VIII
Sasvim je jasno da se Spinozin filozofski sistem ne bi mogao nazvati materijalizmom. Ali je u isto tolikoj meri jasno da se o njemu ni u kom siučaju ne bi moglo govoriti ni kao o spiritualizmu. Filozofski sistem koji je stvorio Spinoza može se zaista okvalifikovati jedino kao panteizam.
Pre svega, najtačnija definicija pogleda na svet koji je izložen u Etici neosporno je data u sadržaju pojma panteizam uzetom, istina, u njegovom najširem obimu. Pored toga, spinozizam nosi u sebi sve one elemente koji sačinjavaju jednu celovitu i potpunu panteističku doktrinu. I konačno, svojom idejnom strukturom i unutrašnjim logičkim ritmom, on se nužno svrstava među ostale izrazito panteističke sisteme i koncepcije koji su do danas zabeleženi u istoriji filozofsfce misli.
Međutim, iako se poslužio poznatim elementima i već ustaljenim pojmovima i terminima prethodnih panteističkih filozofema, Spinoza je zgradu svoga panteizma konstruisao na potpuno originalan način. On je zapravo pošao od supstancije o kojoj je dao sledeću definiciju: „Pod supstancijom razumem ono, što u sebi jeste, i pomoću sebe se shvata; to jest ono, čijem pojmu nije potreban pojam druge stvari, od koga mora biti obrazovan.“
Ali ova i ovako shvaćena supstancija za Spinozu nije ništa drugo nego sam bog – deus sive substantia. „Pod Bogom, piše filozof, razumem biće apsolutno beskrajno, to jest supstanciju koja se sastoji iz beskrajno mnogo atributa, od kojih svaki izražava večnu i beskrajnu bitnost.“
Osim boga ne postoji, dakle, nikakva druga supstancija, kao što ni obratno, sem supstancije ne postoji više nikakav drugi bog, niti se on može zamisliti. A to znači da sve što postoji, postoji jedino u supstanciji ili u bogu, i da van supstancije i boga ništa ne može postojati niti se šta može shvatiti.
Iz same definicije supstancije očigledno proizlaizi da je nemoguće pretpostaviti postojanje više supstancija. Jer supstancija je ono što je u sebi a ne u nečem drugom, i ona se ne može shvatiti pomoću drugog već jedino pomoću sebe. A ovakve vrste ne mogu biti dve ili više supstancija. Prema tome, postoji samo jedna jedina supstancija, i sem nje i njenih stanja nema ničeg drugog u prirodi stvari. Tako je Spinoza još na početku svoga izlaganja postavio najstroži monizam u kojem apsolutno dominira jedinstvo bića prožimajući sve svoje delove. I filozof će ostati dosledan tom monizmu, ne samo u ontologiji i metafizici nego i gnoseologiji, psihologiji i ctici.
Ali iz definicije supstancije isto tako izlazi da ona ne može biti proizvedena ni iz čega drugog. Jer u prirodi stvari ne postoji više supstancija, i bilo bi nemoguće da jedna supstancija bude uzrok druge. Uostalom, „kada bi supstancija bila proizvedena od nečeg drugog, onda bi saznanje supstancije moralo zavisiti od saznanja njenoga uzroka“, a u tom slučaju ,,ona ne bi bila supstancija“. Prema tome, supstancija je, po Spinozi, uzrok sebe same, causa sui; odnosno, „njena suština nužnim načinom sadrži u sebi postojanje, ili, njenoj prirodi pripada da postoji”
Samim tim što njena suština sadrži u sebi postojanje, supstancija može postojati ili kao konačna ili kao beskonačna.
Ali kada bi postojala kao konačna, nju bi ograničavala neka druga supstancija, što se opet nikako ne bi slagalo sa njenom suštinom. Prema tome, supstancija može postojati samo kao beskonačna, odnosno ona je nužnim načinom beskrajna. Još tačnije rečeno, svaka odredba predstavlja ograničenje, to jest negaciju, a ograničenje i negacija su nespojivi s pojmom uzrok sebe. Objašnjavajući ovaj čuveni stav svoje filozofije: determinatio est negatio, koji je naročito impresionirao Hegela, Spinoza piše: „Oblik je čista negacija a ne nešto pozitivno; jer sasvim je jasno da materija, uzeta u svojoj celini i kao neodređena, ne može imati nikakav oblik, pošto oblik pripada samo ograničenim i konačnim telima. Onaj ko kaže: ja shvatam izvestan oblik, pokazuje time da on shvata jednu stvar koja je određena i uzeta u izvesnim granicama. Ta odredba ne odnosi se na samo biće stvari, već pre izražava njeno nebiće. Oblik, dakle, nije ništa drugo nego odredba, a odredba je negacija; prema tome, obiik ne može biti ništa drugo nego negacija.“ Kada bi supstancija bila konačna ili određena, ona bi bila nesavršena, jer po Spinozinom mišljenju biti određen znači biti nesavršen.
Kao što je u pogleđu prostora beskrajna, tako je supstancija u pogledu vremena večna. Ona je pored toga nedeljiva; jer kada bi se mogla deliti, onda bi ili svaki njen deo morao biti beskrajan i uzrok sebe samog, ili bi pak ona sama izgubila prirodu supstancije. A očigledno je da su obe ove pretpostavke besmislene. Najzad, supstancija je po Spinozi nepromenljiva.
Međutim, supstancija ima beskrajno mnogo atributa. Naime, ako se zna da jedna stvar ima utoliko više atributa ukoliko poseduje više realiteta ili bića, onda je sasvim razumljivo što supstanciji pripada beskrajno mnogo atributa. A pod atributom Spinoza podrazumeva ,,ono, što razum opaža na supstanciji, kao da sačinjava njenu suštinu”. Svaki od atributa izražava realnost ili bitnost supstancije, to jest jednu od njenih večnih i beskrajnih suština, i mora se shvatiti samim sobom.
Pripadajući supstanciji i izražavajući njenu suštinu, atributi su pre svega večni. A time što su večni, oni izražavaju ne samo suštinu nego i postojanje supstancije; jer pod večnošću Spinoza podrazumeva „samo postojanje, ukoliko se ono shvata kao da nužnim načinom proističe iz same definicije večne stvari“84. Tako, atributi izražavaju i suštinu i postojanje supstancije, to jest njena suština i njeno postojanje su jedno te isto. Kada se da’kie supstancija posmatra zajedno sa svojim atributima, onda se vidi da se njena egzistencija poklapa sa njenom esencijom. Atributi su, pored toga, i nepromenljivi; jer kada bi se „menjali u odnosu na postojanje, oni bi takođe morali da se menjaju u odnosu na suštinu“, a to je besmisleno. Najzad, iz prirode jednoga atributa uvek proizlazi nešto što je beskonačno, nešto što ni u kom slučaju ne može imati „ograničeno postojanje i trajanje“.
Na osnovu svega ovoga postaje očigledno da su atributi u krajnjoj liniji isto što i supstancija, jer su upravo kao i ona večni, nepromenljivi i beskrajni. A izvesnu razliku koja ipak postojii između supstancije i njenih atributa, Spinoza je ovako objasnio: ,,Pod supstancijom razumem ono što u sebi jeste i što se sobom shvata, to jest ono čiji pojam ne uključuje u sebi pojam neke druge stvari. Pod atributom razumem potpuno isto, jedino sa tom razlikom što se atribut naziva tako u odnosu na razum koji. supstanciji pripisuje jednu ovako određenu prirodu.“ Kada je u pitanju ovaj odnos između supstancije i atributa, L. Branšvig pronalazi sledeću vrlo pogodnu analogiju: data je jedna jedinstvena i nerazlučiva misao fcoja se prevodi u beskrajno mnogo idioma, ali tako da „nijedan od tih prevoda ne sadrži ovu misao, a da je svi manifestuju u njenom integritetu“.
Nasuprot jednoj jedinoj supstanciji Spinoza je, kao što se vidi, postavio beskrajno mnogo atributa. I dok svaki od njih otkriva jednu stranu ili svojstvo supstancije, svi zajedno sačinjavaju njeno jedinstvo. Atributi pripadaju samoj supstanciji, i to suštinski, realno i objektivno, a ne ljudskom razumu, iako je on taj koji ih zapaža i apsolutno beskrajnom biću pripisuje ovakvu jednu prirodu. Jer nikako ne treba gubiti iz vida da je Spinoza bio daleko od svakog subjektivizma. On je naime isticao: „Istinita ideja mora se slagati sa svojim predmetom“; ili drugim rečima, ,,ono što se objektivno sadrži u razumu mora, nužnim načinom, da se nalazi u prirodi…“ Ali, bez obzira na svoju objektivnost, atributi ni u kom siučaju nisu nekakve „delujuće sile“, supstancije, kao što ih je shvatio i protumačio K. Fišer. Za njih bi se pre moglo reći da predstavljaju njene unutrašnje zakonitosti, i da su kao takvi u neku’ ruku nosioci njene inteligibilnosti.
Međutim, iako supstancija poseduje beskrajno mnoštvo atributa, ljudski razum je u stanju da sazna samo dva: mišljenje (cogitatio) i protegnutost (extensio). Istina, u Kratkoj raspravi Spinoza se još uvek kolebao u pogledu broja atributa koje je razum u mogućnosti da shvati. Ali pišući Etiku, on se definitivno odlučio da to jedino budu mišljenje i protegnutost, tako da je u svojoj prepisci čak posebno isticao da sem njih ljudski duh ne zapaža više nijedan od atributa. Jer beskrajno mnogo atributa mogao bi saznati i izraziti samo ovaj razum koji je i sam beskrajan. Tačnije rečeno, konačnom ljudskom razumu može biti dostupan ne beskonačan već konačan broj atributa. Povodom ovoga Petersdorf (E. v. Petersdorff) s pravom primećuje da je kao „metafizički dogmatičar Spinoza morao postaviti beskrajno mnogo atributa“, ali da je rešavajući „pitanje bića istih tih atributa“ zapao u agnosticizam i na taj način „podelio sudbinu svih metafizičara, kada oni časno ostanu sami sa sobom“.
Tako su mišljenje i protegnutost, dve samostaine i neza visne Dekartove supstancije, postali kod Spinoze samo atributi jedne jedinstvene supstancije. I atributi su doduše nezavisni jedan od drugog, ali između njih postoji potpuna korespondencija. Naime, atribut mišljenja može se uzeti jaiino paralelno sa atributom protegnutosti kao i obratno, te usled toga duhovnom nužno odgovara materijalno a materijalnom opet duhovno. Ovakav strogi paralelizam atributa rezultat je njihovog potpunog jedinstva koje je ostvareno kroz večnu i beskrajnu supstanciju.
Međutim, kao što iz supstancije proističe beskonačno mnogo atributa, tako iz svaikog atributa proističe beskonačno mnogo modusa. Govoreći o atributima, Spinoza je već naglasio da ,„iz nužnosti božanske prirode mora da sleduje beskrajno mnogo na beskrajno mnogo načina“. U tome se i sastoji večno i oeskonačno dejstvovanje supstancije koja, tek ovako uzeta, predstavlja beskrajnu beskrajnost u pravom smislu. A pod modusom filozof podrazumeva „stanja supstancije, ili ono što je u drugome, pomoću čega se i shvata“. Modusi su zapravo pojedinačne stvari (res particulares) kroz koje se supstancija nužno manifestuje kao kroz svoja posebna stanja. Istina, oni ne proizlaze direktno iz njene suštine, kao što je to bio slučaj sa atributima, već iz prirode i suštine samih atributa. Zbog toga se isto tako može tvrditi da modusi ili pojedinačne stvari nisu ništa drugo nego stanja beskrajnih i večnih atributa.
Ali ako se uzme u obzir da su atributi u krajnjoj liniji isto što i supstancija, onda je sasvim razumljivo da ,,sem supstancije i modusa ništa ne postoji“. Jer, prihvatajući aksiomu po kojoj „sve što jeste, jeste ili u sebi, ili u nečem dru gom“, postaje očigledno da sve što jeste, jeste ili supstandja ili modus; a ovo je i u savršenom skladu sa njihovim definicijama. Tako se po Spinozi celokupno biće može svesti, s jedne strane, na supstanciju koja prouzrokuje moduse i, s druge strane, na moduse ili pojedinačne stvari koje na određen način izražavaju supstanciju. U ovako razloženom biću supstancija i modusi stoje nesumnjivo u međusobnoj suprotnosti. Ali baš kroz takvu suprotnost one sačinjavaju jednu celinu koja, posmatrana kao supstancija, znači jedinstvo, a posmatrana kao modusi znači mnoštvo. I upravo u tom smislu može se reći da je u Spinozinom svetu sve u jednome kao što je i jedno u svemu.
Samim tim što se modusi ne sadrže u sebi već u nečem drugom, i što se shvataju samo pomoću toga drugog, postaje potpuno jasno da su oni u supstanciji i da jedino pomoću nje mogu biti shvaćeni. A to znači da se kod modusa egzistencija ne poklapa sa esencijom, kao što je to bilo kod same supstancije. Zbog toga Spinoza naglašava: „Suština stvari, proizvedenih od Boga, ne sadrži u sebi postojanje.” Iz ovoga izlazi da suština modusa ili pojedinačnih stvari ,,ne može biti uzrok ni njihovog postojanja, ni njihovog trajanja”, odnosno da njihova suština ,,ne sadrži u sebi ni postojanje, ni trajanje”, već da uzrok njihovog trajanja, postojanja i bivanja može biti jedino supstancija. Objašnjavajući iz ovog aspekta razliku između supstancije i modusa, filozof piše: ,,Ono što o supstanciji hoću da primetim jeste sledeće: prvo, da njenoj suštini pripada postojanje, to jest da iz njene suštine i njene definicije izlazi da ona postoji, kao što sam to još ranije, ako me ne vara pamćenje, usmeno objasnio ne oslanjajući se na druge stavove; drugo, a što izlazi iz prvog, da ne postoji više supstancija već da postoj.i samo jedna jedina iste prirode; najzad treće, da se ta supstancija može shvatiti samo kao beskrajna. Stanja supstancije ja nazivam modusima; njihova definicija, pošto nije ista kao i definicija supstancije, ne može u sebi sadržati postojanje. Zbog toga i kada ne postoje, možemo ih zamisliti kao da postoje. Iz ovoga dalje izlazi da, ukoliko posmatramo suštinu modusa a ne poredak cele prirode, ne možemo iz toga što oni sada postoje zaključiti da će i kasnije postojati ili ne postojati, ili da su ranije postojali ili da nisu postojali. Iz ovoga jasno izlazi da postojanje supstancije različito shvatamo od postojanja modusa. Otuda dolazi i razlika između večnosti i trajanja. Pojmom trajanja možemo naime objasniti’ samo postojanje modusa, a postojanje supstancije možemo objasniti samo pojmom večnost.“
Iz supstancije odnosno njenih atributa proizlazi, kao što je već rečeno, beskrajno mnogo mođusa ili pojeđinačnih stvari.
Na liniji atributa protegnutosti modusi nisu ništa drugo nego prosta tela, dok na liniji atributa mišljenja moduse sačinjavaju ideje. Ali između supstancije i atributa, s jedne strane, i modusa u koje spadaju sva prosta, to jest konkretna tela i njima odgovarajuće ideje, s druge, Spinoza je postavio pojam beskrajnog modusa (modus infinitus). Pridržavajući se panteističke tradicije, jevrejski filozof je morao u svome sistemu obeležiti i prelazni stupanj u razvoju samoga bića od supstancije i atributa do modusa ili pojedinačnih stvari; a to je učinio pomoću beskrajnih modusa. Prema tome, kod Spinoze faktički postoje dve vrste modusa, od kojih su jedni konačni i prolazni, a drugi beskrajni i večni.
U stvari, iz same supstancije, odnosno njenih atributa, ne proizlaze konačni i prolazni modusi, već modusi koji su beskrajni i večni; i to na neposredan ili posredam način. Primere za neposredno i posredno proizlaženje beskrajnih modusa Spinoza je dao u svome odgovoru Sileru (G. H. Schuller). Naime, iz atributa protegnutosti neposredno proizlaze kretanje i mirovanje (motus et quies), a iz atributa mišljenja beskrajan razum (intellectus infinitus). Kao primer beskrajnog modusa koji proizlazi na posredan način filozof navodi „izgled celokupnog univerzuma“ (facies totius universi). Prema tome, postoje tri beskrajna modusa, od kojih prvi obuhvata skup svih tela, drugi skup svih ideja, a. treći celinu sveta.
O beskrajnim modusima Spinoza govori još u Kratkoj raspravi, gde za kretanje kaže da je ,,sin, tvorevina i proizvod koji je neposredno od Boga stvoren”, a za beskrajan razum da je „takođe sin, tvorevina i neposredan proizvod Boga“. U Etici i prepisci ovo je učenje dobilo nešto određeniji i precizniji smisao. Sve što neposredno proizlazi iz božanske supstancije i njenih atributa mora biti beskrajno i večno kao što su i omi. Unutar atributa protegnutosti mora, dakle, postojati jedan beskrajan i večan proizvod, kao što isti takav proizvod mora postojati i unutar atributa mišljenja; a to su odnos kretanja i mirovanja, s jedne strane, i beskrajan razum, s druge.
Ovi beskrajni i večni proizvodi supstancije nisu sama supstancija niti su sami njeni atributi. Oni su njihov neposredan produžetak, njihova beskrajna i večna modifikacija. Jer atribut protegnutosti nije čista apstrakcija, već neiscrpan izvor beskrajnog niza kretanja. I kao što ovo beskrajno kretanje sadrži u sebi sva pojedinačna kretanja i mirovanja, takjo i beskrajan razum sadrži u sebi sve pojedinačne ideje. Jer ni atribut mišljenja nije mrtav pojam, već predstavlja neiscrpan izvor konkretnih ideja i misli.
Što se tiče beskrajnog modusa koji na posredan način proizlazi iz supstancije, to jest iz njenih atributa, a koji je Spinoza nazvao „izgled celokupnog univerzuma” (facies totius universi), njegov pojam ostao je prilično nejasan. Rivo smatra da je to „skup zakona telesnih stvari, ili pre skup njihovih suština shvaćenih kao niz odnosa koji su uklopljeni jedni u druge i koji su u krajnjoj liniji sadržani u jednom jedinom odnosu’, Ali ovaj pisac isto tako primećuje da se u Spinozinoj koncepciji facies totius universi nazire „kartezijanska teorija o održanju količine kretanja”, doduše „prevedena na metafizički jezik“.
Međutim, po mišijenju Frojdentala, taj modus treba shvatiti ,,kao vremenski i prostorni razvoj beskrajnog razuma i beskrajnog kretanja“, to jest kao „modifikaciju modifikacije ili modus druge potencije“; i to za razliku od konačnih stvari i konačnih ideja, odnosno konačnih i prolaznih modusa koje predstavljaju „modifikaciju treće potencije”, jer ne proističu iz same suštine supstancije već iz njenih beskrajnih produžetaka.
Kao kod konačnih tako se i kod beskrajnih modusa esencija ne poklapa sa egzistencijom. Ni njihova suština ne sadrži dakle u sebi postajanje, jer bi u protivnom slučaju beskrajni modusi bili supstancija ili atributi, a ne ipak samo modusi. Zbog toga oni predstavljaju promenu i kretanje koji se odigravaju u konačnome, bez obzira što su sami nepromenljivi i beskrajni. Ali, s druge strane, beskrajni modusi po Spinozi nužno sadrže u sebi sve konačne moduse kao i njihove suštine.
Beskrajan razum obuhvata sobom sve pojedinačne ideje, a kretanje, mirovanje i „izgled celokupnog univerzuma“ obuhvataju sobom sva prosta ili konkretna tela. Drugim rečima, prolazni i konačni modusi proizlaze tek iz večnih i beskrajnih. E. Šmit čak smatra da u Spinozinom filozofskom sistemu bes’krajni modusi nisu njšta drugo nego principia individuationis.
Tako se po onom gotovo opštem modelu svih prethodnih panteističkih sistema i Spinozin svet razvija stupnjevito. Iz beskrajne i večne supstancije proizlazi beskrajno mnogo atributa; iz atributa koji su takođe beskrajni i večni proizlaze neposredno ili posredno njihovi beskrajni i večni modusi; i najzad, iz tih beskrajnih i večnih modusa proizlazi beskrajno mnoštvo konačnih i polaznih modusa odnosno pojedinačnih stvari. Tipično panteistički, ovakva evolucija bića i kod Spinoze teče od savršenog ka sve manje savršenom. Jer „ona je posledica najsavršenija, koja od Boga neposredno proizlazi a što više posrednih uzroika potrebuje jedna stvar, da bude proizvedena, utoliko je ona nesavršenija“. I konačno, potpuno u duhu panteističke tradicije i Spinoza je razvoj i evoluciju sveta, od savršenog ka sve manje savršenom, stavio u okvire determinizma. Istina, spinczistički determinizam je dosledniji, stroži i daleko izrazitiji od svih onih koje je dotad poznavala panteistička misao. ,,U prirodi stvari, naglašava pisac Etike, nema ničeg slučajnog, nego je sve određeno iz nužnosti božje prirode, da na izvestan način postoji i dela.“ Jer sve što postoji i što se događa mora imati svoga uzroka, tako da je sve, od beskrajne supstancije pa do konačnih modusa, potčinjeno najstrožoj nužnosti.
Međutim, služeći se terminima koji su od Đordana Bruna postali klasični za panteizam, Spinoza je celokupno biće podelio zapravo na dva dela: na prirodu koja stvara (natura naturans) i na prirodu koja je stvorena (natura naturata). Pod prirodom koja stvara on podrazumeva supstanciju zajedno sa atributima, to jest samoga boga; a pod stvorenom prirodom sve moduse, kako beskrajne tako i konačne. Filozof je još u Kratkoj raspravi objasnio da se priroda koja stvara, kakav je zapravo bog, „jasno i razgovetno” shvata pomoću sebe same i bez nečeg drugog; dok se nasuprot tome stvorena priroda deli na ,,opštu“, u koju spadaju svi modusi koji neposredno iz boga proizlaze, i na ,,posebnu“, koja obuhvata ,,sve posebne stvari prouzrokovane opštim modusima”, te da se kao takva shvata jedino pomoću supstancije. Iz prirode koja stvara nužno sledi celokupna stvorena priroda, ali između jedne i druge postoji potpuno jedinstvo: one su u krajnjoj liniji jedna te ista priroda.
Veza i jedinstvo između prirode koja stvara i prirode koja je stvorena predstavlja jednu od ključnih tačaka Spinozinog pogleda na svet. Supstancija zajedno s atributima, odnosno sam bog, nije dakle ništa drugo nego priroda koja stvara. Iz te prirode koja stvara nužno pcoističe sva stvorena priroda, ali na takav način da se njena suština nalazi u prirodi koja stvara. Ili još tačnije, priroda koja stvara ispoljava se kroz stvorenu prirodu, kao što stvorena priroda postojd tek kroz prirodu koja stvara. U pitanju su, znači, samo dva vida jedne jedinstvene prirode. I tako se najzad na već pomenutu jednačinu: bog ili supstancija – deus sive supstantia, nadovezuje jedna nova, koja je znatno potpunija i koja je, zahvaljujući Spinozinoj filozofskoj misli, postala izraz svekolikog panteizma: bog ili priroda – deus sive natura.
Dr Radmila Šajković
