Reći ću ti nešto: svakoga dana
ljudi umiru. A to je tek početak.
Svakoga dana, u kućama
pokojnika, nove udovice se
rađaju.
Nova siročad
sede prekrštenih ruku,
pokušavajući da odluče šta će sa novim životom.
Onda su na groblju, neke od njih
po prvi put. Uplašene su plakanjem,
ponekad neplakanjem. Neko se nagne,
kaže im šta da urade sledeće. Šta bi to moglo značiti
da bi trebalo da kažu nekoliko reči, ili ponekad
da bace poneki grumen u otvoren grob.
Posle toga, svi hitaju ka kući
koja je odjednom puna posetilaca.
Udovica sedi na kauču, veoma svečano,
ljudi staju u red i prilaze joj jedan po jedan,
ponekad je uzmu za ruku, ponekad zagrle.
Nađe prikladnu reč
za svakog od njih,
zahvaljuje im, zahvaljuje im kao šta bi to želeli.
Duboko u srcu, želi da odu,
želi da se vrati nazad na groblje,
nazad do bolesnika
u sobu, u bolnicu. Zna da
to nije moguće. Ali to je njena jedina nada,
da se vrati natrag.
I to samo malo, Ne tako daleko
do venčanja,
niti do prvog poljupca.
Luiz Glik
Lujiz Elisabet Glik (Glück) (1943-2023)
Američka je pesnikinja i esejista. Dobitnica je Nobelove nagrade za književnost 2020. Godine. Kritika je uočila “njen nepogrešivi poetski glas koji strogom lepotom čini individualno postojanje univerzalnim”. Njene ostale nagrade uključuju Pulicerovu, Nacionalnu medalju za humanističke nauke, Nacionalnu nagradu za knjigu, Nagradu Nacionalnog kruga kritičara knjige i Bolingensku nagradu. Od 2003. do 2004. bila je pesnički laureat Sjedinjenih Država.
Glik je rođena u Njujorku, a odrasla je na Long Ajlendu. Počela je da boluje od anoreksije dok je bila u srednjoj školi i kasnije je prebolela. Pohađala je Sarah Lavrence College i Kolumbijski univerzi- tet, ali nije stekla diplomu. Pored toga što je autor, predavala je poeziju na nekoliko akademskih institucija.
Glik se često opisuje kao autobiografska pesnikinja; njen rad je poznat po emocionalnom intenzitetu i po čestom oslanjanju na mitologiju ili slike prirode kako bi meditirala o ličnim iskustvima i modernom životu. Tematski, njene pesme osvetljavaju aspekte traume, želje i prirode. Pri tome je postala poznata po iskrenim izrazima tuge i izolovanosti. Kritičari su se fokusirali na izgradnju njene poetske ličnosti i odnos, u njenim pesmama, između autobiografije i klasičnog mita.
Preuzeto iz časopisa Zlatna greda
