V
Iz jevrejske srednjovekovne i renesansne filozofije Spinoza je, kao što se vidi, prihvatio izvesne ideje koje je upotpunio i dalje razradio stvarajući svoju vlastitu doktrinu. Sve te ideje, od kojih pre svega treba pomenuti jedinstvo supstancije, identičnost mišljenja i bića, determinizam i ljubav prema bogu, imaju izrazito panteistički karakter. Ali upravo kao takve, one ni u kom slučaju nisu bile čist i originalan proizvod jevrejskog duha. I drugi narodi gajili su panteističku misao za koju bi se moglo reći da je isto toliko stara koliko i čovekova težnja da objasni svet.
Izgleda da je najranija postojbina panteizma Indija. Još u prastarim indijskim spisima često se mogu sresti izrazito panteistička shvatanja koja gotovo da leže u osnovi celokupnog filozofsko religioznog pogleda na svet ovoga naroda. Sasvim je razumljivo, prema tome, što je nemački istoričar filozofije, i izvanredan poznavalac orijentalnih sistema, P. Dojsen (P. Deussen) ukazivao na izvesnu srodnost između Spinozine koncepcije i indijske misli. Naime, učenje o beskrajnoj supstanciji, koja poseduje beskrajno mnogo atributa od kojih su saznanju pristupačni samo protegnutost i mišljenje, kao i učenje o modusima ili pojedinačnim stvarima, od kojih svakoj pripada odgovarajuća ideja, sačinjavaju osnovnu strukturu Etike. Bilo bi veoma umesno uporediti takvu večnu i beskrajnu supstanciju sa okeanom, a njene moduse sa talasima koji pokrivaju njegovu površinu. I upravo ovakvo poređenje pronašao je Dojsen u drevnim indijskim spevovima koji na taj način pokušavaju da objasne odnos između Brame i njegovih manifestacija.
Verovatno preko indijskih i uopšte preko istočnjačkih izvora panteistička misao prodrla je i u filozofiju starih Grka. Oni su je, uzetu u celini, veoma sažeto i prilično adekvatno izrazili onom čuvenom formulom ev autav. Još je Ksenofan zapravo učio da je bog „strastao sa svim“, i da se na taj način sve nalazi u jednom a jedno u svemu. Njegov učenik Parmenid govori tipično panteistički ne samo o jedinstvu bića nego i o identičnosti mišljenja i bića, smatrajući pri tome da nije moguća misao bez bića, u kojem je ona realizovana. Sem toga, na čisto panteističkim pozicijama stajali su i pojedini stoički filozofi za koje bog nije bio ništa drugo nego univerzum shvaćen kao sveukupnost i jedinstvo. Zenon je nedvosmisleno identifikovao univerzum s bogom; Hrizip je učio da se sve sastoji iz materijalnog univerzuma i boga koji ga prožima ali koji je i sam telesan; Seneka je takođe smatrao da je celokupan univerzum ispunjen božanskim dahom koji je materijalan; a Epiktet je neprestano podvlačio da je svet jedinstven, „jedan jedini grad“, jer se sastoji iz jedne jedinstvene supstancije. Osnovni princip stoičke teologije, na kojem je počivala kako njihova fizika tako i njihova kosmologija, bilo je dakle učenje o božanstvu kao univerzalnoj pneumi ili o božanskoj vatri Zevsovoj, koja prožima svekoliku materiju, koja je utelovljena u sve stvari i sva bića i koja se od njih nikako ne može odvojiti. Najzad, na liniji svoga panteizma, stoici su smatrali da je bog bezličan i da je, kao i sve što postoji, potčinjen najstrožoj nužnosti.
Međutim, za sudbinu kako antičkog panteizma tako i panteističke misli kasnijih vekova imala je Platonova filozofija presudan značaj. To na prvi pogled mora izgledati čudnovato, kada se zna da je ona izrazito transcendentna, i da kao takva predstavlja sušti antipod svakoj imanentističkoj doktrini. Pa ipak, Platonova vizija najvišeg dobra i njegov entuzijazam za to dobro krili su neslućene mogućnosti u pravcu panteizma. Činjenica je, uostalom, da su baš platoničari prihvatili panteističku tradiciju, koju su znatno obogatili, dajući joj neizbrisiva obeležja. Moglo bi se čak reći da je neoplato- nizam značio posebnu etapu u istorijskom razvoju samoga panteizma.
Prvi istinski sistematičar panteizma bio je Filon Aleksandrijski. U svome učenju o bogu, koga je nazvao logos, on je platonske elemente sjedinio sa istočnjačkom misli, pogotovu persijskom i starozavetnom jevrejskom. Po njegovom shvatanju, mudrost se postiže spajanjem s bogom u ekstazi. Međuti’m, Filonovu doktrinu o jedinstvu bića doveo je do krajnjih konsekvenca njegov sledbenik i jedan od najvećih predstavnika platonizma, Plotin. Polazeći od Platonove ideje dobra, Aristotelovog prvog pokretača i stoičke univerzalne pneume, on je učio da je biće potpuno jedinstvo u kojem su sadržane sve manifestacije i sve suštine sveta. Ali, u Plotinovom shvatanju, biće polazi od jedne centralne tačke i rasipa se u beskonačnost, doživljavajući na tome svom putu ,„spuštanje“ odnosno ,,penjanje“ nekoliko hipostaza: od Jednog preko Intelekta i duše do materije, kao i obratno. Osnovni cilj čovekov jeste spajanje sa jednim, a to se postiže putem ekstaze koja donosi najviše blaženstvo. Tako je svojom filozofijom jedinstva, a posebno učenjem o emanaciji i spajanju ljudske duše sa bogom, Platon stvorio jedan svojevrstan panteistički pogled na svet. Snaga njegovog platonizma i dubina njegove mističke inspiracije učinili su ovaj pogled na svet veoma privlačnim za filozofsku misao kasnijih vekova.
Pod uticajem neoplatonizma, koji se afirmisao kao istinski filozofski pokret, bili su pre svega mnogi hrišćanski filozofi. Klement iz Aleksandrije, Origen, Pseudo-Dionizije Areopagita, Maxim Ispovednik, Džon Skot Erjugena i Pjer Abelar ubrajaju se među njegove dosledne sledbenike. Pored toga, platonizam je prodro i u arapsku filozofiju onoga vremena, gde je imao niz značajnih predstavnika od kojih je dovoljno pomenuti Al-Kindija, Al-Farabija ili Averoesa. A posredstvom Arabljana, na izvorima platonske i plotinske misli, izrasla je velikim delom i jevrejska srednjovekovna filozofija. Važno je samo istaći da su sve te varijante neoplatonizma otvorenije ili prikrivenije gajile, zajedno sa platonskim elementima, i bogatu tradiciju panteističke misli. Tačnije rečeno, platonizam je redovno’ nosio’ u sebi zametke i klice panteizma.
Posle ove istorijske digresije postaje potpuno jasno da je upravo platonizam jedan od osnovnih izvora Spinozine filozofije. Istina, ovaj jevrejski mislilac nikada nije izučavao Platona, a još manje Plotina ili Filona Aleksandrijskog. On je platonizam upoznao i prihvatio posredno, to jest preko jevrejske srednjovekovne i renesansne filozofije koju je detaljno proučavao. Ovo je u stvari i najbitniji razlog zbog kojeg se za Spinozu ne može tvrditi da je isključivo pripadao jevrejstvu i Jevrejima. Jer od svojih sunarodnika on je uzeo ideje koje po svome poreklu, kao što se vidi, i nisu tako reći bile njihove. Jevrejska fiiozofija je samo povezala Spinozu sa jednom daleko širom i opštijom strujom misli, kakav je zapravo bio platonizam.
Kada se uzme u obzir ova činjenica, koja je davno dokazana, onda je sasvim razumljivo što su izvesni pisci došli do zaključka da je na Spinozu presudan uticaj izvršio Đordano Bruno (Giorđano Bruno). Jer, kao što je poznato, celokupna italijanska filozofija renesanse bila je inspirisana platonizmom. Naime, ovaj filozofski pokret trajao je ne samo sve do kraja nego i po isteku srednjega veka, stvarajući u Nemačkoj, na primer, jedno posebno poglavlje sa Majster Ekartom (Meister Eckhart), Taulerom, Falentinom Vajgelom (Valentin Weigel) i Jakobom Bemeom. U italijanskoj renesansi on je čak doživeo poseban polet u filozofiji Nikole Kusanskog, Bernardina Telezija, Tomaza Kampanele (Tornaso Campanella) i Đordana Bruna. Naročito kod ovog poslednjeg platonizam se pokazao u svom potpunom panteističkom ruhu. Prema tome, moglo bi se reći da su sličnosti između Bruna i Spinoze nužne i objašnjive, jer potiču od istovetnih konstitucionih elemenata njihovih pogleda na svet.
Ali pored svega toga, izgleda da je ovde bilo i direktnijeg uticaja. Spinoza je po svoj prilici čitao dela Đordana Bruna, što se gotovo sa izvesnošću može zaključiti na osnovu Kratke rasprave. K. Šaršmit (C. Schaearschmidt) smatra da je oblik dijaloga, koji se u dva maha javlja u ovom spisu, prihvaćen po ugledu na način kojim je pisao italijanski filozof. Sem toga, Spinoza se na izvesnim mestima čak služi terminologijom Brunovom, usvajajući izraze natura naturans i natura naturata. Vrlo je verovatno, po mišljenju Delbosa (V. Delbos), da je Spinozu iznad svega impresionirala ona „predstava prirode kao jedne i beskonačne, to jest obdarene atributima koji sačinjavaju Boga“; tim pre što je poput Bruna ,,još od svojih prvih spekulacija energično izrekao da su Bog i priroda jedno te isto biće”.Isto tako, ističe H. Hefding, „logička geneza pojma beskonačnosti istovetna je kod obojice mislilaca, a Bruno je začetnik“ Najzad, i Spinozino shvatanje slobode i nužnosti ima vrlo mnogo sličnosti sa Brunovim.
Međutim, uprkos tolikih dodirnih tačaka, između najvećeg panteističkog filozofa renesanse i pisca Etihe postoji i jedna duboka razlika. Jer dok je Bruno, kao što tačno primećuje E. V. Aster, shvatio svet kao „živi organizam”, Spinoza ga je predstavio kao „matematičko-fizički sistem“. Ili još tačnije, panteizam Đordana Bruna bio je naturaiistički, dok je Spinozin bio izrazito racionalistički. I upravo ovaj poslednji momenat, koji suštinski karakteriše spinozistički pogled na svet, upućuje na još jedan njegov izvor koji nije ništa manje važan od prethodnih.
Dr Radmila Šajković
Nastaviće se
