Misterija katedrala : ezoterička interpretacija hermetičkih simbola Veledela / Fulkaneli ; preveo sa francuskog Jovica Aćin
Ko je Fulkaneli koji nam znalački otkriva pečate alhemije na katedralama?O njemu se ništa pouzdano ne zna, ili jedva nešto. Toliko je malo svedočanstava o njemu da nije teško pomisliti da on možda nikada nije ni postojao. Pa ipak, šta god pomislili, on je autor izuzetno dokumentovane knjige, neuporedivog dela o ezoteričkom jeziku katedrala. Njegovo ime je, po svemu sudeći, umetničko ime, izabrano da skriva nedokučivi identitet te tajanstvene osobe koja se bavi okultnom disciplinom zvanom alhemija za koju ovovremeni učenjaci, ako im ona još uopšte pada na pamet, veruju da je davno odumrla.
Ima li Fulkaneli, pisac Misterije katedrala i tajanstveni mistik koji je živeo u prošlom veku, svoje dostojne tumače i sledbenike
Lepota gotičke umetnosti i danas je predmet divljenja iako je od njene pojave u Evropi prošlo više od osam vekova. Ko god da uživa u skladnoj vitkosti njenih katedrala i arhitektonskom vezu u kamenu teško da će pomisliti kako postoji drugi način čitanja te lepote sem, po njemu, jedino ispravan – da ona slavi hrišćanskog boga. Fasciniran tom cizeliranom divotom, posmatrač će se prisećati biblijskih tema, ne pomišljajući da je u njihovu simboliku učitana i nešto drugačija poruka. Koja je stolećima paralelno poimana.
Magija, kojom gotička umetnost očarava, nudi i iščitavanje drugačije od hrišćanskog, iako se i ono (na različit način, ali sa sličnim ciljem) dotiče transformacije čoveka, kako iznutra tako i spolja. Tu primamljivu alegoriju tumačili su alhemičari koristeći se filozofskom formulom solve et coagula / pročisti i uključi u celinu, čiji rezultat treba da bude preobražaj, ili transmutacija čoveka. Verujući u obnovu materije oni su laboratorijski eksperimentisali, topeći u retortama metale da bi dobili zlato. A zlato je, alhemičarskim rečnikom kazano, zapravo čista metafizika, proces purifikacije kroz koji se doseže transcendencija.
POSLEDNJI POTOMAK: Alhemičari su, tvrdi se, nestali sa lica zemlje pre dva do tri veka. Ipak, spekuliše se da je njihov poslednji potomak živeo u prvoj polovini 20. veka, da se bavio suštinskom tajnom, i sebe samog obavio njom. Zvao se Fulkaneli. Napisao je dve knjige, prevedene na mnoge jezike sveta, uključujući srpski: prva je Misterija katedrala: Ezoteričko tumačenje hermetičkih simbola Veledela, dok druga nosi naziv Alhemijska boravišta i hermetička simbolika u Svetoj umetnosti i ezoteriji Veledela. Delo Misterija katedrala u Srbiji je objavljeno triput, prvi put u biblioteci Alef čačanske izdavačke kuće Gradac 1999, drugi put u izdanju beogradskog Rada 2007, i treći put upravo ovih dana, u izdanju Službenog glasnika (2021). Prevodilac je Jovica Aćin. Studija Alhemijska boravišta pak objavljena je 2009, u prevodu Aleksandre Mančić, takođe u izdanju Službenog glasnika.
Knjige koje je napisao Fulkaneli danas su, možda, zanimljivije nego ranije. Ako nas vreme u kojem živimo baš ne vraća alhemiji, ono nas ipak upućuje na (pre)ispitivanje tajni života, na stara filozofska umovanja i simbole kako bismo lakše razumeli način prelaska iz materije (fizičkog postojanja) u duhovno (takođe postojanje, ali u višim sferama). U traganju za novim-starim lelujajućim horizontima pred kojima su stajali alhemičari trudeći se da svojim hermetičkim radnjama do njih dopru, možda će čovek 21. veka i uspeti da otkrije onaj tako žuđeni Kamen mudrosti (Magnum opus, Veliko delo ili Veledelo) čiji je krajnji cilj Univerzalni čovek. Ali da li će sebe prepoznati u njemu?
SVETA VATRA: Fulkaneli se predstavljao kao alhemičar koji se jeste prepoznao. Iako njegovo pravo ime nije poznato (Fulkaneli je, navodno, spoj dva imena, rimskog boga vatre Vulkana i hananskog vrhovnog boga El, u zajedničkom značenju Sveta vatra), zna se da je bio visokoobrazovan – Misterija katedrala pouzdano svedoči o njegovom temeljnom poznavanju umetnosti, arhitekture, religije i jezika. Pripisuje mu se da je bio plemić, ali i fizičar, kolega Pjera Kirija. Pripisuje mu se nestanak 1926, ali i ponovno pojavljivanje pred kraj Drugog svetskog rata kad je preko svog učenika francuskim naučnicima poručio da se ne igraju atomskom energijom – alhemičari je dobro poznaju. Navodno je preživeo rat i potom nestao, ali njegov je učenik izvestio da ga je mnogo kasnije video znatno podmlađenog, u nekom zamku izvan Pariza.
Ima li pisac Misterije katedrala i tajanstveni mistik svoje dostojne tumače i sledbenike? Ovaj ezoterista i alhemičar ostavio je za sobom delo koje se i dan-danas vrednuje. Verovao je da je moguće pročitati drugačije tajne hrišćanske mistike na plastici i u skulpturama evropskih gotičkih katedrala, i dekodirao je njihove hermetičke simbole. Pre svih one koji se tako mogu učitavati na Bogorodičinoj crkvi u Parizu. Njoj je i posvetio svoje kapitalno delo, knjigu Misterija katedrala (objavljenu 1926, u Parizu), uzgred potvrđujući svoja tumačenja kroz arhitekturu i plastiku gotičkih građevina kao što su dvorac Žaka Srca i zgrada Lalman u Buržu.
Uvodeći čitaoca u ezoteričku analizu hermetičkih simbola Veledela, Fulkaneli oseća potrebnim da (generalno) naglasi da “Svetilište Tradicije, Nauke i Umetnosti, gotička katedrala ne sme biti posmatrana jedino kao rad posvećen slavi hrišćanstva nego pre kao utelovljenje ideja, stremljenja, elemenata vere rasprostrtih među ljudima, kao savršena celina kojoj se možemo obraćati a da ipak ne prodremo u religijsku, laičku, filozofsku ili socijalnu misao naših predaka”.
Vođen tim aspektima, Fulkaneli kreće od zapadne fasade Bogodoričine crkve u Parizu, koja posmatrača uvodi u čisto hrišćanske simbole, grupne skulpturalne prikaze iznad, po veličini nejednaka, troja vrata. Leva, sa zabatom, posvećena su Devici Mariji; srednja predstavljaju Poslednji sud dok su treća (po vremenu izgradnje najstarija) posvećena Sv. Ani i Joakimu, Bogorodičinim roditeljima. Iznad srednjih vrata nalazi se ogromna rozeta, skoro 10 metara u prečniku, koja poput oreola stoji iznad statue Bogorodice sa detetom. Fulkaneli katedralu vidi kao originalno delo neuporedive harmonije, ali ne i kadro da u potpunosti ispuni upražnjavanje kulta; u nju se slilo obilje originalnih slika, živih, slobodnih, nemirnih, pokatkad haotičnih, ali ništa ljudskijih i ništa svetovnijih. U njima, dakle, valja prepoznati ezoteriju, instinkte naših predaka, pa i simbolizam drevnih alhemičara. Uostalom, oni su se od 14. veka u Bogorodičinoj crkvi često sretali, i sastajali.
ČUDESNI KAMEN: Gotička crkva je, piše Fulkaneli, osobiti alhemijski hram i istinski je pir za tumača hermetičkih enigmi. Tako, sledeći alhemičarsko i ezoterijsko razmišljanje, Devica-Majka na bareljefu na ulaznim vratima Bogorodičine crkve, lišena svog simboličkog vela, nije drugo do personifikacija prvorodne supstance kojom se služi tvoračko Načelo svega što jeste. I sam tlocrt crkve, u obliku hrišćanskog krsta, zapravo je alhemijski hijeroglif topioničkog lonca: u loncu prvobitna materija, poput samog Hrista, trpi muku; u loncu ona umire da bi zatim uskrsla, pročišćena, spiritualizovana, već preobražena, piše Fulkaneli. Prevodilac Jovica Aćin pak objašnjava svrhu alhemičarskog truda: cela alhemija teži ključnom poduhvatu, transmutaciji materije u duhovnu transmutaciju, koja podrazumeva radikalni preokret u duhu samog alhemičara. Drugim rečima, preobražaj samog čoveka.
Iza svetih pojava i biblijskih scena, prema Fulkaneliju, skriva se ezoterizam. Uostalom, kako navodi, veliki učenjaci među starim učiteljima nisu se bojali da alhemijski objašnjavaju Sveto pismo (Stari i Novi zavet), a hermetička filozofija često za svedočenje priziva Knjigu postanja. Na tragu starih učitelja, Fulkaneli tumači hermetičke figure Bogorodičine crkve, uporedo čitajući i jezik boja koji je oduvek bio tesno povezan sa religijom, i uočljiv je u vitražima gotičkih prestonih crkava.
Te velike gotičke katedrale, piše Fulkaneli, podizali su srednjovekovni frimasoni da bi osigurali prenos simbola i hermetičkog učenja, pa su tako hermetički bareljefi i simbolički vitraži izvorište i inspiracija koji vremenski sežu u antički mit. Tražeći potpunost čoveka, alhemičari su mikrokosmos i makrokosmos povezali pređom svojih snohvatica, u koje nam je dopušteno da se zagledamo. Neke od njih prvi je, i najbolje prepoznao Jung. U svojoj knjizi Psihologija i alhemija zaključio je da su alhemičari tražili čudesni kamen, sadržan u duhovnom biću, kako bi iz njega dobili onu tvar koja sve neplemenite materije menjanjem pretvara u plemenite. U tom procesu čovek je i onaj koga treba izbaviti, i izbavitelj sam. A to zahteva duhovni napor. Ne samo alhemičara.
Anđelka Cvijić
https://novimagazin.rs/kultura/249887-alhemija-i-moderno-doba-put-ka-preobrazaju
