas, međutim, čekalo, ni to. Otišlo je, iz stvarnosti, i ostavilo na pijedestalu, u muzeju, samo svoj trag u prahu.
Bilo je odneto, tih dana, na izložbu u Ameriku.
Iako sam se ja trudio — posle onog što sam doživeo sa njom u Messini — da joj Palermo pokažem, površno, veselo, kao da smo na bračnom putovanju po Italiji, veselost moje žene, prolazi, opet, brzo.
Ima, kaže, neko čudnovato predosećanje, da nas neke nesreće čekaju.
Nije te čudne zamršenosti, lepog i ružnog, samo u onom što na putu gledamo, nego i u svemu tome, što joj čitam, ili pričam, a što su i drugi zabeležili na ovom putu. Ima toliko apsurda, i u onom, što je
Goethe, na putu po Siciliji, zabeležio.
Zašto traži svud minerale?
Zašto želi da otkrije: ko je Cagliostro?
Zato, kažem, što je to prirodna radoznalost putnika, da čuje nešto o najvećoj varalici u osamnaestom veku, kad je Goethe živeo. Cagliostro je pretvarao olovo u zlato. Ugalj u dijamant. A Casanova beleži da je umeo toliko da falsifikuje potpis, čak i kraljeva, da niko nije mogao da utvrdi razliku, u takvom potpisu. Nije mu se znalo ni poreklo.
Goethe, međutim, tvrdi, da je u Palermu, ne samo naisao na trag tog čudnovatog čoveka — koji je sedeo u zatvoru, i ispod naših prozora, u Rimu, u tvrđavi Sant Angelo — nego je upoznao i njegovu majku.
Cagliostro je, tih dana, izišao iz Bastilje, u Parizu, i stigao u London, a njegova mati — jedna stara Jevrejka, u Palermu — zaplakala se radosno, kad joj je Goethe tu radosnu vest doneo. Molila je velmožnog ministra švapskog, da poruči sinu, da ona, stara, u životu ima još samo jednu želju, da ga još jednom vidi. Na žalost, Cagliostro tu ženu nikad nije priznao, kao svoju majku, niti je došao da je vidi.
Da bih razveselio svoju ženu u Palermu, koju i taj slučaj u Goetheovom putopisu, dovodi do očajanja, ja odlazim sa njom na obalu Palerma, na plažu koja se zove Mondego.
Vetar je, međutim, počeo da duva, kao da nije proleće — more je burno, a obala pusta. Drvene kućice kupališta lupetaju i vrata landaraju na oluji. Mi obilazimo kupalište zagledani u talase i držimo se za ruke. Iznenada, vetar skida sa glave, mojoj ženi, šeširić, i nosi ga u vodu. Ona uzalud trči za šeširom koji talasi sve dalje bacaju.
Stoji zatim i gleda u vodu.
Pošto je sasvim snuždena, posle toga, ja pitam podrugljivo: zar jedan izgubljeni šeširić, somotski, koji liči na šlem, može da znači, u životu, toliku žalost? Kod jedne žene?
Ona, međutim, kaže, da to nije dobar znak na putu. Moli da se vratimo. Pri povratku, podsećam je onda da je htela da vidi botaničku baštu u Palermu i da je slikam, kako u ruci drži nerandžu.
Valjda da bi zaboravila, šta joj se na plaži desilo, ona pristaje, i mi se vozimo do vrta, koji je čuven u svetu. Goethe ga je opisao. Kaže da je to najčudniji vrt na svetu Der wunderbarste Ort von der Welt. Iako je zasađen pravilno, zamršen je toliko, da liči na priču.
U Andersenu, dodajem.
Goethe kaže, da je zasađen nedavno, ali da vraća, onog ko ga poseti, u neku davnu prošlost. Zeleni nasadi ga opkoljavaju, sa nekim biljem, koje mu je nepoznato, a sa čitavim alejama oleandra i limuna. Te aleje su iskićene hiljadama crvenih karanfila. Ima tu drveća i granja koje je, mora biti, poreklom, iz nekih dalekih predela. Granje je toliko čudnovato, i priroda toliko bajna, u tom vrtu, da ga je setila Omira. Ostrva Omirovog gde živi sretno narod Feaka.
Veselost, koja je moju ženu, u tom vrtu, s početka, bila toliko obuzela, sad je napušta opet — ali ona korača i dalje, alejama nerandži, zadivljena. Ovo je, kaže, njen najlepši dan, i doživljaj, u Italiji. Mi smo ipak sretni.
Sad želi još samo da je slikam, sa nerandžom u ruci, a ta slika, neka ostane za nama, kad nas više ne bude bilo. Ona zatim zastaje kod jednog drveta, podiže ruku i uzima jednu nerandžu u šaku, koja visi sa grana, žuta, kao od zlata. Ovaj trenutak, kaže, čekala je sa mnora, u Italiji, godinama.
Kao svakom mužu, žena mi je, u takvoj pozi, pomalo smešna — ali treba, razume se, ispuniti njenu želju, koja je iskrena i skromna. Nameštam aparat i tražim fokus, a vidim je, minijaturnu, ispod drveta.
Kad joj pogledam u lice, vidim da je, kao kip, mirna.
U trenutku kad snimam, čujem, da je kriknula.
Nerandža je, nehotice, sa grane, spala, i ostala joj u ruci.
Ona stoji zaprepašćena i čini mi se čak i da je prebledela. Kazna za to, u tom vrtu — to je pisalo na ulazu — iznosila je 3.000 lira, što je — u ono doba — u Italiji, bila povelika količina novca — a naročito na kraju jednog puta. Nije ni to bilo najgore. Najgore je bilo što smo znali da nam neće verovati, da je stvar slučajna, nehotična. A s obzirom na službu koju vršim u Rimu, biće senzacija.
Ne samo da su nam poverovali, bez daljeg, pri izlasku, nego su se čak i smejali, što je moja žena, očigledno uplašena. Ne samo da je kazna oproštena, nego su joj čuvari poklonili i tu nerandžu, koja je sa grane spala. Vidi se, kažu, da je stvar slučajna.
Čuvari namiguju na mene pa kažu: bella, bella.
Sve to nije moglo da umiri moju ženu — ona korača, kraj mene, tužna, a glava joj je pognuta. Traži da se vratimo u hotel. Da otputujemo što pre iz Palerma. Zar tako da se završi Sicilija?
Taj znak je, kaže, rđav znak; nama se sprema nesreća!
Bojeći se da ne zaplače, ja se trudim da se vratimo obalom pristaništa, gde je toliko brodova i jedrilica, i veselog sveta. Dan je lep, a na moru još blešti Sunce, kao neki vulkan sa dna mora. Iz podzemlja. Brdo iznad Palerma, gde u pećini leži sveta Rosalia — koja je Goetheu ličila na odalisku — crveni, pri zalasku Sunca, kao ruža.
Vodim ženu za ruku duž pristaništa i zastajem sa njom, pred brodovima. Stojimo i kraj jednog ratnog broda, krstaša, koji se zvao, ako me sećanje ne vara: ,,Giovanni delle Bande Nere“. Bio je vezan za obalu, a na palubi ima mnogo mornara, koji peru pod i glačaju bakarne ploče na baterijama. Mladi su i veseli. Videvši mlađu ženu, lepu, riđokosu, bez šešira, oni misle, svakako, da smo neki zaljubljeni par, pa nam dovikuju stvari, bezobrazne, ali koje nisu uvreda. Ja im vraćam milo za drago. Smejem se, a oni nam mašu rukom.
Ni mi, ni oni, ne znamo, da će iduće godine, taj brod, sa njima, biti na dnu mora i da će polipi viriti iz tih crnih očiju, koje nas posmatraju, i da će alge da rastu, kroz ta usta, sad tako vesela. Bezobrazni su — kaže mi žena — ali priznaje da su mladi, veseli, i da im se more, u očima, svetluca. Njoj su doneli nerandžu iz podzemlja. To joj šalje Persefona. Nas očekuje neka velika nesreća. Ja sam joj se smejao tada.
Kad je prošlo godinu dana, moje društvo, eto, ne veruje, ni da me ta žena voli, ni da se vraća u Rim, a ni mi ne znamo da idemo u nesreću, u tuđinu, koja nas čeka, i koja će trajati više od dvadeset pet godina.
Miloš Crnjanski
