VII
Razmatranje izvora sa kojih je ponikao Spinozin filozofski sistem pokazuje, dakle, da se on sastoji iz niza ranije pripremljenih elemenata. Pojedine pojmove koji se sreću u Etici uveli su, postavili i obradili mnogobrojni prethodnici ovoga filozofa. Istina, Spinoza je od svega toga stvorio jednu nenadmašnu sintezu, kojoj se kao celini ni u kom slučaju ne bi mogla osporiti apsolutna originalnost.
Uostalom, kada je reč o eklektizmu ili originalnosti Spinozinoj, onda se moraju primeniti posebna merila. Raspravljajući o ovom pitanju, A. Rivo (A. Rivaud) s pravom ističe da je moderna težnja za originalnošću po svaku cenu, koja se pojavila u doba romantizma, bila potpuno strana duhu XVII veka. Poznato je, na primer, sa koliko se ležernosti Dekart koristiio mislima i idejama svojih prethodnika koje nikada nije nalazio za shodno ni da pomene. Jer filozofi XVII veka, podrazumevajući tu i Spinozu, „bili su ubeđeni u duboko jedinstvo ljudskog razuma i u njegovu identičnost sa univerzalnim razumom; oni su čvrsto verovali u postojanje objektivne istine”. Samo, i pored toga, nepobitna je činjenica da je jevrejski misliiac ostavio za sobom jedan celovit pogled na svet koji je imao svoja vlastita obeležja.
Međutim, u pogledu osnovne definicije tog potpunog i svojevrsnog shvatanja sveta postojala su različita mišljenja. Savremenici i neposredni sledbenici Spinozini primili su njegove filozofske ideje kao vulgarno libertinstvo, kao podmukli deizam, a najčešće kao otvoreni ateizam. Pisac Teološko-političke rasprave i Etike bio je proglašeij za najopasnijeg protivnika morala i religije. Tokom celog jednog razdoblja samo Spinozino ime označavalo je sinonim bezbožništva, ateizma. Stvaranju ovakvog uverenja prilično je doprineo i Pjer Bejl (Pierre Bayle), koji je za jevrejskog filotzofa tvrdio doduše da je „vrli ateista“, ali da je ipak „ateista od sistema“, „najveći ateista koji je ikada živeo“. Ovu ocenu prihvatila je gotovo celokupna francuska prosvećenost XVIII veka.
Ali bez obzira na opšte uverenje o njegovom ateizmu, mnoge diskusije koje su se o karakteru Spinozinog pogleda na svet vodile u ono doba stvorile su nemoguću konfuziju pojmova i odredaba. Izlaz iz te konfuzije pronašao je engleski filozof Džon Toland (John Toland) koji je izmislio termin panteizam. On ga je prvi put upotrebio 1705. godine u svome pamfletu Socinianism truly stated, gde je ustao ne samo protiv verske ortodoksije nego i protiv deističkih učenja. Potpunije objašnjenje ovoga termina dao je Toland u delu Origines judaicae (1709), u kojem je tvrdio da Mojsije, kao i svi pagani, nije razlikovao boga od prirode i da je prema tome njegova religija bila panteizam, čiji je moderan izraz zapravo spinozizam (Mosem enimvero fuisse Pantheistam, sive ut cum recentioribus, loquar, spinozistam). Engleski mislilac je i sam bio ubeđen da boga ne treba smatrati različitim od prirode, materijalnog sveta i univerzuma, i da se zbog toga jedino panteizam može prihvatiti kao prirodna religija. Predlažući „novu formulu“ i ujedno „novu konfreriju“, Toland se čak u svome delu Pantheisticon (1720) pokazao spremnim da organizuje pripadnike panteističke religije, koji bi ispovedali Spinozinu filozofiju upotpunjenu Lajbnicovim i Njutnovim otkrićima.
Dakle, termin panteizam, kojim se označava jedna od najstarijih i najbogatijih tradicija filozofske misli, novijeg je datuma. Za njega nisu znali ni Filon, ni Plotin, ni Averos, ni Majmonid, ni Bruno, ni Beme, pa čak ni sam Spinoza. Taj termin je pronađen, skovan i prihvaćen tek posle smrti jevrejskog filozofa, povodom njegove koncepcije sveta i upravo zbog nje. On je sigurno vrlo dobro došao Spinozinim pristalicama koji su, naročito kasnije, uporno nastojali da svoga učitelja spasu optužbi, rehabilituju i na taj način otrgnu od zaborava. Pored toga, termin panteizam ipak je najadekvatnije odražavao idejnu strukturu ne samo spinozizma nego i svih onih filozofskih sistema i pogleda u kojima je bog shvaćen kao supstancijalno jedinstvo sveta, odnosno kao zbir teorijiskih i apstraktnih suština svih stvari koje u svetu postoje.
Međutim, Tolandova definicija Spinozine filozofije bila bi danas, verovatno, jedva i zapažena da je posle nekoliko decenija nisu tako svesrdno prihvatili i prisvojili nemački mislioci. Jer, Mendelson, Lesing, Jakobi, Herder, Gete (J. W. Goethe), Hajne (K. Heine), Fihte (J. G. Fichte), Šeling (Fr. W. J. Schelling), Hegel i Šlajermaher (Fr. Schleiermacher) nisu pisca Etike shvatili kao doslednog i nepopravljivog ateistu, već naprotiv kao panteistu koji je dostojan najdubljeg poštovanja. Istinski oduševljeni spinozizmom, oni su učinili da u velikoj meri izblede optužbe, sumnje i pretpostavke o njegovom ateizmu. Posle nemačkih mislilaca, Spinozina filozbfija će se gotovo isključivo tretirati kao izrazito i tipično panteistička doktrina.
Ali i pored toga što su za Spinozin filozofski sistem usvojili naziv panteizam i što su ga jedino u ovom smislu tumačili i popularisali, ipak bi se moglo reći da su nemački mislioci različito doživljavali ideje sa kojima su se sreli čitajući i izučavajući Etiku. Jakobija je, na primer, veoma impresioniralo Spinozino filozofiranje o prirodi najvišeg bića, ali je zato i njegovu filozofiju, zajedno sa svim ostalima, smatrao bezbožničkom naukom. Herder se još uvek pomalo kolebao u pogledu njenih posledica na području religiozne svesti. Lesing je isto tako smatrao da za opredeljenje postoje ovde samo dve mogućnosti: ili Spinozina filozofija, ili religija. A za Šopenhauera spinozistički panteizam nije bio ništa drugo nego „rafiniraniji oblik ateizma“.
Naprotiv, Hajneu se činilo da je panteizam posebna vrsta religije koja je u Nemačkoj naišla na vrlo „pogodno tle“, jer je kao takva bila prihvaćena od njenih „najvećih mislilaca“ i njenih „najboljih umetnika“. Tačnije rečeno, panteizam je, po mišljenju ovoga pesnika, „javna tajna u Nemačkoj… panteizam je potajna religija Nemačke“. Gete je pak došao do čvrstog zaključka da se Spinozina misao ne može izjednačiti sa ateizmom, pošto je svojim shvatanjem boga neuporedivo bliža teizmu i hrišćanstvu. U pravcu ovakve odredbe izgleda da je najdalje otišao Šlajermaher, koji je za jevrejskog filozofa tvrdio da je ,,pun religije i pun svetoga duha“.
Zanimljivo je najzad navesti i Hegelov stav o karakteru Spinozinog pogleda na svet. Naime, ako se uzme da su mišljenje i biće međusobno identični, onda ne postoji nikakva razlika izraeđu duhovnog i telesnog, a iz toga se opet nužno zaključuje ateizam. „Ali za Spinozu, pisao je Hegel, nije Bog identičan sa prirodom, već mišljenje. Bog je zapravo jedinstvo mišljenja i bića, ne jedno od ta dva.“ I na osnovu ovoga, nemački filozof smatra da je takvo shvatanje sveta daleko bolje nazvati akosmizam.
Pod uticajem nemačkih mislilaca, Spinozin filozofski sistem okvalifikovan je u novijoj literaturi uglavnom kao panteizam. Ali prilikom tumačenja toga panteizma, ponovo su se pojavila različita mišljenja i različite ocene koje su često i dijametralno suprotne. Spinozina panteistička misao objašnjava se danas i kao prikriveni ateizam i kao istinska religija, i kao dosledan materijalizam i kao apsolutni idealizam, i kao tipičan naturalizam i kao čist spiritualizam, i kao strogi: racionalizam i kao duboka mistika.
Dr Radmila Šajković
Nastaviće se
