Ništa se ne zna o intimnom životu Isidora Dikasa, koji ostaje propisno skriven iza pseudonima Lotreamon. Ništa se ne zna o njegovom karakteru. Dao nam je samo jedno delo i predgovor o jednoj knjizi. I samo preko tog njegovog dela možemo suditi njegovu dušu. Biografija zasnovana na tako nepotpunim činiocima nikada ne bi bila kadra da objasni njegov život. Te tako smo u poslednjem poglavlju preneli razne podatke koje smo uspeli da prikupimo iz predgovora različitih izdanja, i svakojakih članaka posvećenih Dikasovom stvaralaštvu.
Branko Kukić
Kont de Lotreamon (1846–1870)
Progonitelj svemogućeg
Nedavna godišnjica Lotreamnovog i ovogodišnja proslava Bretonovog rođenja vraćaju pažnju evropske kulturne javnosti na pojavu nadrealizma i njegove preteče, i ponovo izvode iz senke pisca Maldororovih pevanja
U godinama Dikasovog odrastanja, u Urugvaju traje građanski rat između stranke „Belih“ (Blancos) koja predstavlja veleposednike i staro špansko plemstvo i sveštenstvo, i „Crvenih“ (Colorados) stranke sitnih poljoprivrednika, došljaka, meleza i širokih masa. Tokom rata grad će biti devet godina pod opsadom trupa Brazila i Portugala i Argentine (1842–1851). Dikas (Ducasse) će i sam biti svedok odomaćenog rata i prateće bede i pošasti. Godine 1857. imao je 11 godina, kada se u gradu pojavila epidemija žute groznice (vomito negro) koja će zaraziti trećinu stanovništva, a trećina zaraženih podleći će groznici. Pored ove, pojaviće se i epidemija kuge. Za jedinu razonodu običan puk će imati koride, borbe petlova, javne egzekucije na koje su dovođeni i učenici iz koledža, koje će upotpunjavati svakidašnje prizore banalizovanog nasilja.
Poprište sukoba nekoliko kolonijalnih sila, koje su ga okružavale, Urugvaj će se sa mukom osloboditi španske, portugalske i brazilske dominacije i posle životarenja u raznim federacijama kao Provincia oriental 1825. postati nezavisna država. Zbog čestih promena stanja stvari na ratištu tek će 1828. proglasiti svoju nezavisnost od kralja Portugala, cara Brazila i bilo koga u svetu.
O životu Isidora Dikasa, koji će iz jednog romana Ežena Sia (Sue) uzeti svoj zvučni pseudonim Kont de Lotreamon (Lautreamont), zna se premalo za pisca koji će napraviti munjevit uzlet u francuskoj literaturi i ostati u njoj da traje kao strano svetleće telo bez svoje ose. Ovaj nedostatak indikativnih podataka o njegovom životu otvoriće put mnogim slobodnim pretpostavkama i podešavanjima piščeve biografije kojoj se dodavalo sve što bi moglo pristajati uz ličnost koja je opsenjivala svojom neprozirnošću i nedostatkom znanja o njoj. Pesnik će dugo biti lice za kojim se intenzivno traga. U želji da se uhvati korak sa rastućom legendom pojaviće se i nekoliko imaginarnih pesnikovih portreta. Prva, do sada i jedina piščeva fotografija biće objavljena tek 1977. Ta ekskluzivnost tema kojima se bavi, nadnaravne poetske slike kojima se izražava, košmarna pesnička inspiracija po kojoj se prepoznaje, učiniće ga pretečom nadrealističog pokreta koji će se pojaviti nekih pola veka kasnije.
S OBE STRANE ATLANTIKA: Porodica Dikas potiče iz Tarba, gradića u lancu Pirineja, na krajnjem jugu Francuske. Otac pesnikov Fransoa Dikas, pošto je službovao kao učitelj po selima oko Tarba, sa trideset godina, kao i mnogi žitelji susednih regija, napušta grad i 1839. odlazi u pečalbu u Južnu Ameriku. Posle tri meseca plovidbe iskrcaće se u Montevideu gde je građanski rat upravo počinjao (1839–1851). U početku je radio kao pripravnik u francuskom konzulatu a posle 17 godina rada u zvanju pripravnika,1856, biće preveden u zvanje kancelara prve klase. Francuski konzulat u to doba sačinjavali su imenovani kancelar i dva pripravnika. Broj doseljenika iz godine u godinu se povećavao. U gradu se okupljalo nekoliko etničkih zajednica. Bilo je oko 6.000-7000 Francuza. Po raznolikosti jezika grad je predstavljao svojevrsnu vavilonsku kulu. Pored španskog na ulici se mogao čuti francuski, italijanski, engleski a i videti mnoge druge kulture i običaji.
Godinu dana po dolasku Fransoe Dikasa u Montevideo, 1841. stiže i Celestin Davezak (Davezac), devojka iz njegovog kraja kojom će se oženiti (21. 02. 1846) i sa kojom će imati sina Isidora, budućeg pesnika. Isidorova majka umire (9. 12. 1847), pod sumnjom da je izvršila samoubistvo, kad Dikasu još ne budu dve godine.
Život Urugvaja, u tim prvim godinama doseljenja, protiče u senci građanskog rata i opsade grada, Montevideo u to doba ima oko 30.000 stanovnika, od toga su dve trećine činili stranci. Dikas je imao pet godina kada je, posle šest godina trajanja, dignuta opsada grada. Rat će se, međutim, uz mnoga primirja, nastaviti sa istom žestinom; i biće samo epizoda u dugom sledu ratova vođenih u ovom regionu, sa istim protagonistima i u novim savezništvima. „Od 1810. do 1876“, kako beleži jedan istoričar, „Urugvaj je video više unutrašnjih ratova nego bilo koja druga zemlja u svetu.“
Ne zna se gde je Dikas stekao osnovno obrazovanje niti da li je pohađao neku školu u Montevideu. Pretpostavlja se da je prvo obrazovanje mogao steći u nekoj privatnoj školi ili kod jezuita. Bilo mu je 14 godina, 1859, kada napušta Montevideo i prelazi Atlantik da bi nastavio školovanje u Carskoj gimnaziji u Tarbu gde je još živelo nekoliko članova porodice.
U Tarbu će ostati tri godine. Naredne dve godine (1863–1865) školovanje će nastaviti u susednom gradu Pou, na tri sata diližansom, koliko je u to doba trebalo od Tarba. Tokom leta 1866. polaže maturu u Bordou, u maju 1867. vraća se u Montevideo.
Za ovaj Dikasov povratak u Montevideo Dikasovi biografi dugo nisu znali. Tek nakon kasnijih traganja po arhivama brodskih kompanija doznalo se da mu je 21. maja 1867. izdat pasoš za Montevido. Vraćao se da vidi porodicu, posle osam godina odsustva. Ukrcao se u Bordou na jedrenjak Harrick da bi u Montevideo stigao 7. avgusta 1867. Znamo da je tokom leta posetio rodbinu u Kordobi i verovatno krajem 1867. krenuo za Pariz gde je nameravao da se upiše na studije u Politehničkoj školi ili na Rudarstvo.
U DRUGOM CARSTVU: Sredina devetnaestog veka u Francuskoj su godine liberalizacije ekonomije, velikih javnih radova i uspona privrede. Nova epoha počinje državnim udarom 2. decembra 1851, padom republike i dovođenjem na vlast Bonapartinog bratanca Šarla Luja Filipa Bonaparte III. (Charles Louis Philippe Bonaparte). (1849–1870). Drugo carstvo obeležava duh modernosti i napor režima da povrati staru slavu Francuske. Ekonomija se modrenizuje. Pariz menja izgled. Dižu se mostovi, parkovi, velike robne kuće, otvaraju široki bulevari, grad je u dva navrata domaćin Velike svetske izložbe (1855,1867), javno mnjenje formira nekoliko literarnih salona; tih godina počinje i veliki uspon novinarstva i njegov uticaj na javni živo, sve je vidniji. Uz sav porast blagostanja, bar u prvim godinama Imperijalnog liberalizma, monarh će imati suverenu i autoritarnu vlast koja će s godinama rasti. Dikas će imati prilike da vidi i njegove poslednje dane. Uplevši se u nepotreban rat sa Pruskom, Bonaparta će taj rat neslavno izgubiti bitkom kod Sedana u kojoj će i sam biti zarobljen. Dalji tok rata usloviće rađanje Pariske komune (18–26. mart 1871) i kratkotrajno ostvarenje ideje diktature proletarijata – događaj koji će poslužiti kao dragocena referenca i obrazac svim budućim pregaocima socijalističkih inicijativa.
Na duhovnom planu, boju vremenu daju velike romantične figure, već na silasku sa scene: Lamartin, Gotje, Merime, Dima otac, Mise, Igo i dr. Romantičarska osećajnost je završila svoj vek; novu će doneti francuski i belgijski simbolisti osamdesetih godina prošlog veka sa Bodlerom, Malarmeom, Verlenom, Remboom, Laforgom, i belgijski sa Meterlenkom i Verarenom.
U Parizu, Dikas se neće upisati ni na jedan od dva fakulteta na koja je nameravao da se upiše. Radoznalo upoznaje grad i književni svet. Viđa se sa mladim literatama svoje generacije, pesnicima, urednicima i sa članovima redakcija književnih listova, čiji identitet doznajemo iz posveta upisanih na knjizi koju im posvećuje. Iz kruga poslovnih poznanika viđa bankara Darasa (Darasse), sa kojim vodi prepisku i kod koga mu je otac deponovao novac za izdržavanje, i izdavača Armana Lakrou (Lacroix) koji treba da mu objavi zbirku pesama. Stanuje obično u hotelima u blizini Nacionalne biblioteke. Dane provodi u bibliotekama a noću, prateći se na klaviru, dignutim glasom, udarajući snažno dirke klavira, recituje svoja Pevanja.
Godine1870. 24. novembra u ulici Foburg Monmartr 7, umire u 24. godini života, pod nepoznatim okolnostima, ne dočekavši da mu se knjiga pojavi u izlozima; upisan kao Isidor Dikas, književnik, bez drugih podataka, kako piše u službenom aktu o piščevoj smrti.
ŽIVOT SLIKAN GORČINOM: Krajem 1868. pojavljuje se kod štampara Balitua (Balitout) prvo Maldororovo pevanje; mala plaketa koja će proći nezapaženo. Sledeće godine, svom izdavaču Lakroi, Dikas predaje još pet pevanja koja dopunjuju prvo pevanje, ali će izdavač povezati samo desetak autorskih primeraka i odustati od objavljivanja knjige, plašeći se neprilika sa zakonom, zbog mnogih pasaža u kojima je život, kako piše Dikas svome bankaru Darasu, „bio slikan isuviše gorkim bojama„. Izdavačev strah je razumljiv jer su braća Gonkur, Flober i Bodler već bili sudski gonjeni zbog povrede javnog morala.
U očekivanju pojavljivanja Maldororovih pevanja, 1870, izlaze dve brošure njegovih Pesama (I i II) kao predgovor jednoj budućoj knjizi. I ova brošura kao i njegova prethodna knjiga ostaće neprimećeni od kritike.
Ne videći nikakvu mogućnost da se knjiga objavi u Francuskoj, Lakroa 1874. ustupa originalno izdanje Pevanja briselskom knjižaru Rozezu (Rozez) koji ga pušta u prodaju. Tako se posle četiri godine počivanja u tabacima, u novim koricama i sa novom godinom izdanja Dikasova knjiga pojavljuje po prvi put u prodaji. Kako je knjiga izašla u Briselu, prvi je primećuju belgiski pisci, okupljeni oko Mlade Belgije, i šalju primerke knjige piscima sa kojima su bili bliski: Uismansu (Huysmans), (1848–1907), Leonu Bloi (Bloy) (1846–1917), Peladanu (Peladan) (1858–1918) i drugima.
Tako, kada pariski izdavač Ženonso (Genonceaux) objavi 1890. prvo novo izdanje Maldororovih pevanja, Lotreamon već ima svoj krug poklonika i nije više nepoznat.
SLOBODAN KAO OLUJA: Neprimećen u svome vremenu, Lotreamon će nekih pedeset godina posle svoje smrti početi da pleni amatere čudesnog i nadnaravnog, uvodeći u francusku literaturu dvadesetih godina prošloga veka oniričan svet utvara i demona, mračnih klijenata zla i poroka, otpadnike i nezadovoljnike široke game, nebesna stvorenja, ispala iz svoje ose po raznim ogrešenjima. Neukrotivi pobunjenik, sam Maldoror tražeći krivca za degradirajuće stanje ljudske sudbine okomiće se na Boga, jedinog protivnika koji mu je mogao biti ravan, i goniće ga, bez predaha, i nalaziti ga pod raznim imenima pod kojima se ovaj bude oglašavao: Stvoritelj, Svemogući, Svevišnji, Vekovečni.
„Slobodan kao oluja, nasukao se jednoga dana na neukrotive obale svoje strašne volje.“
Maldoror, pojava van poznatih formata koja se ne da smestiti ni pod jedan zajednički imenitelj, unikatno literarno čudovište post romantičarske epohe, odbijaće bilo kakvo srodstvo sa rasom ljudi oko sebe, ostajući sam protiv svih. Goniće Stvoritelja kroz celo Pevanje ne praštajući mu traljavost njegovih proizvoda, među njima posebno čoveka, toga sublimnog majmuna, izduženog lica i uskih ramena. Upozoriće svakoga ko to još nije primetio: „Upamti to dobro: mi smo na ovom brodu polomljenih katarki zato da bismo patili.“
Objaviće u više navrata svrhu svoga poduhvata: „Moja poezija imaće za jedini cilj da svim sredstvima napadne čoveka, tu divlju zver, i Stvoritelja koji nije smeo okotiti tu gamad. Maldoror će poricati da pripada toj glupoj i beslovesnoj rasi. Njegova Pevanja naseljavaju košmarna bića i pojave, zbunjujuća za svakog ko bi poželeo da ih razume. U himnama i invokacijama obratiće se strogim matematičarima, hermafroditu, neshvaćenim pederima, lampi (O lampo srebrnog plamena …), vaški veličine slona, starom okeanu, džinovskoj dlaci, zaostaloj tu posle posete Svevišnjeg bordelu. Ovi pozivi, izrečeni u visokim tonovima retorične emfaze, upućeni su stvorenjima halucinantnim, još neobjavljenim; bićima i utvarama bez korelata koji su i sami žrtve manjkavosti kreacije.
Izražavaće se najčešće slikama nastalim iz slučajnog susreta delova sveta minulog i sveta dolazećeg; ili pak iz susreta svetova koji inače ne komuniciraju među sobom. Koristiće pouku koju nude dve slučajno sastavljene rečenice. Mistifikator i opsenar daće obrasce nove poetske imažerije.
Tako će na svojim putevima videti: „… kako smokva jede magarca. Svica velikog kao kuća. Svevišnjeg prerušenog u nosoroga. Kukca velikog kao krava. Arhanđela prerušenog u raka, velikog kao ovca. Oktopoda svilenog pogleda čija je duša neodvojiva od moje, koji je najlepši stanovnik zemnoga šara i koji upravlja sarajem od 400 sisaljki.“
Napraviće poređenja koja će služiti za model stvaranja, piscima nadrealističke orijentacije: Lep kao slučajni susret kišobrana i šivaće mašine na operacionom stolu. Neupućenima će dati savete za ravnanje, u prilikama koje neće imati; kao i obrasce kreteniziranja publike: Slon dopušta da ga milujete, vaška ne.
U svojoj subverzivnoj tehnologiji pisanja neće propustiti ni plagijat. – Plagijat je potreban, kazaće, progres ga zahteva. Maldororova pevanja sadrže brojne plagijate, neke još neindifikovane. Ta nova vrednost plagijata ukazuje se kada Istrgnut iz starog i stavljen u novi kontekst, neminovno oslobađa nova, često viša i bogatija značenja.
SA RUBA MOGUĆEG: Maldoror se kreće u poetskim prostorima u kojima se niko pre njega nije kretao. Nalazi lepotu tamo gde je drugi nisu ni tražili. Uvodi u život jedan nov, dotle neprimećen i nepoznat svet.
I današnji čitalac Maldororovih pevanja neodlučan je u pokušaju da odredi prirodu Lotreamonovog dela; – pojava van poznatih normi i koja se teško da uklopiti u neki poznati duhovni model. Sam pisac, već na prvoj stranici knjge, upozoriće čitaoca na teškoće koje ga očekuju. Zamoliće proviđenje da dopusti da čitalac, „ne gubeći se, nađe svoj divlji i strmenit put, kroz uboge močvare ovih mračnih i otrovnih stranica“.
Leon Bloa (Bloy 1846–1917), jedan od najranijih čitalaca Lotreamona, pisaće 1890. da je dojam koji ostavlja celina njegovog dela strašan i da nema reči kojima bi se mogla opisati „njegova lepota panična i iznenađujuća„. Ne nalazeći srećnije tumačenje za izuzetnu originalnost dela, za autora Pevanja kazaće da je to ludak „kakav nikad viđen nije“ – „jedan pravi ludak koji oseća svoje ludilo“.
Lotreamon će verovati da će mu budućnost dati za pravo; „Nadajmo se da ćemo uskoro, pre ili posle, videti posvećenje mojih teorija, od ovog ili onog literarnog pokreta“. Samo jedna nova, dotle neobjavljena poezija, po njegovim rečima, mogla bi da menja svet. „Da bih stigao do cilja koji sam sebi postavio, moram pronaći poeziju koja bi bila potpuno izvan prirodnog toka stvari i čiji bi poguban dah uznemirio i same apsolutne istine.“ Namenio je pesniku da bude taj koji će doneti Novost. „Pesnik mora biti korisniji nego ijedan drugi pripadnik plemena“ jer „Sva voda mora neće biti dovoljna da ukloni duhovnu mrlju krvi“.
Pedeset godina kasnije jedan literarni pokret ostvariće to posvećenje Lotreamonovih ideja. Pesnički idiom autora Maldororovih pevanja, huljenja, sa samih vrhova govora, na Boga i na ljude, suverenost Imaginarnog, pridružuju Lotreamona onoj malobrojnoj zajednici tragača apsolutnog kakvi su bili Markiz de Sad, Oskar Panica i Antonen Arto. Plaćajući visoku cenu svoje izuzetnosti, sva trojica su veliki deo svoga ljudskog veka proveli po tamnicama i ludnicama; ali su postali reper neukrotivosti, jedinstven literarni i civilizacijski fenomen viđen kod retkih stvaralaca koji su svoj radikalni projekt življenja i stvaranja doveli do ruba mogućeg.
Miroslav Karaulac
