Režija – Bo Widerberg
Scenario Bo Widerberg
Uloge Thommy Berggren, Keve Hjelm
Zemlja: Švedska
Mladić gleda na prazne živote ljudi koji žive u njegovoj ulici i piše besnu knjigu o načinu na koji su tretirani. Izdavač ga poziva u Stokholm da razgovara o rukopisu, ali na kraju se ponaša pokroviteljski: “Ovde se čuje kriz besa, ali je još uvek neartikulisan.” Jecajući od frustracije, mladić kaže simpatičnoj devojci iz komšiluka: “Ponekad je krik toliko glasan da se ne može čuti.” Te noći oni vode ljubav, devojka zatrudni, i za nedugo vreme mladić veruje da je uhvaćen u zamku baš kao i njegovi roditelji.
Ovo je jednostavna sadržina filma “Gavranova četvrt”, koji je 1963. snimio Bo Viderberg, švedski režiser koji je kasnije ostvario veliki uspeh sa filmovima “Elvira Madigan” i “Adalen ’31”. Ovo mu je najbolji film i davno bi već bio u distribuciji da nije čudnog načina na koji gledamo na strane režisere. Godine 1963, što je u istoriji filma već davno, Ingmar Bergman je bio gotovo celokupna švedska filmska industrija, što se američkih distributera tiče. “Gavranova četvrt” izabran je za Kanski i Njujorški filmski festival, a zatim je nestao, osim povremenih prikazivanja u filmskim klubovima. Komercijalno je premijerno prikazan u Njujorku tek 1970. godine.
Dospeo je u Čikago na samo osam dana, kao inauguralna premijera novog pozorišta “Termajt” u “Pajpers Aleju”. Pozorište je dobro nazvano, jer je skriveno u zidovima iza susednog pozorišta “Ardvark” i ima samo 88 sedišta. Namenjeno je da bude mesto za kratke progone umetničkih filmova, a sledeći će biti prikazan “Dve ili tri stvari koje znam o njoj” Žan-Lika Godara.
“Gavranova četvrt” je veoma ubedljivo smešten u radničku četvrt na severu Švedske tokom kasnih 1930-ih, kada je švedska nacistička partija pokušavala da dođe na vlast. Mladić, koji je veoma introspektivan i intenzivan i koji pomalo podseća na Judžina Ganta Tomasa Vulfa, živi sa svojim roditeljima u stambenoj zgradi. Otac je neuspešan i krivi društveno neprihvatljivu ženu i sopstvene loše momente. U stvari, on je idealista, ali neorganizovani alkoholičar sa velikim, praznim planovima.
Razvoj odnosa između ove troje ljudi prikazan je perceptivno, vešto i duboko, ravnopravno sa bilo čim u toj liniji, izuzev nedavnog rada Erika Romera. Viderberg ima neverovatno oko za detalje dijaloga, i dok otac opisuje svoje pijanstvo (“jedina stvar koju sam ikada izmislio – ronilački zvono; ja sam unutra i tiho je i ja tonim, tonim…”) podsećamo se na introspekciju alkoholičara u velikom romanu Frederika Ekslija “Beleške obožavaoca”.
Otac nije uspio ni u čemu, čak ni u distribuciji letaka, ali majk se drži i pere veš, i ne može da veruje da bi njen sin pobegao od trudne devojke. On kaže da ne beži od devojke, već od prokletog života koji vidi kako se pruža pred njim. Ona ne razume, a možda ni on ne razume. Ali on mora da ide. U birtasu prethodne noći, tražio je od oca pomoć i savet: “Ti imaš samo 39 godina, oče, ne možeš odustati pre nego što napuniš 40.” A otac je jedino rekao da tone, tone…
Roger Ebert
