Slavni period strukturalizma koji svoj vrhunac doživljava polovinom 60-ih godina 20. veka, period majstora-mislilaca, izgradio je novu viziju sveta, novi pogled na razočaranu modernost, privilegujući istovremeno nesvesni karakter društvenih fenomena i znak umesto značenja. U prvom tomu Istorije strukturalizma, Fransoa Dos prati i opisuje, počev od Levi-Strosa i Romana Jakobsona, do Mišela Fukoa, Luja Altisera, Žorža Dimezila i Rolana Barta, preko Žaka Lakana ili Žaka Deride, brojna teoretska, institucionalna i egzistencijalna pitanja koja su obeležila slavnu i naizgled homogenu epohu strukturalizma.
Drugi tom Istorije strukturalizma je posvećen drugom periodu, periodu opadanja od 1967, odnosno dekonstrukcije i razbijanja strukturalističkog jedinstva, pojave pukotina i kritika strukturalističke paradigme i metoda, što će dovesti do toga da će se gotovo svi majstori-mislioci iz prvog perioda, osim Levi-Strosa, odricati strukturalizma. Međutim, ma kako snažna bila ta distanciranja, zamajac iz prvog perioda je bio toliko snažan da se njegov uticaj osećao decenijama unapred i plodno uticao na čitavu jednu generaciju mislilaca u Francuskoj, bilo da jer reč o istoričarima (Žorž Dibi, Emanuel Le Roa Ladiri, Pol Ven, Le Gof itd.), bilo da su oni geografi, lingvisti, ekonomisti, književni teoretičari, filozofi, sociolozi… Iako se 70-ih godina na scenu vraća „subjekt“, ili „istorijski događaj“, upravo u toj deceniji strukturalizam dobija institucionalno priznanje i njegov program biva u mnogim disciplinama, delom ili posve, usvojen. O „subjektu“ ili „istoričnosti“ se ne može više misliti a da se ne uzme u obzir strukturalistička lekcija. Strukturalizam će zauvek promeniti način pristupa mnogim problemima s kojima se društvene i humanističke nauke susreću.
Pišući o toj intelektualnoj i krajnje multidisciplinarnoj epopeji, jednoj od najvažnijih evropskih intelektualnih epopeja druge polovine 20. veka, Fransoa Dos je razgovarao sa preko sto njenih direktnih ili indirektnih aktera, kako bi što življe i pouzdanije rekonstruisao njen put. Rezultat je jedan izuzetno bogat istorijski pregled, koji je relevantan i interesantan kako za istoričare, antropologe, sociologe, filozofe, tako i za lingviste i književne teoretičare i sve one koji imaju interesovanje za humanističke nauke.
Fransoa Dos (François Dosse, 1950–) je francuski filozof istoričar ideja. Nakon doktorata s temom o školi Anala, posvetio se istraživanju francuske intelektualne istorije. Napisao je, između ostalog, više obimnih biografija: biografiju Pola Rikera (Paul Ricœur. Les sens d’une vie, 1997), Deleza i Gatarija (Gilles Deleuze et Félix Guattari, biographie croisée, 2007), a pre dve godine se pojavila i njegova biografija Kastorijadisa (Castoriadis. Une vie). Profesor je intelektualne istorije na Institut Universitaire de Formation des Maîtres u Parizu. Istorija strukturalizma I-II je ubrzo nakon objavljivanja u Francuskoj prevedena na nemački, engleski, italijanski, španski, portugalski, ali i na kineski, japanski i korejski jezik. Prošle godine je kod Galimara objavio dvotomnu Sagu o francuskim intelektualcima, od 1944. do 1989. godine.
