Obiljem ploda tamna jesen trepti,
požuteo je sjaj lepih letnjih dana.
Iz trošne ljuske čista plavet leti;
let ptica bruji od starih predanja.
Pomuljano je vino, tih odgovor cepti
kroz zagonetke ovoga blagog tkanja.
I tu i tamo krst vrh pustog huma;
u rujnu šumu jedno stado svrnu.
Oblak nad vodom jezdi poput čuna;
počinuo je težak; zvuci trnu.
Večeri krilo plavetno bez šuma
dotiče slamnu strehu, zemlju crnu.
Kroz veđe trudnog sad će da se javi
roj zvezda; hladne sobe spokoj skoli,
anđeli tiho izlaze iz plavih
očiju onih koje ljubav boli.
Šumori trska: koščata jeza davi
kad crna rosa kaplje s vrba golih.
Preveo B. Živojinović
