Kad umreš, i metnu te u zemlju,
i oči ti popiju mravi … ovako …
i dušu ti pozoblju bube … ovako …
— samo tvoja kosa ostaće da živi,
jer kosa je nešto drugo nego ti:
kosa ti je čovek u čoveku,
neki sveti vetar u čoveku — brate glupavi.
Pa kad opet umreš, i metnu te u zemlju,
i srce ti posrču crvi … ovako …
i pamet ti popiju krtice… ovako …
— samo tvoji zubi ostaće da žive,
jer zubi su nešto drugo nego ti:
zubi su ti čovek u čoveku,
neka glad za samo lepim stvarima,
zubi su ti tvoje zlatno ujedanje
sa zvezdama — brate glupavi.
I kad umreš još opet, i metnu te u zemlju,
i jezik ti progrize korenje … ovako …
i usne ti izrastu kao trava … ovako …
i od ušiju postane lišće … ovako …
i od čela ti postanu stabla … ovako …
i od srca ti postanu cvetovi … ovako …
— samo tvoji nokti ostaće da žive,
jer nokti su nešto drugo nego ti:
nokti su ti čovek u čoveku,
neki sveti prkos u čoveku — brate glupavi,
Vidiš da ti stoji zla sreća u dlanu.
Gadno ti se piše.
Kosa ti je prljava.
Zubi su ti žuti.
Operi bar ruke, brate glupavi.
Miroslav Antić
