Piše: Dušan Spasojević
Samo na prvi pogled laskavo poređenje sa Fransoa Miteranom, državnikom i političarem koji je obeležio drugu polovinu dvadesetog veka, može zvučati kao nedvosmisleni kompliment. Samo naizgled, jer iza prvog utiska sledi niz dvosmislenosti i bezbroj pitanja koja je za sobom ostavio “poslednji francuski predsednik, iza koga su došle računovođe”. Ko je, zapravo, bio Fransoa Miteran, ministar u jedanaest vlada, predsednik Republike u dva sedmogodišnja mandata, i vladalac od koga su, posle Revolucije 1789. godine, na vlasti u Francuskoj duže bili jedino kralj Luj-Filip i Napoleon III?
Da li je reč o saradniku okupatora ili o ludo hrabrom vođi pokreta otpora? Da li je u pitanju iskonski desničar ili najveća ikona francuske levice? Govorimo li o mužu Danijel Miteran, sa kojom je imao tri sina, ili o životnom saputniku An Panžu, sa kojom je imao vanbračnu kćer za koju je Francuska saznala tek posle njegove smrti? Da li je reč o zadrtom protivniku ujedinjenja Nemačke ili o velikom prijatelju njenog ujedinitelja Helmuta Kola?
Posle čitave decenije dopisnikovanja iz Pariza u vreme zlatnog perioda Miteranove vladavine, šest godina mukotrpnog istraživanja u arhivama i maratonskih razgovora sa najintimnijim krugom njegovih rođaka, prijatelja i saradnika, odgovor na svako od ovih pitanja ponudio je jedan Englez. Filip Šort, dugogodišnji novinar BBC-ja i autor veoma zapaženih biografija Mao Cetunga i Pola Pota. U svojoj knjizi “Miteran – studija o dvosmislenosti”, koju je 2013. godine objavila londonska izdavačka kuća “Bodli hed”, Šort, na gotovo sedamsto stranica, iznosi najsveobuhvatniji životopis zagonetnog Francuza, tajnovite ličnosti koju su i prijatelji i neprijatelji zvali “Sfinga”.
Rođen krajem oktobra 1916. godine u varošici Žarnak, u zemlji konjaka, severno od Bordoa, Fransoa Moris Adrijen Mari Miteran imao je detinjstvo kakvo Dostojevski i Tolstoj opisuju u svojim romanima o devetnaestovekovnoj Rusiji. Odrastao je u pobožnoj, izrazito desničarskoj i monarhistički nastrojenoj, porodici u kojoj je vladala nostalgija za izgubljenom imperijom. Pošto je majka imala ideju da ga pošalje u školu za sveštenike, u svojim zrelijim godinama umeo je da kaže: “Kada sam bio mali, mislio sam da ću postati ili papa ili kralj”. Iako je, kao i njegov deda Žil, nekoliko puta odlazio u Englesku preko školskog raspusta, nikada nije savladao engleski jezik. Miteranov desničarski instinkt, navodi njegov revnosni biograf, u javnosti dolazi do izražaja kada, novembra 1934. godine, kao osamnaestogodišnjak, u Parizu učestvuje u svojim prvim demonstracijama. Njegova slika tada dospeva na naslovne stranu većine francuskih listova, a u pariskom dnevniku “Eho” objavljuje i prvi autorski tekst u kome nastupa sa izrazito antiemigrantskih pozicija. Pariske emigrante, primećuje Šort, potonji borac za njihova prava u tom tekstu naziva “virusom koji je zarazio Latinsku četvrt, koja sve više podseća na Vavilonsku kulu”.
Početak Drugog svetskog rata iz temelja je poljuljao Miteranova mladalačka uverenja. Francuska je doživela debakl, a on se, kao niži podoficir, našao među milion i osam stotina hiljada francuskih vojnika koji su se predali nemačkoj armiji. U ratnom zarobljeništvu, u kojem je proveo godinu i po dana, od juna 1940. do decembra 1941. godine, i odakle je uspeo da pobegne tek iz trećeg pokušaja, dolazi do prvog samopreispitivanja vrednosti koje je stekao u porodici i katoličkom koledžu, gde je proveo najveći deo školovanja. U logoru Cigenhajn Miteran dolazi u kontakt i druguje sa levičarima, Jevrejima i Srbima. Izneveren od svoje zemlje, u logoru saznaje da ga je u međuvremenu izneverila i njegova prva ljubav, osam godina mlađa verenica Mari-Luiz Teras, koja se u njegovom odsustvu zbližila sa nekakvim poljskim aristokratom koga je ratni vihor zatekao u izbeglištvu u Parizu. Iako je instinktivno bio izrazito antinemački nastrojen, promišljao je dublje uzroke francusko-nemačkog neprijateljstva i za to, uglavnom, krivio “francuski gubitak osećaja za realnost i samoveličanje bez stvarne osnove”. Njegova analiza sezala je sve do Napoleona, koga je krivio za stvaranje Nemačke, koja je upravo od njega usvojila ideju državnog centralizma i nacionalnog jedinstva.
Možda najveću nedoumicu Miteranove šest decenija duge karijere čini njegov odnos prema kolaboracionističkom režimu na čijem se čelu nalazio maršal Peten, najveći francuski heroj iz Velikog rata. U Višiju je dve i po godine blisko sarađivao sa Biroom za antinacionalne aktivnosti, kako se nazivala Petenova vojna kontraobaveštajna služba. Stradanje Jevreja i saučesništvo višijevskog režima, tvrdi Šort, nije nimalo uticalo na Miterana. U to doba, sebe je smatrao merkantilistom, pre nego petenistom, koji “podržava čoveka, a ne režim”. Kao predsednik Francuske, Miteran nije pristao da u njeno ime uputi izvinjenje zbog višijevskih zločina – “Ne dolazi u obzir da Francuska klekne na kolena. Pod zakletvom vam kažem da nikada neću prihvatiti nešto toliko pogrešno.” Kao i za De Gola, i Miteranu je nacionalno pomirenje bilo važnije od kazne i osvete.
Ipak, najvažnije pitanje, u Francuskoj postavljeno nebrojano puta, glasi – u kom tačno trenutku je Fransoa Miteran definitivno i nepovratno raskinuo sa režimom u Višiju i prešao na stranu Pokreta otpora? Filip Šort nudi odgovor – u leto 1943. godine, nekoliko meseci posle ruske pobede kod Staljingrada, kada je već bilo jasno da je Crvena armija slomila kičmu Vermahta. Autor na ovom mestu citira Miteranovu rečenicu koju je lakonski izgovorio donoseći, najverovatnije, svoju najvažniju životnu odluku – “Spreman sam pre da rizikujem i izgubim glavu, nego da sa prozora posmatram kako život prolazi.” Pod jesen te godine zamalo je izbegao hapšenje od strane Gestapoa, a već 15. novembra RAF-ovim avionom jednomotorcem, koji je sleteo na jednu improvizovanu pistu trista kilometara zapadno od Pariza, odlazi u Englesku. Krajem tog meseca iz Engleske kreće za Alžir, gde početkom decembra prvi put sreće generala Šarla de Gola. Sa čuvenim generalom Montgomerijem, pobednikom nad Romelom u bici kod El Alamejna, istim avionom 1. januara 1944. godine iz Maroka leti za Englesku. U organizaciji britanske obaveštajne službe SOE Miteran prolazi diverzantsku obuku i 26. februara preko Lamanša, brodom, biva prebačen nazad u Francusku. Za godinu dana u Pokretu otpora, navodi autor njegove biografije, Miteran je pokazivao ludu kuraž i hladnokrvno hazarderstvo – “nosio bi vrlo upadljivo englesko odelo svetloplave boje i pušio engleske cigarete”. Alber Kami bi mu čuvao stražu kada je premeštao tajnu arhivu Pokreta otpora iz jednog u drugi od tajnih stanova, da bi na kraju, kada su sva skrovišta postala suviše rizična, veliki pisac arhivu premestio kod svog izdavača Galimara, gde je ostala sačuvana do oslobođenja Pariza krajem avgusta 1944. godine.
Nerazrešivu zagonetku, svakako, predstavlja intimni život ovog teško odgonetljivog i tajnovitog čoveka “čiji je najveći talenat bio da zadrži distancu”. Sve za prijateljstvo, prijateljstvo ni za šta – bio je Miteranov životni moto. Imao je mnogo prijatelja i mnogo žena. I jedne i druge držao je u koncentričnim krugovima, paralelnim svetovima koji se nikada ne dodiruju. Međutim, dve žene obeležile su trajno njegov život. Osam godina mlađa supruga Danijel, sa kojom se venčao krajem oktobra 1944. godine u crkvi Svetog Severina nadomak Notr Dama, i dvadeset i sedam godina mlađa An Panžu, sa kojom je nevenčano živeo poslednje tri decenije svog života. Filip Šort otkriva neverovatne pojedinosti iz intimnog života svog glavnog junaka, opisujući svu teskobu “života u troje” koji je počeo 1958. godine, kada je supruga Danijel u kuću dovela dvanaest godina mlađeg Žana Balencija, nastavnika fiskulture u obližnjoj srednjoj školi. “Ménage ŕ trois”, kako Francuzi nazivaju ovu čestu pojavu u njih, trajao je sve do 1982. godine, kada je Miteran već uveliko bio predsednik Pete republike. Za tih tridesetak godina, on i ljubavnik njegove zvanične supruge doručkovali bi zajedno svakog jutra, jeli kroasane i čitali novine koje je mladi fiskulturnik obavezno kupovao. Mnogi su tragali za objašnjenjem zašto se Miteran nikada nije razveo od Danijel – zbog katoličkog konzervativnog obrazovanja ili zbog smrti njihovog prvog sina, koji je sa samo tri meseca umro od dečije kolere. Neki su mislili da Miteran ne želi da se razvede kako ne bi ugrozio karijeru, a An Panžu je verovala da on, kao rođeni lider, nije želeo da opozove odluku koju je jednom doneo. Pravi razlog, kaže njegov biograf, “jer ih je voleo obe”. Najbolje objašnjenje dao je sam Fransoa Miteran: “Čuvaj se lake ljubavi, ljubavi u kojoj sve ide kako treba. Kada je ljubav teška, ne samo ponekad, nego sve vreme, ona živi zauvek. Ljubav je večna, samo ako je osujećena.”
U svojoj knjizi Šort naročitu pažnju posvećuje Miteranovom odnosu prema jugoslovenskoj krizi s početka 90-ih godina prošlog veka, njegovim razgovorima sa tadašnjim prvim čovekom Predsedništva SFRJ, Borisavom Jovićem i iskrenom zalaganju za opstanak federalne Jugoslavije. “Svi u Evropi su bili “za”, Džon Mejdžor zbog Severne Irske, Felipe Gonzales zbog Baskije. Jedino je Helmut Kol bio protiv”. Autor kaže da je nemački kancelar prekršio obećanje dato Miteranu da neće dovesti u pitanje evropsko jedinstvo i unilateralno priznati secesiju Slovenije i Hrvatske. Šort zaključuje da je francuski predsednik odustao od suprotstavljanja Bonu, jer mu je odnos sa Nemačkom bio važniji od rata na Balkanu. Međutim, Miteran se uporno odupirao i odbacivao kampanju protiv Srbije kao agresora u Hrvatskoj. U intervju “Frankfurter algemajne cajtungu” podsetio je da je Hrvatska u poslednjem svetskom ratu bila nacistička zemlja “koja je u svojim koncentracionim logorima ubila mnogo Srba”. Autor staje na Miteranovu stranu i kaže da je on “ovde bio u pravu, jer su hrvatski fašisti ubili oko četiri stotine hiljada Srba početkom 40-ih godina”. “Hrvatska zverstva”, nastavlja Šort, “bila su toliko bestijalna, da se Gestapo žalio Himleru da hrvatsko ponašanje šteti ugledu Trećeg Rajha.” Objašnjavajući Miteranove razloge za blagonaklonost prema Srbima, autor navodi da su francuskog lidera proganjala sećanja na Srbe ratne zarobljenike u logoru Cigenhajn u kome je i sam tamnovao za vreme Drugog svetskog rata – “Srbi su najtragičniji, najsiromašniji, najstrašnije namučen narod. I jedini koji su pružili otpor nacističkim divizijama”. Ali, Miteran je bio usamljen u francuskom javnom mnjenju i u raskoraku sa rastućim konsenzusom u Evropskoj uniji kojim je upravljao Helmut Kol. Šort kaže da ni posle šestočasovnog boravka u Sarajevu, Miteran, iako pod ogromnim pritiskom levičarskog javnog mnjenja, nije fundamentalno promenio mišljenje o situaciji u Jugoslaviji. Bio je protiv naoružavanja Izetbegovićevih paravojnih formacija i internacionalizacije krize u BiH. U ovome je imao potpunu podršku Britanije i Lorensa Iglbergera. “Milošević nije Hitler”, govorio je na sednici vlade koja se jednom nedeljno sastajala u Jelisejskoj palati pod njegovim predsedništvom. Kada su se Žak Širak, kao vođa opozicije i Loran Fabijus, njegov najomiljeniji štićenik, a sadašnji šef francuske diplomatije, zalagali za oružanu intervenciju protiv Srba, Miteran im je poručio – “Dok sam ja živ, Francuska nikada, dobro zapamtite moje reči, nikada neće ratovati protiv Srbije.”
Na gotovo sedamsto stranica Šortove biografije “poslednjeg predsednika Pete republike” stala je čitava istorija jedne epohe, epohe u kojoj se kroz život njegovog junaka prepliću mnoge druge istorijske ličnosti. Ređaju se nemački kancelari Vili Brant i Helmut Kol, nobelovci G. G. Markes i Artur Miler, Salvador Aljende i Melina Merkuri, Plasido Domingo, koji je na Miteranovoj prvoj predsedničkoj inauguraciji pevao Marseljezu. Tu su Ronald Regan i Mihail Gorbačov, Jaser Arafat i Hafez al-Asad, Menahem Begin i Jicak Šamir, kao i Margaret Tačer, koju je Miteran 1982. godine prvi, i jedini bezrezervno, podržao oko Foklanda i za nju znao da kaže kako “ima oči Kaligule, a usne Merlin Monro”. Iako Šort ne krije divljenje prema svom junaku, kroz čitavu knjigu ne uspeva da izbegne poređenja Miterana sa Šarlom de Golom, utemeljivačem i prvim predsednikom Pete republike. Kao da nemoćno širi ruke, Šort na svakom koraku priznaje da njegov junak u svakom pogledu zaostaje za ovim gorostasom među liderima savremene Francuske, “za divom istesanim od najčvršćeg granita”. Koliko je De Gol nadvisio svog naslednika najbolje govori to što je u drugom krugu predsedničkih izbora 1965. godine zabranio da u kampanji protiv Miterana bude upotrebljena tek otkrivena fotografija njegovog rivala i maršala Petena iz ratnih dana. “Moramo da mislimo na budućnost, jer niko ne zna šta ona donosi”, govorio je general. “Ovaj čovek”, rekao je De Gol za Miterana, “jednoga dana možda postane predsednik Francuske. Hajde da ne okaljamo njegovo ime.” De Gol i Miteran, zaključuje pisac, dva su lica jedne iste zemlje – hrabre i bezgrešne generalove, i Miteranove Francuske, u kojoj su, u nedokučivoj dvosmislenosti, na videlo izašle sve njegove vrline i mane.
Autor je ambasador Srbije u Turskoj 2010-2013.
http://www.danas.rs/dodaci/nedelja/fransoa_miteran__istorija_jedne_epohe.26.html?news_id=298380
