Uoči napada na Grčku, Rim je, sa dubokim osećanjem teatralnog u međunarodnim događajima, otpočeo da počasnu stražu smenjuje jednim vodom albanske garde, koja je ulicama Rima prolazila u belim ogrtačima i sa belim, arnautskim kečetima na glavi.
Bili su to, ponositi, birani, ljudi. Imali su i svoju zastavu.
O njima se šaputalo, da su, kao ljubavnici, neobično potentni. Bili su to: Messieurs Quatorze fois.
Casanova bi bio uživao u njima, u Rimu Pape.
Šest sati ujutru, 28. oktobra, te godine, Italija je u Albaniji pošla u osvajanje Grčke. Predat je ultimatum u Atini. A sedam dana posle toga, talijanska avijacija bombardovala je našu zemlju. Varoš Bitolj, u Makedoniji. Dva puta.
Rat je bio dakle ušao, na Balkan, kroz zadnja vrata.
Palata Borghese, i ja, pregledamo tih dana zvanične papire i počinjemo da spaljujemo one, koji su, tobože, strogo poverljivi. To je izrjadna komedija diplomata. Tobože, to niko ne vidi i ne zna.
Rim je, međutim, pri izboru papa, obaveštavan o glasanju, dimom iz dimnjaka.
U toj komediji, međutim, već kroz koji dan — dvanaestog novembra — dolazi do iznenađenja, kao u talijanskim komedijama u venecijanskom pozorištu.
Goethe priča kako je, u teatru, kad se spusti zavesa, publika pljeskala glumcima, koji su izlazili pred zavesu i klanjali se, redom. Na kraju, kaže, publika bi tražila da iziđu i oni, koji su, u komediji, ubijeni.
Vikalo se: Mrtvi! Mrtvi! I morti! I morti!
Pomenutog dana, u ratnoj luci Italije, Tarantu, Englezi su polupali, u pristaništu, ratne brodove Mussolinija, i to baš najveće — ,,Cavour“, ,,Littorio“, ,,Duilio“. — Kao da su to neke igračke u nekoj minijaturnoj naumahiji u doba Tiberija. A na albanskom ratištu, ne samo da nije došlo do grčkog poraza, nego se armije talijanske povlače, u blatu, snegu, i bedi.
Protiv rata na Balkanu protestuje čak i onaj, koji je trebalo da ga u ime Italije vodi. Maršal Badoglio.
Tako je, eto, Rim ušao u zimu, te godine, onako, kako niko nije očekivao. Moja žena, tih dana, javlja, da polazi, a ja je molim da pričeka još dan-dva. Dodajem, u telefon, da su odnosi između naše zemlje i Italije, i pored onog što se desilo, u Makedoniji, dobri — opet dobri. Talijani su se izvinili. Pogrešili su.
Mislili su da je to Grčka.
Moja žena, koja me razume, kaže, da se i u našoj zemlji smatra da su odnosi opet dobri i da će poći. Mi znamo da se svi naši razgovori slušaju, u Trstu.
Pri poslednjim rečima, međutim, ona dodaje, veselo: što radi naša fotelja iz „Hôtel de Russie“? Je li gotova?
Ja se onda kikoćem, u sebi, i pitam: šta li sad misli onaj naš renegat, koji tu, prislušnu, službu, u Trstu, vrši?
Ta fotelja, međutim, nije bila nikakva tajna, ni misterija, ona je postojala i bila je na opravci. Moja žena bila je kupila tu fotelju pri odlasku iz Rima, na rasprodaji nameštaja jednog starog hotela, koji je u Rimu bio, krajem XIX veka, najraskošniji.
Tih dana su ga, ofucanog, propalog, rasprodavali, starinari.
Fotelja, koju je kupila, bila je iskrivljena, pocepana, stara, pa smo je dali da se opravi. Ja sam lagao ženu, da rata neće biti, pa se nadala da ćemo, najzad, i mi, doći do nameštaja i kućišta, čega ni posle dvadeset godina braka, nismo imali. Nismo tada ni sanjali, da ga, ni idućih dvadeset godina, nećemo imati.
Pošto su te godine majstori u Rimu bili desetkovani, opravka te stolice trajala je mesecima. U jednoj radnji starog nameštaja, u ulici gde u Rimu stanuju slikari, i Englezi, a gde su i moji prijatelji, Albanka i njen muž, stanovali.
Ja sam, odlazeći njima u posetu, svraćao u tu radionicu, da posedim malo kod majstora, u razgovoru, i sačekam tačan čas posete, kod Albanke, čija su kućna vrata bila u blizini.
U Štokholmu je običaj da se posetioci okupe, u kapiji, kad idu u posetu, ili na večeru, i sačekaju tačan minut, ugovoreni. Svi se penju, tačno, u vreme koje su ugovorili.
Meni se ta komedija švedska jako dopala i od tada sam išao na večere, tačno, u minut, švedski.
Tih prvih zimskih dana, koji su uskoro u Rimu postali ledeni, bilo je međutim, i sunčanih večeri, pa bi se ta fotelja iznosila pred radionicu, i ja bih posedeo na njoj, pred vratima radnje, kao što se u Rimu među komšijama posedi.
Kad se u Rimu već godinama živi, magija Rima prestaje, a počinje razmišljanje, o sebi, u Rimu. O svom životu, pre nego što smo u Rim došli, i o tome, kuda ćemo iz Rima otići. Pre se po nedelju dana stajalo pred pobedničkim lukom Vespazijana i zagledao svaki delić na toj trijumfalnoj kapiji. Sad bih, kroz nju, prolazio, kao što sen prolazi. Kad bih ugledao trijumfalni luk Konstantina, čije sam medaljone i reljefe snimao sa svih strana, pre tri godine, sad bih okrenuo glavu. Postali su mi bili dosadni. To nije bila nikakva posledica čitanja — na primer Seneke o prolaznosti imperija, o padu sa visine, nego prosto dosada, od onog, što se, godinama vidi. Pantheon se, posle nekoliko godina u Rimu, pamti, u mislima, ne po svojoj kupoli, nego po priči da poplava Tibra doteruje na to uzvišeno mesto sve pacove u okolini, pa se na njih onda, iz okolnih kuća, bacaju mačori.
Magija Rima javlja se, vaskrsla, tek kad se zna da se odlazi.
Posle nekoliko godina u Rimu, menja se i sam hod, kojim se kroz Rim prolazi, i radoznalost očiju, koje su pratile lepotu dvoraca, Tibra, i vidika. Mesto arhitekture, oči se raduju susretu, sa onima, koji su, na ulicama, obični prolaznici, pa čak i prosjaci. Kad pođem Albanki, iz palate Borghese, izlazim iz naše ogromne kapije, sav ozaren, što me čekaju karabinijeri. Žurim da prođem kraj kola Alfonsa XIII, koja tu često stoje, na dvorištu, duboko uveren sad, da će on, i mene i moju zemlju, ureći. Karabinijeri, međutim, koji se nalaze često u našoj kapiji, uvek me raspolože. Dobacim im dve-tri vesele reči. Oni me pozdravljaju, i gledaju, kao da su mi preci bili banditi.
Pozdravljaju šakom koja im zaklanja oči.
Njihovi plavi frakovi, kao u lasta, ispeglani su i lelujaju se za mnom, dok im korak odzvanja, iza mene, na rimskoj kaldrmi. A senke njihovih trorogih šešira prate me, kao gavranovi.
Karabinijeri se u Italiji biraju iz tri pokolenja neporočnih porodica, pa su visoki i maestozni. Najviše ih se plaše nevini.
Idem Albanki svojim uobičajenim putem, i zalazim brzo u najraskošniju ulicu Rima, koja je čuvena sa svojih trgovina, i, po izlozima svojim. Via Condotti.
U njoj me čeka grčka kafana, u kojoj su svi oni, koji su, kao i ja, u Rim više puta dolazili, zalazili. Bila je sad stara, presvučena crvenom kadifom, kao i ta moja fotelja iz hotela nazvanog po imenu Rusije. U ogledalima te kafane toliki su se videli.
Svi su oni davno mrtvi.
Na kraju ulice čeka me fontana na Španskoj pijaci.
Tu je i radnja u kojoj me čekaju novine iz inostranstva, kojih je u Rimu bilo i u vreme rata, pa su mi čak brže stizale, nego da su mi ih u palatu Borghese slali.
Za trenut, već ko zna koji put, čujem kako fontana Berninijeva pljušti. U njenoj barki se i Ezra Pound vozio, i toliki drugi. I ja bih se bio u njoj rado vozio, do smrti. Pljusak vode je u Rimu, više nego igde, najlepši. Teši. Razveseli. Smiri.
Zalazim zatim u tu ulicu, u kojoj me čeka ta fotelja i kuća Albanke, a kad je još sunčano, iako je već hladno, svet, tu, pred kućom, često sedi.
Moja fotelja je skoro gotova, presvučena, u žutoj svili, ali nikako da je završe, jer imaju mnogo porudžbina postelja, koje su Rimljani počeli da nameštaju po podrumima, koji su sad skloništa. Od bombi. A u tim talijanskim posteljama udobno se leži.
U njima, dabogme — kako jedan Papa reče, pred svojom novom lepom, posteljom — treba posle umreti. Pape su pred posteljama, kažu, rečiti.
Ono što je mene, tih dana, zadržavalo na toj mojoj fotelji pred radnjom, na ulici, nisu bili, medutim, ni arhitektura Rima, ni fontane, pa ni prolaznici. Nego misli.
Pitao sam se kuda ćemo, kad mi se žena u Rim vrati, i šta će sa nama biti? To nije bilo, ni nagađanje, ni strah, ni srdžba, to nisu bili više ni planovi. To beše neka, strašna dosada, u mislima, koja me je bila obuzela, kao što je valjda mora biti, kad se duže prolazi u nekoj ludnici. U toj novembarskoj zimi, Rim, koji je bio najveća grobnica čovečanstva — u kojoj leže stoleća, kao u rudnicima, slojevi — postao je bio dosadan, što nikad nije bio, u svojoj prošlosti.
U strašnim građanskim ratovima Marija, Sule, Pompeja, Cezara, u ratovima imperatora i varvara, uvek je, ipak, bilo nekog smisla.
U onom što se dešavalo meni, u Rimu, i Evropi, tih godina, nikakvog smisla nije bilo. Bila je to neka komedija, koja je bila postala dosadna, a koja će se završiti dernjavom: I morti! I morti!
Lampe su se gasile po Evropi.
Nemačka je počela da ih gasi, prošle godine, svud, a mi smo, u Rimu, o tome samo neku vrstu talijanske komedije gledali. Nemačke armije zauzimale su, jednu po jednu zemlju, i žarile i palile, a poslanstva tih zemalja, u Rimu, Nemci su, jedno po jedno, zatvarali.
Pojavili bi se jednog dana i lampu ugasili.
Vrata bi zapečatili.
Zastave bi skinuli. Ključeve odneli. Ostavili bi samo domara, čuvara, koji se mogao videti, kroz ključaonicu. Kao što smo dotle kube Michelangelovo, na Aventinu, gledali.
Kad sam došao u Rim, prva na redu bila je komedija, koja se zvala: Austrija. Nemci su bili ušli u Beč.
Francuski listovi pisali su, da je Austrija, nevina, silovana.
U austrijskim ambasadama, u Rimu, ugašene su lampe.
Austrijanci su se iselili iz njih, kao kad se isele podstanari.
Iako su i Austrijanci Nemci, oni ne vole okupaciju kod svoje kuće, pa se nerado vraćaju u milu im otadžbinu. Neki ostaju u Rimu. Štiti ih Papa. Čekaju bolja vremena.
Iako se Austrija mene ništa ne tiče — kao ni Alfons XIII — ja sam bio poreklom iz te austrijske, imperijalne, Evrope, pa vičem, na kraju komedije, da iziđu pred zavesu, i mrtvi, — I morti. I morti.
Njihova Evropa, moja Evropa mladosti, bila je estetska, a ne romantična, ako se te reči upotrebe, onako, kako ih je Kierkegaard upotrebljavao. Narod, kome pripadam, i moji preci, imali su, vekovima, sa tom Austrijom — i protiv svoje volje — mnogo veza. Bili su njen deo. U Italiji, mi smo, kao austrijske sluge, pucali u Talijane. Custozza. Solferino.
Kierkegaard je čoveka video, kao dvojakog. Kao estetu, željnog uživanja života, i kao romantičnog, željnog revolucija. Taj egoist, taj estet, naslutio je, bolje nego iko — predosetio — revolucionarnu Evropu, godinu 1848.
U mojoj glavi, međutim, u Rimu, tih dana, pored Kierkegaarda, prolaze vojske u ime Hristovo, protiv Polumeseca, i idu, stolećima, idu. Gore, dole. Kao crvi gmižu po našem telu. Između Vijene i Beograda paradiraju, ratuju, zastave njihove se viju na vetru. Čujem grmljavinu topova i zurle turske mi sviraju. I morti! I morti! Leševi ispunjavaju močvaru gde god mi prođemo. Uz Austriju. Prema Zapadu. Prema Istoku. Napoleon dolazi i, mi, kao Austrijanci, i sa njim idemo. Sneg veje na nas. Korak, plotun, korak, plotun. U slovensku, rusku, zemlju. A Gospić je sve što mu je na putu, dok korača po komandi, uprdeo.
Tako se kaže u Gospiću. Pa šta je od svega toga ostalo? Kakvog je smisla sve to imalo? Tekelija je šetao u carskom parku Vijene i uštinuo, gde ne treba, carsku princezu. A ona nije pobegla — naprotiv, zahvalila mu se, jednim lepim osmehom. A taj je znao, gde treba uštinuti, i sudoperu i princezu — i jedne i druge vole to, u parku. Iste su u parku. Silazili smo i u Italiju. A kad bismo se napili, umarširali bismo u Papin Rim i umalo nisu izabrali, po našem naređenju, Papu.
Sad u Rimu imam da gledam kako, na Austriju, navlače, kao na mrtvaca, pokrov i crnu zavesu. Gase lampe. Ima takvih veza, gde god prođosmo, sa zemljama u svetu.
Iako sam to carstvo mrzeo, sad kad ovaj bedni ostatak tog carstva, u Rimu, sahranjuju, ja se, i nehotice, vraćam u tu zemlju, kroz koju sam, kao sen, prolazio. Kroz proleća, kroz leta, jeseni i zime, kao da je to nekog smisla imalo. Uzduž i popreko. Ima tamo i sada onih, koji me znaju. Možda bi se čak i obradovali, da me još jednom vide u životu?
Ezra Pound nije imao da plaća gondolu u Veneziji, pa je na stepenicama Dogane sedeo. Ja sam sa Alfonsom di Roncali iz Graza na mostu, iznad smrznute reke, sedeo. To nije Alfons XIII. To je žensko.
Kad bi skinula naočari, imala je veliko, tamno, tužno, oko.
Pa šta je posle bilo?
Panj je u Sankt Johanu goreo i pred zoru se gasio.
Alfonsa I. Alfonsa II. Alfonsa III.
Tolike Alfonse. Toliki ratovi. Mrtvi. I morti! I morti!
Zatim je došao red na Češku i moju milu Slovačku.
Gase, u češkom poslanstvu, lampu. Spuštaju Česi zavese, u Rimu. Pečate im kese, šifre, i kapiju. Idem da kažem zbogom čoveku, koji je, kao i ja, u Rimu, odgovoran u toj palati za štampu.
Nalazim ga u njegovoj sobi, sa glavom u šakama, i sa suzama u oku.
Ono što je najstrašnije u njihovoj komediji, to je, kaže, da je sve drugače, nego što je očekivao, došlo.
Očekivao je da će, krvavo, braniti, od Nemaca, svoju granicu. Njegov ministar u Rimu, ide čak, sa Nemcima, da postane ministar, u Pragu. Da li znam Prag? Seća se, kaže, da sam bio pri otkrivanju spomenika onima, koji su pomrli po logorima, u prvom ratu, u Olomoucu. Sećam li se Olomouca? Praga?
Kažem: sećam se. Otišao sam da igram u Hanačku. A Prag je u meni ostao sa Vltavom, koja šumi noću, i sa rascvetanim voćkama, koje ulaze i na ulicu, u Pragu.
On onda ljutito priča da ih Slovaci izdaju. Šuruju sa Nemcima. Šta kažem na to?
Tuži se na svoju braću Slovake i grdi ih. Pita jesam li bio, i u Slovačkoj? Odobravamo li to što Slovaci rade?
Bio sam i u Slovačkoj, kažem. Igrao sam u Turčinskom Svetom Martinu. Pevao sam pesmu „Njitra, mila Njitra“. Šta imam da odobravam, ili ne odobravam? Mene ne pitaju. Pitaju Papu.
Čeh mi onda kaže, da će, i na nas doći red, uskoro.
Ja sam se onda, snužden, oprostio, a sećam se samo, da je, kad je naš razgovor bio završen, ugasio lampu na stolu. Vidim i sad njegovu ruku. Vidim tu ruku, kad je lampa blesnula i zgasnula. Blesnula je za trenutak, a zatim smo ostali u mraku.
Zatim su Poljaci na redu.
U bioskopu diplomata u Rimu, prikazuju film o Varšavi koja gori.
Požar je poljska reč koju sam, od oca, naučio, već u detinjstvu. Znam i da se kaže, da još nije Poljska umrla. Jeszcze Polska nie zginela. To sam od oca naučio. Iz Poljske pamtim samo beskrajni red jablanova u jeseni, u koju sam, kroz popaljena sela, ušao. Koračam i sad, u sećanju, uz lupu doboša i grmljavinu topova, služeći tuđinu. Poljaci dotle prolaze ulicama u Rimu. To su većinom oficiri i vojnici, a ne plaču. Oči im svetle kao u vuka, zakrvavljeno. Uspeli su bili da nekako prođu kroz Rumimiju, a sad — s Papinom pomoću, kažu — idu prema zapadu. Nastavljaju rat. Nemaju suze u oku. Krastavce smo nalazili samo u popaljenim selima, kad smo ušli u Poljsku.
Nekoliko njihovih žena samo ostaje u Rimu, u manastiru. I bolje što ostaju. Imaće bar šta da jedu.
I da se mole Bogu, za Poljsku. One su sve lepe. A vanredne žene, i kad dolaze, i kad odu. Zvona u Rimu zazvoniće na molitvu večernju. Ne večernju, nego ,,vječornu“. Kažem vječornu. Jedna jedina reč jednog jezika dovoljna je, da bi čovek pripadao jednom narodu.
Pitam Poljake kako se to sve desilo.
Kako je moguće da se tako desilo?
Oni ćute i ne odgovaraju, na to. Pitam, da li znaju, gde je sad Vjeržinski? Ko je to? — pitaju. Pesnik, kažem, bio je sa mnom u Španiji, zajedno smo posetili Azanju. Vjeržinski je, pri borbi bikova, napustio svoju fotelju u gledalištu. Nije bio na strani torera, nego na strani bika. Čudan čovek taj Vjeržinski.
Oni mi kažu da ga ne znaju.
Poljaci su prodavali u Rimu sve što se u njih još našlo. Prstenje, satove, brazletne žena. Idu prema zapadu. Jedina misao im je da plate i stignu do Pariza i da i dalje odu. Da nastave rat. Niko ih ne vodi.
Niko ih ne tera. Idu sami. Imaju VOLJU.
Nije samo pojedinac čudan, kažem samom sebi. Vjeržinski. Mogu da to i čitavi narodi, budu – mogu. I morti. I morti.
Na glavnoj pošti, međutim, ne primaju više telegrame za Poljsku — ne postoji više, kažu. Kako ne postoji? Postoji. Postoji. Sva Poljska ravnica, sve njihove guste šume, mogu da stanu u jednu jedinu reč čovekovu.
Poljska.
Čitava jedna zemlja može, ma kako to neverovatno bilo, da stane, u jedno jedino srce ljudsko. I da preživi večno. Dovoljno je da kažem samo jednu jedinu reč — vječorna — mesto večernja, pa da ugledam, kad zatvorim oči, čitavu tu zemlju, Varšavu koja gori, i morske talase koji se prelivaju po Pomoržu. Da ožive čitava sela u beskrajnoj kiši i snegu i da ime Varšave izgovore, na stotinu jezika, na svetu. Nema nikakve razlike, između stvarnosti, čitave jedne države, za onog ko ostane živ u ovom ratu,
i sna, u očima onoga, ko je oči zauvek sklopio.
I morti.
Polako, posle, mozak se hladi, godina prolazi, čitave zemlje na karti Evrope, brišu. Ta karta geografska menja se svakog meseca već više od godinu dana. Ima nečeg komičnog, ludog, neozbiljnog, grobljanskog, strašnog, komedijantskog, u tim promenama na karti Evrope. Haos je to. Prisustvujemo gašenju lampi po palatama Danske, Norveške, Holandije, Belgije, a posle i Francuske, u Rimu.
Polako, to ludilo promena u Rimu, prelazi i na klimu.
Veje sneg u Rimu, u decembru kao da smo otišli u Moskvu.
Kad prolazim ulicama Rima, prozori, na palatama pomenutih zemalja, liče sad, pred zavesama, na slepo, pobelelo, oko.
Pamet nam staje, posle svega što se te godine 1940. desilo.
Stojim, katkad, pred tim palatama, u Rimu, u kojima su pogasili lampe i koje me gledaju, zatvorene, mračne, nemo.
Kad je prvi sneg počeo da veje, uneli su i moju fotelju, na kojoj bih, odlazeći Albanki, svaki put posedeo. Ja onda prolazim gore-dole, u toj ulici, u snegu i saginjem glavu. Katkad, ne znam kud sam pošao. To što se dešava u Evropi, te godine, ne stiže do nas kao obične, uobičajene, vesti o ratu, kao što je to pre bilo. To nisu ratni događaji, kao oni, za koje se i pre znalo. To više nisu ni nesreće, na koje smo se bili navikli, već u prvom svetskom ratu. Ima nešto komedijantsko, sad, u ratu, neočekivano, neshvatljivo, i kraj svih strahota, smešno. Čitave vojske odlaze u logore zarobljenika, a ne tera ih niko — imaju oružja, i neprijatelj se među njih, pevajući, pomešao. Francuzi, u Rimu, nisu sigurni, ni u to, da li da se smatraju, u ratu, ili miru. Englezi, pri odlasku iz Rima, ostavljaju neprijatelju, jednog trkačkog konja, u amanet.
Za sve to vreme, međutim, neki Polifem, iz poezije Michelangela, ruši, čitave gradove, pri svakom svom koraku.
Ja se onda pitam zašto me je sve to toliko potreslo?
Da bih se, valjda, nekako, smirio, ja onda kažem, samom sebi, da je to moje saučešće razumljivo, jer se sve to odigrava u zemljama, u svetu, u kom sam i ja živeo, kroz koji sam i ja prolazio. Pitam se šta li sad rade oni, koje sam tamo znao?
Šta rade sad ribari, u Tyboroenu? Rade svoj posao. Da li su Nemci ušli u kuću male Beni Os, u Hammerfestu?
Opada li još žuto lišće pred hotelom Engleske, u Kopenhagenu?
Zašto je Kierkegaard smatrao, da je čovek, koji se bavi politikom, i koji je revolucionar, romantik?
Dok smo ispraćali one, koji su odlazili u svoju zemlju, iz Rima, ja se, na peronu železničke stanice, osećam, kao udvostručen. Stojim na peronu u Rimu, a ležim u isto vreme u Danskoj u žitu, i čujem kako ševe nada mnom i dalje klikću, u nebu. Sve što se i dalje događa, meni, u Rimu, pomešalo se u mom mozgu, sa onim što sam video i gledao, pre dvadeset godina, u mladosti, u Parizu. — U Norveškoj, u Trondheimu, ima spomenik kralju Olafu, u srednjem veku. Isti je, sasvim isti, kao spomenik Pobednika, u mojoj zemlji, u prvom svetskom ratu. Tu skulpturu, ne tumačim krađom ideja, među skulptorima, nego kao neku neočekivanu vezu, između dva naroda, koji se jedva znaju, između mog života u mojoj zemlji, i u Rimu, i mog putovanja u tu severnu zemlju. Dok se sa Dancima u Rimu praštamo, ja im kažem, da pozdrave crvene, kožne, stolice, u jednom baru, iznad Kopenhagena, na plaži.
Stvarnost se, međutim, nastavlja, kao i život, i u Rimu.
Skoro svi, koji odlaze iz Rima, prodaju svoja kola u Rimu — često i nameštaj, na brzu ruku, jer ne znaju šta ih u njihovoj zemlji čeka, ni kud idu. Talijanima je zabranjeno da ta kola kupuju, pa se budzašto, među strancima, nude i prodaju.
Grci su te jeseni bili poslednji koji su otišli iz Rima.
Talijani su tvrdili, da je sve to što se Grcima desilo, neki Papas udesio. Mi se onda, svi, pitamo, ko je taj Papas, a mislimo da će to biti grčki kralj, na koga, pod tim imenom, Talijani ciljaju. Posle se čuje, međutim, da je taj Papas neki konzul, u Trijestu, za koga Talijani kažu, da je špijunirao.
Uoči božićnih praznika, te godine, u Rimu, Karin Nordstroem mi se, sve češće javlja, kroz telefon, i uverava me, da nemamo od Šveđana boljeg prijatelja u Rimu.
Pita da li sam čuo novosti: Talijani su išli u posetu sovjetskoj ambasadi? Znam li šta to znači? Šta mi na to, kažemo? Šta mi radimo.
Ja odgovaram da smo mi, sinoć, bili, na prijemu u japanskoj.
Šveđanka onda, isprva, misli da zbijam glupavu šalu, a posle, kad je poverovala, kaže mi da mi je, taj i taj Holanđanin, ostavio kola, u Rimu, budzašto, pa treba da odem i da ih vidim. Žena tog Holanđanina čeka me. Bolesna je, a želi da ostane u Rimu, sa decom. Potreban joj je novac.
Ja onda kažem da sam, o svemu tome, sad, prvi put, čuo.
Šveđanka mi onda daje ime tog Holanđanina i njegovu adresu.
Ja onda vičem u telefon, da nemam pojma, ko je to, a da sam sa jednom Holanđankom, bolničarkom, imao neprijatno iskustvo, u Rimu, i ne mislim da kupujem kola, na brzinu.
Nešto se onda prekida u telefonu, a posle, na moju viku, javlja se klub lovaca na lisice, koji drži drugu polu palate Borghese. Kralj Alfons XIII, kako, već nekoliko puta, rekoh, imao je običaj, da dolazi u taj klub, na večeru.
Sneg, koji je tako neočckivan u Rimu, a koji je, pred praznik Božića u Rimu, počeo da pada, sasvim nas je zatim zbunio. To je, kažem samom sebi, sasvim sigurno znak, da idućeg proleća, kad se laste budu vratile u Rim, i Holandiju, ja više neću biti u Rimu.
One će se vratiti i u Dansku.
Uostalom te seobe ptica još niko nije protumačio, naučno.
Početkom XVII veka, još je bilo kartografa, koji, ni polarna ostrva, nisu znali da razlikuju. Mešali su ih i brkali, u magli Severnog mora, i snegu i ledu. Tvrdili su da Greenland i Jan Majen mogu da se učine isto, i da se ne razlikuju.
Šveđanki, Karin Nordstroem, međutim nije bilo dosta da me šalje da kupim kola nekog Holanđanina, koji ih je meni ostavio, nego je, valjda, nagovorila, i našu zajedničku poznanicu, Albanku, da mi se javi i da mi kaže, kroz telefon, to isto.
Albanka mi kaže da je ne zanima, da li su ostrvo Barents i Jan Majen slični, ili isto, ali da i ona moli da kupim ta kola i pomognemo tu Holanđanku, koja je ostala u Rimu. Daje mi adresu neke farme, u okolini Rima, gde me, da kola vidim čekaju.
A to moje pričanje o polarnim krajevima, kaže, postaje dosadno.
Meni nije dosadno, kažem, volim Nansena, a svi su ti istraživači u polarne predele odlazili, pre nego što sam se ja rodio. To su moje uspomene, pa nije poza što sam ih tako često pominjao.
Bili su mi, pre mog izleta, pre tri godine, sasvim nepoznati. Sad to više nisu. Sad i ja znam za tu privlačnu snagu tih predela i za tu ledenu magiju Okeana, koja, u stvari, počinje već u Danskoj, iako je to još idila, tamo. Počinje u danskim vodama, mirnim kao ogledalo. Tu magiju sam iz jednog bara, koji ima crvene stolice, kožom presvučene, upoznao, jedne bele noći u Kopenhagenu. Dovoljno je da zažmurim, pa da mi se ukažu bakarni tornjevi Kopenhagena, koji se zelene na nebu, u Rimu. Da su to danska kola možda bih i kupio. Holandska kola da kupujem nemam nameru. Uostalom, nemam pojma ko je taj Holanđanin, koji mi je ta kola ostavio. To ime mi je potpuno nepoznato.
Albanka se, kao i Šveđanka, ljuti, što uplićem u razgovor te polarne predele i severne varoši, stalno. Sramota je, kaže, da u ovakva ratna vremena govorim o tom izletu i tim tuđim zemljama. Ona ima brata u Albaniji, u ratu. Ne može oka da sklopi. Treba da pomognemo tu Holanđanku, treba da odem i vidim ta kola.
Nemam ja šta da tražim u Kopenhagenu. Nema to smisla da o Danskoj uopšte govorimo.
Ima. Nisam ja tuđ, ni u Kopenhagenu. Kopenhagen je sagrađen da bi se Danska branila od napada Slovena, sa baltičkih obala. Biskup Avsalon digao je na njih sekiru. Ja sad ispaštam to.
Volim Kopenhagen i radujem se što sam, često, tamo odlazio. Voleli nije nikad besmisleno. Ako hoće, doći ću večeras, da posedimo. Nikad to ime tog čoveka, koji mi je kola ostavio, nisam čuo.
Ima li nešto drugo novo?
Albanka onda kaže da im je poručnik Chiaramonti pisao. Pita, gde sam ja? Jesam li još u Rimu? Uzimam li časove od gospođice della Cloetta? Znam li da se, sa njom, Chiaramonti, pre odlaska u Afriku, bio verio?
Tako, još jednom, uveče, odlazim, i u decembru, u kuću Albanke, u koju sam, pre, odlazio tako rado. U brizi, u strahu za bratom, ona je sad sva zbunjena i govori, kao i ja, zbrkano.
Ona se sad trudi da naše društvo, u njenoj kući, popuni, onima, koji se još nalaze u Rimu, ali u njenoj kući sad više ne sedimo na terasi, na krovu, nad koji se nadnose stene i na koji spušta zelene puzavice Pincio, nego sedimo u biblioteci njenog muža, gde je zagušljivo i zadimljeno, a sve, tesno. Mesto ladoleža sa terase, u toj sobi su neke biljke, koje se puzaju, suho, a sa zidova nas gledaju crnačke skulpture, koje je Albankin muž, za ženu, skupljao.
Kod Albanke više nije prisutna ni ćerka onog predsednika vlade, koga vrebaju da ga u Rimu ubiju. Ona je otputovala u Milano. Udaje se ponovo. Plače, međutim — i još sad — kad se pomene, Alpinac, kapetan Dino.
Kod Albanke sam sad zatekao onog mog markiza, koji me je u Neapolj vozikao. Sad o njemu pričaju, da se pomirio sa markizom, koja je zaljubljena u Papu. Kaže da se nada, da će ona, kad se uda, za njega, i dobije decu, zaboraviti onog, koga je zavolela u detinjstvu.
Markiz je sad obukao uniformu i dolazi u uniformi bersaljera.
Ni razgovor kod Albanke, više ne teče, kao što je nekad, mirno i veselo, tekao. Svi uglas govorimo.
Jedno drugo i ne slušamo. Ne čekamo da onaj drugi, naš sagovomik, završi rečenicu. Upadamo. A kao ludaci, na sve, se smejemo.
A kad se ko nasmeje, ostali ga gledaju, začuđeno.
Iako ja ne pijem, služavka Albanke, ne znam zašto, natače mi i drugu i treću čašu, koje stoje, na patosu, oko mojih nogu. Obilazi me, a vidim da je i ona promenjena mnogo. Žuta je u licu, kao sve te žene iz brda oko Rima, koje su tamne, i kad su lepe, kao izgladnele, u Rimu. U planini jedu proju, ali ostaju iste i kod u Rim siđu i rezance jedu. Samo im oči, onda, jos više gore, u licu.
Trbuh te služavke bio se, očigledno, zaokruglio. Vidi se da je bremenita. Njen trbuh sad, kaže, Albanka, liči na lubenicu u mestu Fregene, na imanju Zadruge, gde je našla verenika. Albanka i njen muž sad imaju, sa poslugom, veliku muku. Ona i njen muž bili su zavoleli malu ćerčicu Marianne, švelje, za koju tvrde, da odlazi markizu. Sabinjanka, njihova služavka, sad, međutim, želi, da njeno dete, koje ima da se rodi, prime u svoju kuću.
Želi, da njeno dete uđe u kuću pisca jedne knjige o Papi.
Marianna im je, međutim, priredila scenu, kao u teatru. Ona se boji za svoju ćerčicu, kaže, kad Sabinjanka bude rodila. Otrovaće joj dete Sabinjanka, sigurno. Jedva su uspeli da je smire.
Što je najlepše, Albanka i njen muž, sad, šapuću, da moj markiz želi, da se oženi, ali želi i da zadrži,
švelju. Hoće da preseli Mariannu, u svoju kuću.
Ja se onda, oko ponoći, više ne raspoznajem, ko će s kim prekinuti veridbu u Rimu — primećujem samo Sabinjanku, kako me obilazi, kao neka trovačica, u doba Tiberijevo. Oči joj gore. Pita me, svaki čas, namerava li moja zemlja da napadne, mučki, Italiju?
Sirotu Italiju.
Iako ja nikako ne mogu da se setim tog Holanđanina, koji mi je, da ih kupim, kola ostavio, Albanka me moli da odem da ih vidim. Ona se nalaze kod jednog cvećara, čija je kuća u polju, na obali Tibra, iza Kisele Vode, preko puta kuće profesora della Cloetta.
Da se ne bi reklo da baš nisam hteo da pomognem jednog, nesretnog, kolegu, u Rimu, idem dakle da ih vidim, pa da rešim, šta ću i kako ću? Ne znam otkud me snađe sve to.
Nalazim ih na jednom dobru, tamo gde Tibar vijuga, pri ulazu u Rim. Kraj sve lepote, koju okolina Rima inače ima, okolina Rima nije baš lepa, tu. Sve je tu, pored Aurelijanovog druma, ravan, i to blatna, a ni nekog lepog drveća nema. Ni kiparisa, ni pinija. Na vidiku samo prolazi neki red jablanova. Odlaze u daljinu.
Kola su bila izvučena u povrće iz jedne šupe, a sva blatna, prljava, zapuštena. Bila su, međutim, još nova.
Dok sam ih obilazio, sa nekim piljarem, između nekoliko ostataka suncokreta, sred blata, ugledah i nekoliko skrhanih strukova maka.
Kiša i sneg bili su pretvorili Tarkvinijev mak, u đubre.
Kola mi njihov čuvar nudi budzašto.
Ja mu onda pričam, sto razloga, zašto mi ta kola nisu potrebna.
Pričam sve i svašta i obećavam, najzad, da ću ih preporučiti nekim svojim poznanicima, koji će jedva dočekati da kupe, tako jeftino, ta, tako reći, nova, novcata, kola. Vidim da su odlična.
Za vreme celog tog, licemernog, razgovora, nikako nisam mogao da saznam, otkud je taj Holanđanin našao baš mene, da kupim ta kola. Jedva sam se izvukao sa tog povrća, iz te farme, nedaleko od druma Aurelijanovog.
Sve što sam uspeo, bilo je, da nagovorim njihovog čuvara, da ih opere i očisti, i smesti u šupu, za idućeg posetioca.
Albanka mi, međutim, uveče tog dana, javlja, da je bio nesporazum.
Smeje se u telefon i kaže da je neko i mene ubacio u spisak onih, kojima treba ponuditi ta kola. Moje ime uneto je u spisak, sa nekog drugog spiska, tog Holanđanina. Bila je pogreška. Međutim, ona me moli da odem do kuće, gde, kažu, da žena tog čoveka, leži bolesna. Prodaje i nameštaj, i srebro. Da vidim. Da kupim nešto. Tek da se skupi što više možemo, da se pomogne ta familija. Ja onda pristajem i na to, posle dužeg nećkanja.
Adresa, koja mi je data, vodi me u onaj deo Rima, koji je sav u pinijama i parkovima, iza Zoološkog vrta. Vozim se do te kuće, u kolima, i stalno mi se vraća čudna sličnost, koja postoji, između lica polarnih morževa u brkatog čoveka. Sličnost čudna.
Kuća je, međutim, sva u mramoru, u parku, raskošna.
Kuća je, poluzatvorena, a samo u dve sobe smeštena je hrpa stvari, koje žena tog Holanđanina želi da proda. Budzašto.
Sve je nemo u parku, oko te kuće. Iza zaključanih vrata čujem dečiji, neki, tihi, plač. Laje neko kuče.
Posle, tek da bih mogao da kažem, da sam nešto kupio, i ja, kupujem vrlo jeftino, jedan kompas iz Augsburga — među tim stvarima za prodaju — koji je bio iz godine 1535.
Vraćam se snužden, posle toga, u palatu Borghese.
Nikad više nisam čuo, ni za tog Holanđanina, ni zašto je moje ime bilo prvo, na listi onih, kojima je poručio da treba ponuditi, da kupe njegova kola u Rimu.
Miloš Crnjanski
