Povedoh je do reke
misleći da devojka je,
ali udata ona beše.
Tu bi, u noći Svetog Jaga,
skoro po dogovoru
fenjeri gasili se,
svici počeli da svetle.
Iza zadnjih gradskih kuća
dotakoh joj grudi snene,
i one se rascvetaše
kao zumbul grane nežne.
Šuštanje sam slušao
uštirkane suknje njene,
kao kad komad svile
deset oštrih kama seče.
Krošnje drveća bez sjaja
postajale su sve veće.
Vidik pasa lajao je
u daljini iznad reke.
I prođosmo kraj kupina,
trnja i trske zelene.
Ispod njene punđe na tlu
napravi se udubljenje.
Tad odvezah svoju mašnu,
ona skide vel sa sebe,
ja opasač s revolverom,
ona jeleke svilene.
Niti smilje nit puževi
nisu kože tako lepe,
ni kristali mesečevi
takvim sjajem ne trepere.
Noge njene bežahu mi
kao ribe uplašene,
dopola još uvek hladne
a otpola sasvim vrele.
Najlepšim sam od puteva
jezdio te noći cele,
na ždrebici sedefastoj
bez dizgina i opreme.
Sad ne mogu ponoviti
stvari koje ona reče,
da obazriv budem pamet
nalaže mi i poštenje.
Prljava od poljubaca
i od peska pođe s reke,
a na vetru ljiljani su
potezali sablje bele.
Kao pravi Ciganin sam
vladao se celo veče,
najzad sam joj poklonio
košaru od svile meke.
Ali u nju se ne zaljubih
jer udata ona beše,
a reče da devojka je
kad povedoh je do reke.
Federiko Garsija Lorka
Jedan Komentar