II
Međutim, kada je reč o objavljivanju, pripremanju i pisanju Etike, važno je isto tako istaći da postoji i prva skica ovoga dela. Ona je pronađena tek u prošlom veku, i među Spinozinim spisima poznata kao Kratka rasprava o Bogu, čoveku i njegovoj sreći (Korte Verhandeling van God, de Mensch en deszelfs Welstand). Prvu skicu Etike filozof je započeo još u Amsterdamu, a dovršio u Rijnsburgu, najverovatnije od 1656. do 1660. ili 1661. godine.
U Kratkoj raspravi Spinoza je u osnovnim crtama izneo svoj pogled na svet, koji je kasnije produbio, dalje razvio i potpunije obrazložio u Etici. Delo je bilo namenjeno najužem krugu prijatelja, učenika i pristalica koje je Spinoza želeo da upozna sa svojim filozofskim pogledima. Dunnin-Borkovski (S. Dunin-Borkowski) smatra da je Kratka rasprava nastala delom na osnovu zabeležaka iz rane mladosti, a delom iz predavanja i filozofskih razgovora koje je učitelj vodio sa svojim učenicima. Poznavanje ovoga spisa je od izvanrednog značaja, jer se iz njega najbolje može videti misaoni razvoj Spinozin.
Još neposredno posle Spinozine smrti bilo je poznato da pored objavljene postoji i jedna neobjavljena Etika; da je ona napisana na holandskom jeziku i da u njoj nije zastupljen geometrijski način izlaganja. U stvari, postojao je u rukopisu njen prvobitan latinski tekst, koji je ubrzo izgubljen, i dve kopije holandskog prevoda tog teksta, koje su bile zaboravljene. Ali ovi holandski primerci nisu istoga datuma i prilično se međusobno razlikuju. Prvi potiče iz druge polovine XVII veka i bliži je latinskom originalu, dok je drugi, koji znatno odstupa od originala, nastao tek u drugoj polovini XVIII veka. Pretpo- stavlja se da je holandski tekst iz XVII veka pripadao ili Spi- nozinom pristalici Vilemu Doerhofu (Willem Deurhoff) ili pak Jerihu Jelesu (Jarigh Jelles). Tekst iz XVIII veka, koji je rađen prema prethodnom pisan je rukom amsterdamskog hirurga Johanesa Monikhofa (Johannes Monniikhoff.14
Za vreme svog boravka u Amsterdamu, Eduard Bemer (Eduard Boehmer), profesor univerziteta u Haleu, pronašao je na jednom primerku Spinozine biografije od Kolerusa (Colerus), rukom ispisanu zabelešku u kojoj je stajalo da prijatelji ovoga filozofa čuvaju jednu njegovu neobja- vljenu raspravu, koja nije ništa drugo nego prva skica Etike. ALi sem zabeleške, Eduard Bemer je u Kole- rusovoj knjizi naišao i na izvod iz pomenute Spiniozine ras- prave, koji je uskoro izdao pod naslovom: Benedicti de Spi- nozct Tractatus de Deo et homine ejusque felicitate linementa (Hale, 1852). Ubrzo posle toga, amsterdamski knjižar Frederik Miler (Frederik Muller) pronašao je, na ndkakvoj javnoj ras- prođaji, potpunu Monikofovu (Johanes Monnikohffovu) kopiju čije je fragmente već bio objavio Bemer. Najzad, 1861. godine, otkriven je i stariji tekst Krathe rasprave, to jest onaj koji je pripadao Vilemu Derhofu odnosno Jarihu Jelesu.
Danas je potpuno neosporno da je Kratka rasprava bila definitivan Spinozin plan po kojem je stvorio celokupnu svoju koncepciju Etike. Jer, upoređujući ova dva dela, odmah pada u oči da su njihove međusobne razlike mnogo više formalne nego sadržinske prirode. Pre svega, dok je Etika podeljena u pet delova, Kratka rasprava se sastoji iz dva glavna dela, dva dijaloga, jednoga dodatka i nekoliko zabeležaka. Ali njen prvi deo, u kojem se raspravlja o bogu, odgovara u stvari prvoj knjizi Etike, mada je nešto manji od nje. Drugi deo Kratke rasprave, u kojem je reč o čoveku i njegovim strastima, saznanju i slobodi, odgovara ostalim knjigama Etike, ali je po svom obimu daleko manji od njih.
Pored toga, Kratka rasprava je napisana sasvim obično, u odeljcima, a ne pomoću geometrijske metode, kao što će to biti slučaj sa Etikom. Na geometrijski način Spinoza je izložio samo prvi deo dodatka, gde je u aksiomama, teoremama i dokazima izneo svoja shvatanja o supstanciji. Istina, u prvoj skici Etike zastupljena je u daleko većoj meri stara skolastička terminologija nego u samoj Etici.
Najzad, u Kratkoj raspravi nedostaje učenje o duši, o jedinstvu između duše i tela, o adekvatnim i neadekvatnim idejama, kao i teorija zablude. Sve je to ostalo samo nagovešteno i nedovoljno izdiferencirano. Ali upravo kao takvo, ono jasno pokazuje samu evoluciju Spinozine misli.
Međutim, u Kratkoj raspravi postoji jedan odeljak koji je u Etici potpuno izostao, a koji je veoma karakterističan za celokupnu idejnu orijentaciju Spinozinu. U tom odeljku, koji nosi naslov ,,de Diabolis“, filozof je izneo svoje mišljenje o postojanju đavola, „Shvatimo đavola”, pisao je između ostalog Spinoza, kako to neki hoće, “kao jedno misleće biće koje uopšte ne želi niti čini dobra, i koje se dakle potpuno suprotstavlja Bogu. A to znači da je ono zaista vrlo bedno i, ako molitve mogu pomoći, onda bi se za njegovo spasenje moralo moliti. Ali pogledajmo da li takvo jedno bedno biće može i za trenutak postojati, i odmah ćemo naći da to nije tako; jer iz savršenstva jedne stvari proizlazi celokupno njeno trajanje, i ukoliko ona u sebi ima više stvarnog i božanskog utoliko je i postojanija; kako dakle može postojati đavo, koji u sebi nema ni najmanje savršenstva? Sem toga, postojanost ili trajanje kod jednoga modusa misleće stvari javlja se samo u jedinstvu koje, prouzrokovano ljubavlju, takav modus ima sa Bogom. Pošto je u đavolu data upravo suprotnost tome jedinstvu, nemoguće je i da ono postoji.”
Tako je još i u Kratkoj raspravi Spinoza otvoreno pokazao svoju spremnost da se uhvati ukoštac sa praznoverjem i da uz podršku zdravog i prirodnog razuma otkrije svu besmislenost pojedinih verskih dogmi.
Oštar Spinozin sukob sa verskim dogmama uočio je u Kratkoj raspravi i A. Darbon. On čak smatra da se celokupna sadržina ovog spisa nedvosmisleno i očigledno suprotstavlja „dogmama hrišćanske ortodoksije“.
I nimalo ne iznenađuje što je, završavajući Kratku raspravu, Spinoza upozoravao svoje prijatelje: ,,A sada, da bih sa svim ovim završio, ostaje mi još jedino da prijateljima, za koje sam to i pisao, kažem: ne treba da se čudite ovim novinama, jer dobro vam je poznato da jedna stvar ne prestaje da bude istinita zato što nije od mnogih prihvaćena. A pošto vam je poznata ćud vremena u kojem živimo, najsrdačnije bih vas zamolio da budete veoma obazrivi upoznajući druge sa ovom stvari. Neću da kažem da treba jedino za sebe da je zadržite, već samo neka vas ni jedan drugi cilj ne pokreće sem spas vašega bližnjega, i sa sigumošću možete biti uvereni da nagrada za vaš trud neće izostati. Ako vam najzad, čitajući ovo delo, iskrsnu teškoće oko nečega što sam ja kao sigurno postavio, molim vas ne žurite da to odmah pobijete, pre nego što ste o njima duže i preciznije razmišljali. Ako tako postupite. ubeden sam da ćete uživati plodove koje vam ovo drvo obećava.“
Povodom ovih redova J. Frojdental (J. Freudenthal) s pravom primećuje da je Spinoza bio ,,potpuno svestan granica kojima je slobodna misao čak i u Holandiji bila sputana“, kao i da nije potcenio opasnost koja bi mu pretila ako bi njegova mišljenja, koja ismejavaju celokupno religiozno predanje, postala opšte poznata.
Činjenica je da Kratku raspravu Spinaza nije štampao, niti je ikada imao nameru da je objavi. Njemu je čak posebno bilo stalo, iz razumljivih razloga, da pogledi izloženi u ovom spisu ne steknu širi publicitet, te je zbog toga i zahtevao od svojih prijatelja krajnju smotrenost i obazrivost. Naprotiv, Etiku je on ne samo želeo nego i uporno nastojao da objavi. A kada to nije uspeo, ostavio je svojim prijateljima rukopis koji je bio pripremljen za štampu. Iz ovoga je sasvim jasno da Kratka rasprava predstavlja veoma važan dokumenat koji, pored razvojnih faza, neposrednije pokazuje i pravo značenje Spinozine filozofske misli. Jer u prvoj skici Etike, s obzirom na njenu namenu, pisac nije morao da se prilagođava ćudima vremena, o kojima je u dovršenoj Etici morao voditi računa, pošto se rešio i bio potpuno spreman da sa njom iziđe pred javnost.
Postoji, najzad, još jedan razlog zbog kojeg bi svako prilaženje Etici bilo nepotpuno bez skice iz koje je ona nastala. Uprkos neosporne originalnosti, u Spinozinom pogledu na svet osećaju se uticaji raznih filozofskih učenja, kako iz bliže tako i iz dalje prošlosti. I sasvim je prirodno što se iz fragmenata, nedovršenih misli i neugrađenih redova jednog mla- dalačkog spisa ti uticaji naziru daleko jasnije nego iz besprekorne arhitekture dela koje je okončano u doba zrelosti. Kratka rasprava je upravo neophodna za upoznavanje izvora Spinozine filozofske misli, a samim tim i za boije razumevanje Etike.
Dr Radmila Šajković
Nastaviće se
