Kad gledam u nebo — i zvezde su Cigani.
I ptice su Cigani.
I crni oblaci što se navlače od Čota
— svi su Cigani.
Kad gledam u Dunav — i žabe su Cigani.
I čamci su Cigani.
I crni talasi što se valjaju od Suseka
— svi su Cigani.
Kad zažmurim, to je tako strašan mrak,
pa vidim da sam i ja Ciganin.
Kroz čarape ispale mi noge.
Kroz kapu mi raste moja crna kosa.
Najlepše sam cigansko dete odavde do Dunava
i do neba
i — sasvim do Slankamena.
Miroslav Antić
