Galilej teško da je bio ono što se zove lepo vaspitan čovek. Još рrе nego što je postao profesor na Univerzitetu u Pizi, bio je čuven po šalama na račun aristotelovske škole; kad je počeo da predaje na fakultetu, izjavio je da Aristotelove teorije nisu dostojne ni najmanjeg poštovanja; napisao je knjigu u kojoj je ismevao akademsku sklonost ka togi; izlazio je na piće sa svojim učenicima; sastavljao ljubavne pesme; zapodevao svađe s kolegama peripatetičarima i zabavljao se pobijajući njihove teorije tako što je bacao kamenje s vrha krivog tornja. Ukratko: koristio je najefikasnije metode da stekne loš glas u filozofski pristojnim krugovima u gradu Pizi.
Nema sumnje, istoriju stvaraju ljudi, naročito oni veliki, geniji i junaci; ali oni je stvaraju na pripremljenom terenu, u atmosferi koju je odredila sama istorija. U kasnom srednjem veku izrodile su se sile koje su žestoko izbile u XIV i XV veku, unapredivši proizvodnju, trgovinu unutar i između feudalnih država, pomorska otkrića i otvaranje prekomorskih tržišta, eksploatisanje zlata i srebra, i otvorile hitna tehnička i naučna pitanja u matici.
Simptomatično je što su dobar deo velikih ljudi toga doba zanimala praktična pitanja: Leonardo je inženjer na dvoru Bordžija; Tartalja primenjuje matematiku na artiljeriju, kao i njegov učenik Benedeti, koji postavlja osnove analitičke geometrije za proučavanje problema hica pod kosinom; Čelini je vojni tehničar; Kopernik je lekar, proučava monetarnu krizu u svojoj zemlji i osmišljava način da se grad Frauenburg snabdeva vodom; Galilej proučava mehaniku prostih mašina i hitac pod kosinom; Toričeli, njegov učenik, otkriva fenomen atmosferskog pritiska proučavajući problem bombardovanja u gradu Firenci.
Naravno, ovaj tehnički pokret pomešan je sa zanimanjima za filozofiju, pa čak i za veru, i mnogo puta nemir spekulacije navodi ljude poput Galileja da analiziraju Aristotelova učenja. Ali verovatno je u tim slučajevima istraživanje bilo proizvod opšte atmosfere slobodnog ispitivanja, koju su stvorila geografska otkrića i izumevanje baruta i štampe. Teško se može zamisliti neustrašiv, slobodan, bistar duh, kakav je bio Galilejev – to je početak „razdoblja pronicljivih pameti“, kako kaže Viko – sred feudalnog i teološkog ropstva, u manje-više stabilnom društvu bez velikih materijalnih briga.
Kada je bankar poput Santanđela odlučio da uloži kapital u Kristifora Kolumba, on to, zacelo, nije učinio zato što bi mu odjednom ideja o okrugloj Zemlji postala filozofski prihvatljivija, nego zato što bi ta ideja mogla da reši probleme u trgovini sa Indijom. Isto tako, vojnik koga je uplašila opasnost od baruta morao je osećati veću sklonost da veruje u Tartaljine ili Benedetijeve proračune, nego u lukavstva peripatetičke škole; u odbrani utvrđenja više vredi lučni zaklon nego silogizam.
Galilej je razumljiv u italijanskom gradu XVI veka, grozničavom, aktivnom, naseljenom sumnjičavim trgovcima i vojnicima koje zanima da reše probleme fortifikacije i artiljerije.
Slavu i proganjanje dugovao je eksperimentalnim istraživanjima u astronomiji; ali njegovo genijalno delo je osnova dinamike, naročito sistematska primena naučnog metoda, koja se rađa s njegovim radovima.
Mnogo pre nego što je preuzeo katedru, kao dvadesetogodišnji mladić, Galilej je bio očajan student medicine, pošto je živeo zaokupljen aristotelovskim idejama o slobodnom padu tela. Znao je za Lukrecijeve, Leonardove i Tartaljine kritike, koje su ukazivale na pogrešnost tih učenja. Aristotel je smatrao da teško telo mora padati brže nego lagano. Galilej je tvrdio da ta ideja nije tačna; ali umesto da povede raspravu, kako je bilo svojstveno filozofima, saopštio je da će pitanje rešiti tako što će baciti dva tega s vrha krivog tornja. Profesori se nisu pojavili na neprijatnoj predstavi, smatrajući da nije dostojno da se Aristotel osporava tako što će se bacati tela, ma kolika bila njihova težina. Pred nekoliko prijatelja i učenika, Galilej je istovremeno bacio dva tela, jedno od jedne funte, drugo od deset, i svi su se uverili da su ovi dotakli tlo istovremeno.
Od tog trenutka je uložio sav svoj trud u zasnivanje nauke o dinamici i u opovrgavanje ideja filozofa iz Stagire o fizičkom svetu. Njegova istraživanja obuhvatila su celu mehaniku, ali njegovo najveće delo je utvrđivanje načela inercije. Leonardo i Benedeti su naslutili to načelo, ali je u Galilejevo vreme i dalje vladala pogrešna ideja da nijedno kretanje ne može da se održi bez dejstva stalne sile: zapažanje iz svakodnevnog života da se kola zaustavljaju čim prestane da deluje sila konjske vuče, navodilo je na zaključak da se tela ne kreću bez dejstva konstantne sile koja deluje na njih.
Za sholastičare je mehanika bila kao poglavlje metafizike: govorilo se o supstancijama, prirodnim i nasilnim kretanjima, esencijama i entelehijama. Cela ta mašinerija puštena je u pogon uz pomoć silogističkog aparata koji je, pošto su ga tehničari redovno brižljivo pregledali i podmazivali, služio za industrijsku proizvodnju istina.
Arhimed iz Sirakuze rešio je problem krune kralja Hijerona ne čistim rezonovanjem – kako je to tražio visok stil – nego uz pomoć merenja i rezonovanja. Galilej, koji je već dugo razmišljao, rešio je da stavi na eksperimentalnu probu zakon stalne sile. Eksperimentišući lopticama koje je bacao na vodoravnu površinu, utvrdio je da kretanje traje utoliko više ukoliko je trenje manje. Tada je zamislio da bi se po beskonačno glatkoj površini kretanje moralo nastaviti bez potrebe za drugim podsticajem osim onog početnog.
To shvatanje je peripatetičarima izgledalo ekstravagantno, jer nisu mogli da zamisle kako planeta može da održi kretanje bez prvog fiksiranog pokretača ili neke slične veštine. Platonovo predviđanje da se nebeske kugle, kada se jednom stave u pokret, beskonačno kreću (videti Timaja) potvrdio je Galilej, ne potežući argumente ili etičko i estetičko vrednovanje, nego skromno bacivši kuglicu na vodoravnu glatku površinu.
Načelo inercije Galilej je najavio za horizontalna kretanja. Njegov učenik Balijani s poštovanjem je napisao pismo svom učitelju, ukazujući mu na to da nema razloga da se načelo ograničava na taj tip kretanja. Ali učitelj nije prihvatio mladićevu sugestiju, jer je čak i genijima teže da se bore protiv sopstvenih predrasuda, nego protiv tuđih.
Ernesto Sabato
Prevela: Aleksandra Mančić
