Devojka je pitala svog momka: „Koliko me voliš?”
Mladić je malo razmislio, a onda joj tihim glasom odgovorio:
„Onoliko koliko volim zvižduk voza u noći.”
U tišini je sačekala da nastavi. Očigledno je da iza tog odgovora stoji neko objašnjenje.
„Ponekad se, tek tako, probudim u gluvo doba noći”, započeo je. „Ne znam tačno u koliko sati. Rekao bih da je možda dva ili tri. Zapravo nije ni bitno koliko je sati. Poenta je u tome da je gluvo doba noći, a da sam ja potpuno sam, nigde ni žive duše. Želim da probaš to da zamisliš sada, važi?
Potpuni mrak, ništa se ne vidi. Ništa se ne čuje. Ne čuju se čak ni kazaljke na satu. Kao da je sat stao. A onda me najednom pogodi misao da sam usamljen, da sam razdvojen nekom neverovatnom daljinom od svih koje poznajem, od svakog poznatog mesta. Shvatam da me niko na celom ovom
svetu više ne voli, da niko neće ni da priča sa mnom, da sam postao osoba koje niko ne želi da se seti. Mogao bih, recimo, jednostavno da nestanem a da to niko i ne primeti. Osećam se kao da sam gurnut u sanduk od debelo livenog gvožđa i spušten na dno okeana. Pritisak je toliko jak da me srce boli, osećam se kao da ću eksplodirati, da ću se rascepiti napola – znaš taj osećaj?”
Devojka je klimnula glavom. Verovatno shvata o čemu on govori.
Mladić nastavi: „Mislim da je to jedno od najbolnijih iskustava koje neko može da doživi. Toliko sam tužan, toliko je bolno, da poželim da samo tako umrem, bez šale. U stvari, povlačim reč, nije da želim da umrem, ali ako se ništa ne promeni, vazduh u sanduku će polako nestati i ja ću zaista
umreti. Nije to samo metafora. To je realnost. Eto kako izgleda kad se probudiš sam u gluvo doba noći. Da li me i dalje pratiš?”
Devojka je ponovo klimnula ne rekavši ni reči. Dečko je pustio da taj momenat prođe.
„A onda, odnekud iz daljine začujem zvižduk voza. Zvuk je veoma dalek. Čak ne znam ni gde bi mogla da bude pruga. Toliko je dalek taj zvižduk. I toliko je tanan da je na granici nečujnosti. Samo, ja sam siguran da je to zvižduk voza. Nema sumnje u to. Ležim potpuno miran, u mraku, i napeto
osluškujem načuljenih ušiju. Ponovo ga čujem. I srce prestane da me boli. Kazaljke na satu počnu da se kreću. Gvozdeni sanduk počne lagano da se diže ka vodenoj površini. I to sve zahvaljujući tom tananom zvižduku, kapiraš? Zvižduk tako tanan da se jedva čuje. Poenta je u tome da te volim koliko i taj zvižduk.”
Tu se njegova kratka priča završila. A onda je devojka započela svoju.
Haruki Murakami
Prevod s japanskog
Marija Jamasaki Vukelić
