Misterija Fulcanelli
Pariz, u postapokaliptičnim dvadesetim, je bio svetlo sveta, blještava tačka istorije. Početak kraja samog vremena.
Tu su se razvili umetnički, književni, socijalni, politički i naučni koncepti koji su praktično oblikovali ostatak veka. Od umetnika kao što su Hans Arp i Marcel Duchamp, do matematike Paul-a Dirac-a i do književne pirotehnike James Joyce-a, ideja “transformacije” je vrila ispod površine. To je bio zenit ove transformativne struje, koja je 1926. u anonimnom rukopisu – izdatom od strane male pariske izdavačke kuće, uglavnom poznate po umetničkim reizdanjima – poljuljala parisko okultno podzemlje.”
Naslov ovog rukopisa je Misterije katedrala. Autor Fulcanelli je tu napisao da su najveće tajne alhemije bile otvoreno prikazane na zidovima gotičkih katedrala, pre svega na čuvenoj pariskoj katedrali Notre Dame. Mistično znanje je zaključano unutar arhitektonske plastike. Razumevanje ove simbolike je ključ otkrivanja mnogih tajni. Ova knjiga je postala veoma uticajna dok je u isto vreme bila potpuno nepoznata izvan francuskih okultnih i alhemijskih krugova. To je upravo i jedna od najčudnijih misterija koje okružuju ovu knjigu. Uzmimo za primer neke tekstove iz istorije umetnosti o gotičkim katedralama. U dosta primera alhemija se provlači kao moguće objašnjenje nejasnih hrišćanskih predstava na zidovima Notre-Dame-a. A u većini slučajeva Fulcanelli i Misterije katedrala se ne pominju uopšte kao izvor tih teorija. Da bi razumeli ovu tišinu prvo moramo razumeti Fulcanelli-ja.
Šta u stvari znamo o Fulcanelli-ju?
Postoji veoma malo biografskih informacija o ovom misterioznom čoveku, pre svega zato što su se oni koji su znali njegov identitet zavetovali da ga zaštite. Većina proređenih informacija koje su poznate, došle su iz pouzdanog izvora, jednog od nekoliko ljudi koji su znali (i štitili) njegov identitet: Eugene-a Canseliet-a.
Eugene Canseliet (rođen 1899. a umro 1982. godine) je prvi put upoznao Fulcanelli-ja još kao tinejdžer 1915. godine i nastavio da se viđa sa njim često sve do 1920. godine. Zbog ovog poznanstva i poverenja Fulcanelli mu je 1923. godine poverio njegove zapečaćene beleške za tri rukopisa (Le Mystere des Cathédrales; Les Demeures Philosophales i Finis Gloria Mundi) od kojih su dva formirala prve dve knjige u nastavku objavljene pod Fulcanelli-jevim imenom (Fulcanelli je izrazito tražio od Canseliet-a da ne objavi treći manuskript). On je bio odgovoran da se prva dva rukopisa objave kao dve knjige 1926. i 1930. godine. Canseliet-ov drugi mentor, umetnik i alhemičar Jean-Julien Champagne (rođen 1877 a umro 1932. godine) je radio ilustracije za obe knjige.
Canseliet je napisao predgovore obe knjige kao i predgovore njihovih sledećih izdanja. Upravo iz tih predgovora i saznajemo neke od pouzdanih informacija o Fulcanelli-ju. Druge informacije potiču iz drugih izvora, kao što su intervjui, koji su kasnije obavljeni sa Canseliet-om. Deluje kao da je Canseliet namerno ostavio veliki broj intrigirajućih tragova. U predgovoru prvog izdanja Misterija katedrala (u izdanju koje je prevela Mary Sworder) je napisao:
“Već dugo vremena autor ove knjige nije među nama. Ovaj čovek je nestao i ja ne mogu bez tuge da se prisetim slike ovog vrednog i mudrog Učitelja, kome dugujem sve, žaleći što je tako rano iščezao”.
A u predgovoru drugog izdanja knjige (takođe u prevodu Mary Sworder) je napisao:
“Moramo sa sigurnošću reći, da je ovaj čovek iz drugog vremena, čudnog izgleda, sa svojim staromodnim manirima i neobičnim okupacijama, nenamerno privukao pažnju besposličara, radoznalih i budalastih.”
Još jedna veoma zanimljiva informacija o Fulcanelli-ju je da je učestvovao u ratu između Francuske i Nemačke (1870-1871) pod komandom čuvenog arhitekte Viollett le Duc-a. Canseliet nam govori kako se Fulcanelli vratio da poseti svog bivšeg komandanta, posle rata: “Trois ans apres la malheureuse insurrection de la Commune, Fulcanelli, jeune ingénieur qui avait participé a la defense de Paris, sous les ordres de Monsieur Viollet-le-Duc, rendit visite a son lieutenantcolonel.”1)
Bez obzira na to ko je on u stvari bio, teško je ne priznati ga kao čoveka neverovatne inteligencije i obrazovanja. Fulcanelli kao i Shakespeare, zaprepašćuje čitaoca svojom briljantnošću. Čak i kada je pažljivo pročitamo, otkrivamo da “misterija” katedrala nikad nije objašnjena. Na trenutke, deo velike istine proleti, otkrivajući nagoveštaj nečeg neverovatnog i onda nestane. Frustriran čitalac počinje ponovo, čitajući još pažljivije, prateći aluzije i asocijacije, pokušavajući da uhvati srž značenja koji oseća tu negde. Sve ovo na neki način čini Misterije katedrala savršenim nadrealističkim tekstom, modernom verzijom Lautreamont-ove: Chants of Maladoror-a. Deluje kao da je Fulcanelli doprineo umetničkoj evoluciji, samo što istaknuto odsustvo direktne reference govori protiv toga. Njegove ideje su prisutne i u nadrealizmu od njegovog početka postajući sve uočljivije dok je pokret sazrevao. Ipak čak ni ideja ne uspeva da objasni zanimljivu nevoljnost većine, nadrealista, istoričara umetnosti pa čak, okultista i alhemičara da se pomene značenje Fulcanelli-jevog dela.
Tišina sugeriše tajnu. Misterija katedrala je tajna alhemije u onom smislu da je alhemija prastara nauka inicijacije. Fulcanelli je birao svoje materijale pažljivo da dočara na najasniji i najdirektniji mogući način da je on stvarno znao tajnu. Bez ključa tekst ostaje nerazmljiv.
Kao i u Sufi učenju, najveće blago je sakriveno na najočiglednijem mestu. Tajna je u umetnosti. Osnovna ideja knjige, da gotičke katedrale sadrže hermetičke poruke u kamenu, je starija i potiče od romantičara Victor-a Hugo-a. U Zvonaru Bogorodičine crkve, Victor posvećuje celo poglavlje ideji da je arhitektura velika knjiga čovečanstva i da je pojava štampe označila kraj arhitektonskim knjigama. On kaže i da je gotika bila najveće dostignuće posvećenih arhitekata i da su katedrale bile izrazi slobode. “Ova sloboda dostiže velike visine,” kaže Hugo, “Ponekad portal, fasade, ili cela crkva su predstavljeni u simboličkom smislu potpuno nepoznatom svom ubeđenju pa čak i neprijateljski prema crkvi. U trinaestom veku, Guillaume od Pariza a u petnaestom veku Nicholas Flamel, obojica su krivi za ove revolucionarne strane.”
Fulcanelli elaborira simbolizam određenih predstava nađenih na zidovima gotičkih katedrala i tome dodaje slike dve gotičke kuće iz petnaestog veka iz Burža. Kao što su gotičke katedrale tajni udžbenici alhemijskog znanja, tako je, recimo i Misterija katedrala svojevrsno tajno sklonište enigmatskog Fulcanelli-ja. Ovde je konačno bila reč, nekoga ko je znao, reč poslednjeg pravog inicijata.
Filozofska boravišta, druga knjiga koja se pojavila 1929. godine je nekako dosta lošije prošla. Canseliet u predgovoru ove knjige ne odaje ništa senzacionalno. Ne pominje se ništa o poreklu ovog dela niti o vezi sa Misterijama katedrala. Ova knjiga prati dosta istih tema kao i u Misterijama, malo je šta novo. Boravišta nam pomažu da shvatimo da je alhemija ima veoma dubok tok tradicije, ali ipak nas ostavlja da se pitamo: šta je u stvari alhemija?
Fulcanelli je izgleda prebacio svoj fokus od laboratorijskog posla ka astralnim putevima tajanstvenog nasleđa. Interesovanje je bilo smanjeno, čak i kada je Canseliet otkrio postojanje trećeg manuskripta, Finis Gloria Mundi, 1935. godine. Do 1937. Godine Fulcanelli je bio jedino legenda okultnog Pariza dvadesetih godina a Canseliet je nastavio da piše knjige o alhemiji pod njegovim imenom. Sva nada o objavljivanju trećeg dela je nestala u depresiji i krizi kasnih tridesetih godina. Ništa se ne zna o Canseliet-ovim aktivnostima tokom rata. A ipak čudna stvar se desila. U proleće 1943. godine, privatno štampano u pedeset izdanja, masivno delo nazvano Arhitektura prirode izdato je u Parizu uz potpunu dozvolu nacističkih cenzora. Zanimljivo je pošto je delo dosta govorilo o Kabali i njenom odnosu sa učenjima kao što su tantrička joga pa i gotičkim katedralama i enigmatskim ornamentima Lallemant vile u Buržu, tako važnim za Fulcanelli-ja. Da li je to možda treći rukopis ? Kako je uspelo da prođe nacističku cenzuru? To su pitanja koja će za sada, ostati neodgovorena…
Posle rata, Fulcanelli-jeva legenda i Canseliet-ova karijera su profitirale zbog rastućeg interesovanja za sve što je okultno. Do sredine pedesetih, stanje je bilo povoljno da se ponovo izdaju Misterije i Boravišta. Ali pedesete nisu bile dvadesete i dosta stvari se promenilo, uključujući i tekst Misterija katedrala.
Ko je napisao dodatno poglavlje u drugom izdanju Misterija katedrala?
Kružni krst u Endaju
Poglavlje Kružni krst u Endaju, je možda jedno od najinteresantnijih ezoteričnih dela. Nudi dokaz da je alhemija nekako povezana sa eshatologijom i krajem sveta. Zaključak je da je “dupla katastrofa” neizbežna. Da je Canseliet znao za ovo, sigurno bi to iskoristio ili pomenuo u ranijim delima. Jedino rešenje je da je Canseliet sreo Fulcanelli-ja ponovo i dobio rukopis za to poglavlje. On tvrdi da se susreo sa njim na Pirinejima ranih pedesetih godina i da je njegov učitelj izgledao kao da ima oko pedesetak godina, iako je imao negde oko osamdeset godina 1930. godine. Šta god da se stvarno desilo, dokazi nas navode da prihvatimo da je Canseliet sreo nekoga ko je doneo apokaliptično poglavlje i rekao da se ono objavi u drugom izdanju Misterija katedrala.
Slučajni dokazi sugerišu da je stvarno postojala osoba iza Fulcanelli maske, čije je povremeno pojavljivanje izazivalo promenu i preokret u Canseliet-ovom životu.
Izdavanje druge edicije Boravišta 1959. godine je obeležilo još jednu promenu. Canseliet je otvoreno pisao o katastrofi u predgovoru tog izdanja. U toku te godine legenda je dobila još jedan preokret sa objavljivanjem prvog new age bestselera, Jutro Čarobnjaka od Pauwels-a i Bergier-a. Fulcanelli fenomen je počeo da prikazuje novi život šireći se u neočekivanom pravcu.
Bergier-a je jedno popodne 1937. godine posetio stranac, dok je radio u pariskoj labaratoriji zajedno sa Andre Helbronner-om (briljantnim fizičarem), istražujući nuklearnu fiziku. Rekao mu je: ” Gospodin Andre Helbronner, čiji ste, verujem, asistent izvodi istraživanja o nuklearnoj energiji. Nalazite se na korak od uspeha zajedno sa još nekolicinom današnjih naučnika. Dozvolite mi da vas pozovem na oprez. Istraživanje koje vi i vaše kolege vršite, puno je stravičnih opasnosti, ne samo za vas nego i za čitavo čovečanstvo.Zatim je izvadio knjigu Tumačenje radijuma od Frederick Soddy-ja i pročitao sledeće: “Verujem da su u prošlosti postojale civilizacije koje su poznavale atomsku energiju i da su njenom pogrešnom primenom potpuno uništene”. Bergier se usudio da postavi jedno pitanje: Možete li mi vi gospodine reći kakva je priroda vaših istraživanja? “Od mene tražite da vam u nekoliko minuta izložim hiljade godina filozofije i napore jednog celog ljudskog veka. Osim toga tražite da na običan jezik prevedem pojmove za koje takav jezik nije predviđen. No, svejedno mogu vam ovoliko reći – vi ste svesni da u današnjoj nauci uloga posmatrača dobija sve veći značaj. Relativnost, princip neodređenosti, pokazuju u kojoj meri posmatrač utiče na sve te pojave. Tajna alhemije je ovo: Postoji takav način manipulisanja materijom i energijom da je moguće proizvesti, ono što moderni naučnici zovu “polje sile”. Ovo polje deluje na posmatrača i stavlja ga u privilegovan položaj viz-a-vi univerzuma. Iz te pozicije posmatrač ima pristup stvarnostima koje su vremenom, prostorom, materijom i energijom, obično skrivene od nas. To je ono što zovemo “Velikim delom.”2)
Iako se ne zna ko je bio čovek koji je to rekao Bergier-u, on je smatrao da je to Fulcanelli.
I tako nama ostaje nerešiva misterija, vrhunskog alhemičara. Svaka priča o Fulcanelli-ju uvek ostavlja za sobom mnogo više pitanja nego odgovora. Ključno pitanje nije ko je on bio? Već, šta je želeo da poruči?
Fulcanelli-jeva misao ostaje vatrena i živa, zatvorena zauvek na stranicama njegovih knjiga, kao u svetilištu.
“Niko ne može očekivati da će zadobiti veliku Tajnu ako svoju egzistenciju ne uskladi sa rasponom preduzetih istraživanja. Nije dovoljno biti studiozan, aktivan i istrajan ako vam nedostaje čvrsto načelo, konkretna osnovica, ako neumereni polet zaslepljuje razum, ako oholost tiraniše prosuživanje, ako lakomost cvate na crvenkastom iskrenju zlatne zvezde. Neprestanim uvežbavanjem sposobnosti posmatranja i zaključivanja, meditacijom, neofit će se uspinjati stepenicam koje vode do svega što je znanje. Konačno, kada uspeh kruniše mnoge marljive godine, kada njegove želje budu ispunjene, Mudrac če se, prezirući taštine ovog sveta, približiti smernima, razbaštinjenima, svima što rade, pate, bore se, očajavaju i plaču na zemlji. Bezimeni i nemi učenik večite Prirode, apostol večnog Milosrđa i ostaće veran svom zavetu tišine. “U nauci, u Dobru, Adept mora zauvek ćutati”.3)
Vrlo je mogu će da je sumnja oko identiteta, kao i otpor pozitivističke nauke prema ezoteričnom nasleđu, obeshrabrivala mnoge autore da se pozivaju na Fulcanelli-ja u naučnim člancima. Smatram da je ponovna afirmacija i uključivanje njegovog opusa kao jednog od mogućih pogleda na umetnost, nešto što bi bilo u skladu sa aktuelnim otvaranjem istorije umetnosti prema širem polju vizuelne kulture i istorije kulturnih ideja.
Maya Sedai
1) La tourbe des philosophes, number 11, 1980.Back
2) Jutro Čarobnjaka – Pauwels i Bergier Back
3) Misterije Katedrala – Fulcanelli Back
https://www.duhovnirazvoj.com/Tekstovi/Misterija%20Fulcanelli.htm
