Rad na Kakopediji počeli smo osamdesetih godina u picerijama Bolonje, a oko projekta se okupio manji broj istraživača kojima će se u toku rada priključiti i mnogi drugi, ne manje značajni.
Kakopedija (očigledna etimologija koja tekućem harmoničnom sistemu obrazovanja suprotstavlja jedan perverzan i naopak) je morala biti uobličena kao negativni rezime znanja ili kao rezime negativnih znanja – nismo mogli da odlučimo koja bi od dve formule bila prikladnija da istakne rušilačke namere našeg poduhvata.
Saznajni zadatak Kakopedije bio je da pruži jednu sveobuhvatnu recenziju antiznanja.
Kriterijumi za formulaciju jedne odrednice Kakopedije: (I) poći od naslova koji je, ako je moguće, obrnuto simetričan odrednici u normalnoj enciklopediji; (II) iz jedne tačne premise izvući, paralogistički, pogrešne zaključke ili iz jedne pogrešne pretpostavke izvući pomoću silogizma nepobitne zaključke; (III) odrednice bi na kraju trebalo da formiraju međusobno jedan sistem, bolje rečeno antisistem; (IV) odrednica treba da onemogući, ucenjivanjem i terorom, ozbiljniji razvoj nauke bar u sledećih deset godina ili da spreči svakoga ko kakopedijsku temu tretira kao prihvatljivu. Očigledno je da četvrti kriterijum ističe važnost etičkog i eugenetskog cilja celog poduhvata.
Projekat je zaustavljen jer smo u hodu postajali svesni da se u raznim oblastima već dešavaju ili su se desili kakopedijski obrti: setimo se; na primer, tela bez organa, interpretacije kao nesporazuma, marksističkog neoliberalizma ili liberalističkog neomarksizma itd.
MISAO BRAHAMUTANDE
Svami Brahamutanda (Bora Bora 1818-1919) je osnivač tautološke škole čiji su osnovni principi naznačeni u delu „Kažem ono što kažem”: Biće je Biće, Život je Život, Ljubav je Ljubav, Šta nam se sviđa, sviđa, Ko uspe uspeće i Ništa je Ništavno. Učitelj je bio poznat kao nepopustljiv i strog (neki kažu: dogmatik) prema svojim sledbenicima koji su odstupali od njegovog učenja. Brahamutanda je bio pobornik jedne strogo suštastvene verzije svog učenja, prema kojem reći „žena je žena” predstavlja apsolutno nepromenljivu istinu, dok tvrditi kao neki da je „žena žena” ukazuje na opasnu izopačenost akcidentalista (s primesama skeptičkog relativizma).
Poznat je slučaj odanog sledbenika po imenu Guru-Guru koji je, nakon što je tvrdio da su „poslovi poslovi” i da je „novac novac”, pobegao sa zajedničkom kasom.
Brahamutanda je stoički podneo udarac: skupio je sledbenike oko praznog stola, tvrdeći „ko ne pobegne, tu je”. Po nekim doksografima, na vest da je nevernika na granici uhapsila policija, otelo mu se jedno „ko zlo čini, zlu neka se nada”, što je očigledno bilo u suprotnosti sa osnovnim principima njegove logike.
Iz ovog događaja (u literaturi poznatog kao Prekretnica ili Brahamutandaskebre) morala je da se rodi, zbog unutrašnjeg dijalektičkog obrta, jedna škola heterologa čiji je osnivač bio profesor Janajn Švarcenvajs, rođen u Bergtalu 1881, autor dva heterološka pregleda poznata kao „Ja je neko drugi” i „Prošla budućnost.” Kao što su čitaoci već pogodili, Švarcenvajs tvrdi: Biće je Nula, Duh je Materija, Materija je Duh, Svest je Nesvesna, Pokret je Nepokretan, sve do objave takozvanog Poslednjeg Principa: „Filozofija se završava sa presokratovcima.”
Ovoj školi nisu nedostajala ekonomistička skretanja („Ko više troši, manje potroši”), a treba se podsetiti i izreka jedne heteropragmatske škole („Odlazak je mala smrt, Ćutanje znači odobravanje, Bolje je neprijatelj Dobra”: ko ne vidi ne postoji, upozoravao je Švarcenvajs, preteća senka Brahamutande).
Heterološka škola optuživala je tautologe da su inspirisali samo dela minorne umetničke vrednosti kao što su Topa Topa, Njujork, Njujork, Ne ne Nanet, Šta će biti biće. Heterolozi su se hvalili svojim uticajem na remek-dela kao što su Rat i mir, Crveno i crno, Imati i nemati, Bogati i siromašni. Sledbenici Brahamutande prigovarali su da ta dela nisu heterološka jer se ne zasnivaju na suprotnostima nego na logičkoj povezanosti, primećujući da bi po toj logici heterolozi mogli da traže autorska prava iz Black and White viski.
Kada su u časopisu Alfazeta heterolozi pokušali da stave šape i na „Biti ili ne biti” gautolozi su ih ismejali (ne sasvim bez razloga), primećujući da je u osnovi Šekspirovog monologa stav Brahamutande i da je, sledstveno tome „ili biti je biti ili ne biti je ne biti”. „Dragi Hamlete, ili jedno ili drugo”, sarkastično je primetio tautolog Roso Rosi-Rosi i zaključio, citirajući jedan od najsjajnijih maestrovih aforizama: „Što je mnogo, mnogo je.”
Ali stareći nad ovim školskim prepirkama, argumenti dve strane su se iscrpljivali pred naletom onoga što se već nazivalo Slomljena Misao: polazeći od tvrdnje prividno nerazumljive „ko rano rani, sam u jamu pada”, sledbenici nove struje zasnivali su legitimitet na poznatim paradoksima, zbog čega je izreka „ako sam ja moja mačka onda moja mačka nije ja”, tačna u svakom od mogućih svetova.
Umberto Eko
