Srednji vek je Svetom duhu pripisao sastavljanje dveju knjiga. Prva je, kao što se zna, Biblija; druga, vaseljena, čija su stvorenja nosila u sebi i nepodobna saznanja. Da bi se ovo poslednje razjasnilo, priređeni su Zbornici fiziologa ili pak zverinjaka. Iz jednog anglosaksonskog zverinjaka sažimamo sledeći zapis:
Takođe ću govoriti u ovom spevu o moćnom kitu. Opasan je za sve moreplovce. Tom plivaču okeanskih struja nadenuše ime Fastitokalon. Ima oblik hrapavog kamena i čini se kao da je prekriven peskom; mornari koji ga ugledaju misle da je ostrvo. Ukotvljuju svoja plovila visokih pramaca na lažnu zemlju i iskrcavaju se bez straha od bilo kakve opasnosti. Ulogoruju se, pale vatru i, skrhani umorom, odlaze na počinak. Tada podlac uranja u okean; traži svoju dubinu i dopušta da se i brod i ljude utope u predvorju smrti. Iz njegove čeljusti ume da izbija prijatan miris koji privlači druge morske ribe. One prodiru u njegove čeljusti; čeljusti se zaklapaju i proždiru ih. Tako nas đavo vuče u pakao.
Slična basna nalazi se u Knjizi o hiljadu i jednoj noći, u predanju Svetog Brandana i u Miltonovom Izgubljenom raju, gde vidimo kako kit spava „na norveškoj peni”.
Iz Priručnika fantastične zoologije (Horhe Luis Borhes i Margarita Gerero)
