Ničeovi Ditirambi su nešto više od njegove vesele nauke. Ditirambi su opojna nauka, nauka opijenosti koja je poprimila ritmičan i zagonetan oblik pesništva kao najkreativnije snage jezika. S tom naukom započinje Ničeova dalekosežna filozofija i s njom završava. Iz nje izvire i u nju uvire.
Ni nazad? Ni da se napred kroči?
Ni divokoza ovuda ne može proći?
Tako čekam i čvrsto se držim tu
Onoga što oku i ruci je na hvatu!
Pet stopa jedva tla, osvit,
a poda mnom — svet, čovek i smrt!
JEDINO LUDA! JEDINO PESNIK!
Iz bistrog zraka*
kada utešna rosa
na zemlju već pada,
nevidljivo i nečujno,
— laku obuću jer nosi
ta rosa, tešiteljka, poput blagih uteha —
sećaš li se onda, sećaš, plamno srce,
kako si negda žedno bilo
nebesnih suza i rosnih kapi,
kako si žeđalo, umorno i sprženo,
dok su po žutim stazama travnim
opaki zraci sunca u sutonu
vitlali oko tebe, kroz crno drveće,
jarki zraci, zaslepljujući, zlokobni.
— Ti, ženik istine? — rugali su se.
Ne! Ti si samo pesnik,
zverka, lukava, grabljiva, pritvorna,
osuđena da vara,
da vara učeno i hotice,
pohlepna plena,
maskirana različno,
u sebe samu,
maskirana u vlastiti plen.
To da je — ženik istine?…
Luda jedino! Pesnik!
Samo šareno pričalo,
pod maskama lude o svemu i svačemu,
lepršajući po varljivim parovima reči,
po dugama-varkama
između lažnih nebesa,
šunjajući se i švrljajući naokolo —
jedino luda! pesnik jedino!
I to je — ženik istine?…
Ne miran, ukočen, gladak, hladan,
u kip pretvoren,
u sveti stub,
ne smešten pred hramove,
vratar nekog boga:
ne! nego dušman takvih kipova vrline,
divljini, zavičaju, bliži nego hramovima,
pun mačje obesti
kroz svaki prozor iskačući
hop! u svakakvi udes;
svaku prašumu nanjušivši
da bi u prašumama
među šarolikim zverima grabljivim
ti poput greha zdrav, lep i šaren vitlao,
sladostrasnih usana,
opijen rugom, poklom, krvožedno,
lovećiplen, krišom, trčao obmanjujući…
Ili orlu sličan koji dugo,
dugo nepomično u bezdane gleda,
u svoje bezdane…
— Oh, kako se oni sunovraćuju tu,
naniže, sve dublje,
u sve dublje dubine obrušavaju! —
/ zatim se,
naglo,
okomito strmoglavi,
strelovito sjuri među jagnjad,
svirepo ih željan,
sav obuzet glađu
i mahnit za dušama jagnjećim,
srdit i jarostan prema svemu
što i izgleda samo dobrostivo,
poput ovce, kudravo,
blesasto, blagonaklono od jagnjećeg mleka…
Eto takve su,
orlovske, panterske,
pesnikove čežnje, takve su
tvoje čežnje ispod hiljadu maski,
ti, ludo! Pesnice!…
Ti koji si čoveka gledao
kao boga i kao jagnje, —
rastrgnuti boga u čoveku,
kao i ovcu u čoveku
i smejati se rastržući —
to je, to je tvoja blaženost,
blaženost orla i pantera,
blaženost pesnika i lude!…
U bistrom zraku
kada se srp mesečev
zelen među purpurnom rumeni
i zavidan već prikrada —
i , dušmanin danu,
svakim svojim korakom potajno
kosi vreže ruža,
sve dok ne padnu nazad,
blede, u senu noći:
tako padoh i ja sam negda,
iz ludila moga za istinom,
iz bezumnih mojih čežnji za velikim danom,
umoran od dana, bolan od svetla,
— padoh dole, u suton, u senku,
istinom Jednom
spaljen i žedan nje
— sećaš li se još, sećaš, plamno srce,
kako si nekada žedno bilo? —
Baš ja izgnan da budem
od svake istine!
Luda sam i ništa drugo!
Pesnik jedino!
Fridrih Niče
Prevod: Jovica Aćin
Ova Ničeova pesma, nađena potshumno u jednoj od njegovih beležnica (datirana u jesen 1884), stavljena je ovde kao svojevrstan prolog Dionisovim ditirambima na ideju i zahtev srpskohrvatskog
izdavača. — Prim. prev.
HRONOLOGIJA I KOMPOZICIJA DIONISOVIH DITIRAMBA *
Dionisovi ditirambi su poslednje delo koje je Niče za života pripremio za štampanje.1 Objavljeni su kao dodatak prvog „javnog” izdanja četvrtog odeljka Tako je govorio Zaratustra, čiji priređivač je bio Peter Gast (1891). No, Gast je izostavio tri ditiramba koji predstavljaju izvesno ponavljanje (istina, dorađenije) tri pesme iz pomenutog odeljka delà Tako je govorio Zaratustra. U okviru „velikog in-octavo izdanja” (Grossoktav-Ausgabe) starog «Nietzsche-Archiv”-a, Dionisovi ditirambi su objavljeni u sveci VIII, i to 1895. (izd. Fritza Koegela), 1899. (izd. Arthura Seidla) i 1905. godine (izd. Petera Gasta). Izdanje iz 1905. godine je najbolje. U njihovom kritičkom aparatu, na njega su se oslanjali priređivači kritičkog izdanja Ničeovog celokupnog delà Đorđo Koli i Macino Montinari (Giorgio Colli, Mazzino Montinari). Godina 1923, Dionisovi ditirambi su doživeli i faksimilno izdanje. Zahvaljujući umešnoj montaži (koje nije, međutim — prema Koliju i Montinariju — doslovno govoreći, falsifikat, nasuprot mišljenju Podacha), ovo izdanje je prikrilo jedan očigledan Ničeov lapsus calami u Arijadninoj tužbalici (trief umesto triff), kao mnoga precrtavanja izvršena Ničeovom rukom. Sve to uskraćuje tom izdanju njegovu vrednost reprodukcije rukopisa.
U svom Sachlicher Vorbericht zur Gesamtausgabe der Werke Friedrich Nietzsches (vol. I, str. XLVI, Minhen 1933), Hans Joachim Mette daje sumaran ali pouzdan opis kopije upućene štamparu Dionisovih ditiramba. Njen potpuni opis je u: Erich F. Podach, Nietzshes Werke des Zusammenbruchs, Hajdelberg 1961. U tom istom radu, Podach donosi ujedno i izdanje Dionisovih ditiramba.
Inače, svi Ničeovi rukopisi se čuvaju u Gete-Šilerovom Arhivu u Vajmaru (Demokratska Republika Nemačka), gde se isto tako danas nalaze i fondovi bivšeg „Ničeovog Arhiva”.
Pošto su Dionisovi ditirambi poslednje delo koje je Niče uoči svoga sloma predao štampariji, oni imaju i naročiti status u sklopu ostalih Ničeovih pesama i posmrtno otkrivenih pesničkih fragmenata. Nakon publikovanja Idila iz Mesine i Vesele nauke, a do razdoblja Dionisovih ditiramba to jest od jeseni 1882. do početka januara 1889.), otkrivamo mnogobrojne pesničke nacrte u Ničeovim sveskama i blokovima. Izvesni od ovih nacrta su zaokruženi, drugi su ostali u stanju odlomaka. Ceo taj materijal je Niče znatno iscrpao kada je drugom izdanju Ljudsko, suviše ljudsko dodao Epilog Usred prijatelja. To podjednako važi i za Pogovor Sa vrha planina na kraju S one strane dobra i zla i, u istom delu, pesama na koncu fragmenata 228 i 256.
To naročito važi, u najširoj meri, za Pesme Princa van zakona koje sačinjavaju kraj drugog izdanja Vesele nauke (1887). Ali ove poslednje pesme delimično su bile ponovljene — sa izmenama — u Idilama iz Mesine. Valja znati i da tri ditiramba koji se nalaze u Tako je govorio Zaratustra Niče ponovo daje, ali u novom kontekstu i u mnogo dorađenijim verzijama. Inače, njegovo izdanje Tako je govorio Zaratustra je bilo van prodaje.
Što se tiče pesama i pesničkih odlomaka, koje su Koli i Montinari stavili u istu svesku sa Dionisovim ditirambima novog kritičkog izdanja, oni datiraju najvećim delom iz tri različita stvaralačka perioda: zima 1882—1883, jesen 1884, jesen-leto 1888. Na četvrtoj strani korica knjige S one strane dobra i zla (leto 1888) Niče je pored spiska njegovih dela „po hronološkom redu njihovog nastajanja” dao i spisak dela „u pripremi”. U tom spisku nalazimo Volju za moć (Esej o obrtanju svih vrednosti. U četiri knjige), Večno vraćanje (Sveti plesovi i pratnje) i Pesme Princa van zakona. Jedino je poslednji od ovih naslova, godinu dana docnije, otelovljen u obliku dopune drugom izdanju Vesele nauke.
U toku istog leta 1888. godine, kada je Niče obećao publikovanje dela sa naslovom Volja za moć, on prikuplja neupotrebljene pesničke odlomke, osobito one iz svezaka za Zaratustru, u jednu novu svesku koju potom, do kraja godine, koristi za sastavljanje njegovih poslednjih pesama: Sunce zalazi, Usred grabljivica, O siromaštvu najbogatijeg i Svetionik. Navedenim pesmama, Niče dodaje Poslednju volju (koja datira iz 1883), te ih sve zajedno prepisuje na velikim listovima in-folio. Nemeravao je da im da naslov Zaratustrine pesme. U jednom od njegovih blokova iz te godine nalaze se projekti čak za sedam naslova koji su se, bez sumnje, odnosili na sakupljene pesme. No, polovinom novembra 1888. godine, kada je prva verzija Ecce homo bila završena, naslov pesme je bio konačno utvrđen: Zaratustrine pesme. Tako u „prologu”, Na ovaj dan savršenstva, Niče navodi ovaj naslov među delima koja će biti prisutna u najmanju ruku poslednjeg tromesečja te godine. Iz tog doba potiče i koncept pisama izdavaču (čiji je identitet nepoznat) kojem Niče nudi na uvid njegovih šest „Zaratustrinih pesama”, pod konačnim naslovima, radi publikovanja. Iako je ovaj koncept nađen samo kao odlomak, na njemu je Ničeovom rukom datirano: Torino, 27. novembra 1888.
Od tog časa, a naročito počev od polovine decembra 1888. do početka januara 1889, sudbina Zaratustrinih pesama je tesno vezana za nastanak radova Ecce homo i Niče protiv Vagnera. Na dan 15. decembra Niče upućuje u Lajpcig kopiju namenjenu šiamparu Ničea protiv Vagnera. Sledećeg dana piše Peteru Gastu:
„ . . . Na kraju pojaviće se nešto o čemu čak ni prijatelj Koselitz nije pomišljao: jedna Zaratustrina pesma (ili nazovite to kako hoćete…), sa naslovom O siromaštvu najbogatijeg”. „Međutim, 22. decembra Niče već više nije hteo da štampa sveščiću Niče protiv Vagnera. Piše Gastu: „Nećemo štampati brošuru N. Protiv V . . . , ‘Ecce’ sadrži sve bitno, pa i o tim odnosima… Možda ću mu priključiti takođe Zaratustrinu pesmu — zove se O siromaštvu najbogatijeg. Kao međuigru između dva veća odeljka…” Tri dana docnije, dajući svoj imprimatur za prve 24 stranice Ničea protiv Vagnera, izgleda da je ipak prihvatio ponovo činjenicu štampanja NV.
Iz Torina u Lajpcig je 29. decembra bila upućena jedna druga „Zaratustrina pesma”: Slava i večnost. U do danas neobjavljenom konceptu jednog pisma Peteru Gastu, sa datumom 30. decembar 1888, Niče o njoj govori ovim recima: „Juče sam poslao štampariji moje ‘non plus ultra’, sa naslovom Slava i večnost i načinjeno s one strane sedmog neba. Ono predstavlja kraj Ecce homo. Od toga se može umreti, ako se čita bez pripreme…” Između poslednjih dana 1888. godine i 2. januara 1889, Niče još jednom menja nameru u odnosu na upućivanje ove dve „Zaratustrine pesme” i traži ih nazad iz Lajpciga. Upravo tih dana, kada su predznaci sloma višestruko umnoženi, Niče oblikuje i sklapa Dionisove ditirambe u njihovoj sadašnjoj formi. Prepis za štampara Niče je priredio tokom ovog kratkog perioda. Na prvoj strani on sadrži konačan naslov, a na poslednjoj spisak redigovan Ničeovom rukom devet pesama, to jest šest gore navedenih „Zaratustrinih pesama” i tri ostala Ditiramba, u stvari pesme, donekle modifikovane, iz dela Tako je govorio Zaratustra. To su Pesma o seti pod naslovom Jedino luda, jedino pesnik; Među kćerima pustinje (nepromenjen naslov) i „tužbalica” iz prvog paragrafa u zapisu Čarobnjak, ubuduće sa naslovomj Arijadnina tužbalica.
Definitivno čišćenje prepisa Dionisovih ditiramba za štampara pada negde između 1. i 3. januara 1889. godine.
Štampanje Dionisovih ditiramba je započelo 3. januara 1889. godine. Niče događaj obznanjuje Kozimi Vagner (Cosima Wagner) u jednom od tri „pisamca iz ludila” koje se čuvaju u Bajrojtu i čije je faksimile obelodanio i odgonetnuo Curt von Westernhagen u svojoj knjizi Richard Wagner (Sein Werk, sein Wesen seine Welt, Cirih 1956.).
Na omotu je adresa bila ispisana na francuskom jeziku: Madame Cosima feu Wagner /Bayreuth/ Allemagne. Poštanski žig pokazuje: „Torino /Ferrovia/ 3-1-89″. Tekst pisamceta: Pričali su mi da je izvesnit božanski lakrdijaš ovih dana završio Dionisove ditirambe…
PORUKA PREVODIOCA
Tekst prevoda sam želeo da učinim što jednostavnijim i neposrednijim, kakav je i u izvorniku, ostajući pri tome veran mitu o „tačnosti”.
Ničeov ekspresionistički pesnički govor isključuje „romantična milozvučja”. To nije „pevljiv”, nego je jezik „grča”, gde se grcanje meša sa smehom.
J. A.
