Kako možeš da lažeš
da najviše voliš da jedeš,
na svetu,
kad najviše volim da jedem — ja
Ja, bre, kad jedem, brate,
padaju zvezde na krovove
kao bele dudinje
i plivaju mnoge lađe po Tisi.
Ja, bre, kad jedem, brate,
konji rastu lepi kao violina
i vozovi u Peštu putuju,
i čak u Rumu, majke mi.
I kad nema hleba — ja žvaćem.
Žvaćem ništa, brate. Onako.
Za moju dušu, majke mi.
Nemoj zato da lažeš
da najviše voliš da jedeš
na svetu,
kad najviše volim da jedem — ja.
Miroslav Antić