Režija: Džim Džarmuš
Gimme Danger počinje prologom smeštenim u 1973. godinu, za vreme turneje The Stooges kojom promovišu svoj treći album, Raw Power (inače potpuni komercijalni promašaj i poslednje izdanje u prvoj inkarnaciji benda, nedugo nakon kojeg će se raspasti). Tokom te turneje, frontmen Igi Pop se u potpunosti predao ekscesnom ponašanju i heroinskoj zavisnosti. Prisustvujemo košmarnom spektaklu dok on skače po bini, a iz publike ga gađaju flašama. Za bilo koju drugu grupu, ovo bi značilo propast, ali u ovom slučaju se nameće kao ironična naznaka njihove buduće pobede – The Stooges su prodavali anarhiju pre nego što se anarhija prodavala.
Okosnicu ovog „rokumentarca“ čini opsežni intervju sa 69-godišnjim Popom, čiji dubok glas i dalje podseća na režanje neke divlje zveri. U ovoj paklenoj godini, u kojoj smo ostali bez previše muzičkih legendi, olakšanje je videti Igija živog i zdravog, kako se demonski smeši u kameru. Rođen kao Džejms Njuel Osterberg mlađi, Igi se priseća odrastanja u prikolici na obodu En Arbora u Mičigenu, sa neverovatno tolerantnim roditeljima; mladi Džejms je držao komplet bubnjeva u tom malenom prostoru i redovno vežbao dok je kao srednjoškolac svirao u bendu The Iguanas. Nakon srednje škole je otišao u Čikago da bleji i svirucka sa bluzerima, ali to nije potrajalo.
A shvatio je i da ima magnetno prisustvo i osećaj za šou. Pop iznosi da je nastupanje u toplesu pokupio iz starih holivudskih prikaza faraona, poput Jula Brinera u Deset Božjih zapovesti; s druge strane, pseći povodac je samo instinktivno kupio u pet šopu, jer mu se učinilo kao kul forica. Dok je radio u prodavnici ploča, otkrio je avangardnu muziku Harija Parča i drugih eksperimentalnih kompozitora, što ga je inspirisalo da pokuša da i sam stvori drugačiju muziku, zasnovanu na buci. Najzad, dok je pisao tekstove svojih ranih pesama, imao je na umu uputstvo Supij Sejlsa, voditelja dečjeg TV programa iz ’50ih, koji je podsticao klince da mu pišu, ali da svoja pisma ograniče na 25 reči ili manje. Svoju „sažetost“ Igi postavlja nasuprot preteranoj rečitosti Boba Dilana.
Osim Igija, Džarmuš posvećuje dosta prostora ostalim članovima benda: bubnjaru Skotu Eštonu i njegovom bratu, gitaristi Ronu (obojica su umrli tokom prethodnih 6 godina i film je posvećen uspomeni na njih), kao i Džejmsu Vilijamsonu, solo gitaristi. Nažalost, osim nekoliko anegdota, Eštoni ne pružaju preveliki uvid u istorijat The Stooges; Vilijamson je zanimljiviji – nakon raspada benda, snimio je jedan album sa Igijem, a zatim se školovao za inženjera i imao iznenađujuće uspešnu karijeru u Silicijumskoj dolini, gde niko nije znao za njega jer „oni štreberi tamo ne slušaju tvrdu muziku“.
Srećom, izbegnuti su brojni klišei koji se često mogu naći u drugim dokumentarcima, tako da ovde recimo nemamo brda drugih muzičara i poznatih ličnosti koja hvale bend na sva usta. Jedina osoba van benda koja u filmu nešto priča je Deni Filds, bivši menadžer. Sa druge strane, ipak, ovakav izbor (sa)govornika može pružiti samo ograničenu (i subjektivnu) perspektivu na kulturološki uticaj i značaj benda – mada je Pop sasvim svestan svog mesta u panteonu rok božanstava.
U
jednom segmentu, Igi ističe da je glavni fokus benda uvek bio na
muzici, a ne na slavi, novcu ili ženama – ali Gimme
Danger ne
objašnjava zašto je muzika The Stooges toliko važna i jedinstvena.
Džarmuš ih najavljuje kao „najveći rokenrol bend ikada“, što
je krajnje diskutabilno čak i ako ste veliki obožavalac ove grupe.
Oni svakako zaslužuju detaljniju analizu, a Džarmuš ih ne
sagledava iz dovoljno uglova, pokazujući više interesovanja za
Igijev život nego pesme, izbegavajući i priču o njegovoj solo
karijeri (mada ona, ruku na srce, i jeste zasebna celina). Opušteni
način na koji je reditelj odlučio da govori o bendu, prepuštajući
Popu da diktira tempo i razvoj priče, distancira nas od sirove snage
muzike. Film takođe ne sadrži eksplicitne scene alkoholisanja i
drogiranja, opscenog seksualnog ponašanja ili svađe između članova
benda, a i u razgovoru se jedva provlače. Takođe ne vidimo ni Igija
kako povraća na bini, niti kako se valja po krhotinama stakla, a
poznato je da je to radio. Na ovaj način sva „opasnost“, bes i
sirovost The Stooges gube na oštrini i gotovo da se svode na status
muzike za matorce. Moguće da se želeo izbeći poznati narativ –
nedavno smo imali prilike da vidimo prikaze sunovrata Kurta
Kobejna u
dokumentarnom filmu Montage
of Heck,
odnosno Ejmi
Vajnhaus u Amy –
a možda i reditelj izbegava da previše kopa zbog bliskosti sa
umetnikom (Igi je glumio trgovca krznom u njegovom vesternu Dead
Man iz
1995, a 2003. je igrao samog sebe u Coffee
& Cigarettes u odličnoj
sceni sa Tomom
Vejtsom). Gimme
Danger ne
prikazuje karijeru The Stooges sa svim usponima i padovima, već
slavi njihove rane dane i period uspeha. Međutim, ignorišući
propadanje, Džarmuš zapravo šalje poruku da je buntovništvo koje
je dovelo do pregorevanja grupe bilo deo njihove genijalnosti;
postojali su kratko, prvo eksplodiravši, zatim se urušivši – i
nikako drugačije nije moglo da bude.
Ne
postoji mnogo snimaka The Stooges iz njihovog „zlatnog perioda“,
ali sakupljeno je dovoljno arhivske građe i ona je predstavljena na
moćan način, pojačana fotografijama i kolažnim animacijama (koje
malo razbijaju vizualni ritam, a uprkos duhovitosti ne doprinose
značajno pripovedanju).
Uprkos svom primamljivo-provokativnom naslovu, Gimme Danger nije toliko „opasan“. Premda svojom skoro dnevničkom formom pruža solidan uvid u živote The Stooges, njihov značaj ćete (možda čak i bolje) skapirati ako pustite prva tri albuma – The Stooges, Fun House i Raw Power. Sigurno ćete prepoznati tragove njihovog „protopanka“ u muzici koja je nastajala godinama, pa i decenijama kasnije – od Sex Pistols, Ramones i The Clash, sve do Rage Against the Machine i The White Stripes.
Petar Pavičić
https://kulturkokoska.rs/daj-mi-opasnosti-the-stooges-u-ocima-dzima-dzarmusa/
