Novembar je prvo Floberovo delo, njegova najintimnija ispovest, knjiga daleko ispred svog vremena, čije su osnovne teme neostvarena ljubav jednog mladog čoveka, i priča kurtizane kojoj je mladost nepovratno prošla. . .
„Novembar će biti knjiga koja će u XX veku dovesti do novog oblika romana i njegove proze.“
Miloš Crnjanski
„Odbio sam ljudska pijanstva koja su se nudila. Okomljen na samog sebe, obema rukama sam čupao čoveka iz korena… Od tog dveta sa zelenim granama hteo sam da napravim potpuno go stub, da na njega postavim sasvim gore, kao na neki žrtvenik, ne znam kakav nebeski plamen… “
Gistav Flober
Gistav Flober (1821-1880), jedan od najvećih pisaca i stilista u svetskoj književnosti, čija proza „ima ritam stiha i preciznost naučnog jezika“, čuven je po svojim romanima Madam Bovari i Sentimentalno vaspitanje.
Novembar, knjiga o Floberovoj mladosti, napisana je između1840 i 1850. godine, ali je ostala u piščevoj zaostavštini i prvi put je objavljena tek 1910. godine.
„Proživeo sam svoju epohu živaca, svoju sentimentalnu epohu, i od nje još nosim, kao robijaš sa galija, trag na vratu. Svojom opečenom rukom imam sad prava da pišem o prirodi vatre.“
Novembar
Ja volim jesen, to setno godišnje doba kao stvoreno za sećanja. Kad sa drveća pootpadne lišće, kada u suton na nebu još stoji riđi odsjaj koji zlati uvelu travu, prijatno je gledati kako se gasi sve što je još do maločas gorelo u vama.
Vratio sam se sa šetnje po opustelim poljima, duž hladnih jarkova u kojima se ogledaju vrbe; vetar je zavijao u ogolelom granju, ponekad bi umukao, a onda odjednom ponovo počinjao; tada je sitno lišće koje se zakačilo za žbunje opet podrhtavalo, trava je treperila povijajući se ka zemlji, i reklo bi se da je sve došlo bleđe i ledenije; na vidiku, sunčev kotur gubio se u belini neba, i u svojoj neposrednoj okolini prožimao ga životom koji je već na izdisaju. Bilo mi je hladno i skoro me obuzeo strah.
Zaklonio sam se iza jednog travom obraslog brežuljka, vetar je prestao. Ne znam zbog čega, dok sam tu sedeo na zemlji ne misleći ni o čemu i gledao dim koji se vio sa krovinjara u dolini, čitav moj život iskrsnuo je preda mnom kao priviđenje, a gorak miris minulih dana dopro je do mene sa zapahom sasušene trave i mrtvog drveća; moje jadne godine ponovo su prošle pored mene, i zima kao da ih je odnela sa žalosnim vihorom; nešto strašno odmotavalo ih je u mom sećanju, pomamnije nego što severac goni lišće mirnim stazama; neka čudna ironija ih je doticala i zabave radi vrtela ih preda mnom, a zatim bi sve skupa odletele, nestajući u tmurnom nebu.
Tužno je ovo godišnje doba: čini nam se da će život otići sa suncem, jeza obuzima srce kao što žmarci podilaze kožu, svi šumovi se gase, vidici blede, sve tone u san ili umire. Posmatrao sam maločas krave kako se vraćaju sa paše, mukale su okrećući se ka sunčevom zalasku, dečak koji ih je pred sobom gonio putićem cvokotao je u platnenim haljinama; spuštajući se niz padinu po blatu, klizale su se i gnječile po koju jabuku zaostalu u travi. Iza brežuljaka koji su se slivali ujedno, sunce je dobacivalo poslednje zbogom, svetiljke su sepalile u kućama u dolu, a mesec, svetiljka rose, svetiljka suza, počeo je da se otkriva između oblaka i pokazuje svoj bledi lik.
Dugo sam sa uživanjem čeprkao po svom promašenom životu; s radošću sam sebi govorio da je moja mladost prošla, jer radost je osetiti da vam se zima uvlači u srce i da, pipkajući ga rukom kao ognjište sa koga se još diže dim, možete reći: ne gori više. Iznova sam polako prelistavao stranice svog života, sve misli, strasti, dane zanosa, dane tuge, treptaje nade, kidanja u duševnim mukama. Sve sam ponovo video, kao čovek koji obilazi katakombe i polako razgleda, sa obe strane, mrtve poređane kraj mrtvih. Ako izbrojim svoje godine, ja se nisam tako davno rodio, ali imam mnoge uspomene koje osećam i koje me pritiskaju kao što starce pritiskaju svi dani koje su proživeli; ponekad mi se čini da sam trajao mnoge vekove i da se u mom biću skrivaju otpaci mnogih minulih postojanja. Otkud to? Jesam li voleo? Jesam li mrzeo? Jesam li išta tražio? Ja i sada sumnjam u to; živeo sam izvan svih pokreta, izvan svake borbe, ne pašteći se ni oko slave, ni oko zadovoljstava, ni oko nauke, ni oko novca. Od svega ovog što sledi niko ništa nije znao, i oni koji su me svakog dana viđali nisu znali ništa više od drugih; bili su, u odnosu na mene, kao postelja u kojoj spavam i koja ne zna za moje snove. A uostalom, zar ljudsko srce nije ogromno samovanje u koje niko ne može da prodre? Strasti koje u njemu žive liče na putnike u pustinji Sahari, umiru u njemu ugušene, i njihovi se krici izvan njega uopšte ne čuju.
Još u gimnaziji bio sam tužan; bilo mi je dosadno, želje su me raspinjale, vatrene težnje vukle prema životu besmislenom i burnom, sanjao sam o strastima, o ženama, želeo sam da ih sve imam. Posle dvadesete godine za mene je postojao čitav jedan svet svetlosti, mirisa; život mi se izdaleka činio pun sjaja i pobedničke buke; bilo je kao u bajkama: duge dvorane nižu se jedna za drugom, u njima se dijamanti prelivaju pod varnicama zlatnih lustera, na jednu magičnu reč začarana vrata klize na svojim šarkama, i, ukoliko čovek dalje ide, pogled tone u veličanstvene perspektive čiji sjaj izaziva osmeh i od koga se oči sklapaju.
Nejasna želja vukla me ka nečemu velelepnom, što ne bih umeo da iskažem nijednom reči, niti da ga bilo kako uobličim u mislima, ali za čime sam ipak neprestano žudeo. Uvek sam voleo blistave stvari. Kao dete, progurao bih se kroz gomilu, do vrata mađioničara, da bih video crvene širite njihovih slugu i trake na uzdama njihovih konja; dugo sam stajao pred šatorom lakrdijaša, gledajući nabrane čakšire i vezene kragne. O, kako sam iznad svega voleo igračicu na konopcu, s njenim dugačkim privescima na minđušama, koji su se lelujali okonjene glave, s njenom debelom ogrlicom od merdžana koja ju je tukla po grudima! S kakvom sam je nemirnom požudom posmatrao kad bi poletela do visina svetiljki okačenih između drveća, i kad bi njene haljine, izvezene zlatnim šljokicama, zveckale pri skoku i nadimale se u vazduhu. To su bile prve žene koje sam voleo. Duh mi se mučio sanjareći o tim bedrima neobičnih oblika, tako jako utegnutim u ružičasti triko, o tim vitkim rukama ukrašenim grivnama koje su zveckale na leđima igračice kada bi se zabacila natrag da bi perjem na svom turbanu dodirnula zemlju. Žena koju sam se već trudio da nazrem (ne postoji uzrast u kome ne mislimo na nju: u detinjstvu, mi s naivnim sladostrašćem dodirujemo grlo odraslih devojaka koje nas ljube i drže u naručju; u desetoj godini sanjamo o ljubavi; u petnaestoj ona dođe; a u šezdesetoj, još uvek je zadržavamo; i ako mrtvi sanjare o nečemu u svojim grobovima, to je da se ispod zemlje dočepaju susednog groba, kako bi podigli pokrov preminule i pomešali se sa njenim snom); žena je za mene bila privlačna tajna, koja je pomutila moju jadnu detinju glavu. Po onom što sam doživljavao kad bi se neka od njih zagledala u mene, osećao sam već da ima nečeg kobnog u tom uzbudljivom pogledu od koga se topi ljudska volja, i on me u isti mah očaravao i užasavao.
O čemu sam snatrio tokom dugih časova večernjeg učenja dok sam, laktom se oslanjajući o klupu, posmatrao kako se fitilj u svetiljci izdužuje u plamen i kap ulja pada u sud, dok su moji drugovi škripali perima po hartiji, i dok se, s vremena na vreme, čulo šuštanje knjiga koje su prelistavali ili zatvarali? Požurio bih da završim zadatke kako bih slobodno mogao da se prepustim ovim dragim mislima. U stvari sam to unapred očekivao, sa svom primamljivošću pravog uživanja, počinjao sam time što bih sebe primorao da mislim na to, kao što pesnik priziva nadahnuće kad hoće nešto da stvori; udubio bih se što je moguće više u svoju misao, okretao je sa svih strana, ponirao u njene dubine, vraćao se i ponovo počinjao; ubrzo je to bila razuzdana trka mašte, čudesan zalet u nerealno, ispredao sam pustolovine, stvarao zaplete, zidao za sebe dvorce, živeo u njima kao neki car, kopao sve rudnike dijamanata i kofama ih bacao na put kojim je trebalo da prođem.
I, kad bi palo veče, kad bismo svi ležali u svojim belim krevetima sa belim zavesama, i kada bi se samo vaspitač šetao gore-dole po našoj spavaonici, kako sam se još više zatvarao u samog sebe, s kakvom sam milinom krio u svojim grudima tu pticu koja je tukla krilima i čiju sam toplinu osećao! Nikada nisam mogao brzo da zaspim, slušao sam časove kako izbijaju; ukoliko su duži bili, utoliko sam bio srećniji! Činilo mi se da me pevajući guraju u svet i pozdravljaju svaki trenutak mog života govoreći mi: Ka drugim! Ka drugim! U budućnost! Zbogom! Zbogom! I kad utrne poslednji treptaj, kad mi u ušima ne buči više odslušanja, govorio sam sebi: „Do sutra; isti će čas otkucati, ali će sutra biti dan manje, dan više ka onamo, ka onom cilju koji blista, ka mojoj budućnosti, ka onom suncu čiji me zraci obasjavaju, i koju ću tada rukama dodirnuti”, i govorio sam sebi kako je dugo ovo čekanje, i skoro plačući tonuo u san.
Neke reči su me uzrujavale, reč žena, a posebno ljubavnica; objašnjenje one prve tražio sam u knjigama, u bakrorezima, slikama, sa kojih sam želeo da poskidam velove kako bih otkrio nešto. Onog dana kada sam najzad sve prozreo, to me prvo zanelo nasladom, kao najviši stupanj harmonije, ali sam se ubrzo smirio i od tada sam živeo sa više radosti; osetio sam kako se ponos pokrenuo u meni dok sam sebi govorio da sam muškarac, biće stvoreno da jednog dana ima ženu koja njemu pripada; reč mi nije bila nepoznata, a to je skoro isto što i ući i već okusiti nešto, želja me nije vukla dalje, i ja sam bio zadovoljan što znam ono što znam. Što se tiče ljubavnice, za mene je to bilo satansko biće; od čarolije samog imena padao sam u duge ekstaze; radi svojih ljubavnica kraljevi su gubili i osvajali čitave zemlje; radi njih su se tkali ćilimi u Indiji, žeglo se zlato, klesao mermer, pomerao svet; ljubavnica ima robove, sa lepezama od perja kojima teraju mušice dok ona spava na sofi od atlasa; slonovi natovareni darovima čekaju da se ona probudi, palankini je nežno nose pored fontana, ona stoluje na prestolima, okružena sjajem i mirisima, daleko od gomile, čije je ona prokletstvo i idol.
Ova tajna žene izvan braka, koja je samim tim još više žena, dražila me i iskušavala dvostrukim mamcem ljubavi i bogatstva. Ništa nisam voleo kao pozorište, voleo sam čak i žagor između činova, kao i hodnike kojima sam uzbuđenog srca prolazio, tražeći svoje mesto.
Kad bi predstava već počela, ustrčao bih uz stepenice, do ušiju mi je dopirao šum instrumenata, pljeskanje, a kad bih ušao, kad bih seo, vazduh je bio ispunjen toplim mirisom koji se širio od lepo obučenih žena, nečim što odiše zapahom kite ljubičica, belih rukavica, vezenih maramica; galerije pune sveta, kao krune od cveća i dijamanata, izgledale su kao da su zastale kako bi čule pevanje; na prednjem delu pozornice glumica je stajala sama, a njene grudi, iz kojih su izlazili užurbani tonovi, spuštale su se i dizale, podrhtavajući; ritam je terao glas trkom i odnosio ga u melodičnom vihoru, pri koloraturi se talasalo njeno grlo, nabreklo, pod težinom poljubaca iz vazduha, kao vrat u labuda; pružala je ruke, vikala, plakala, sevala očima, zvala nešto jednom neshvatljivom ljubavlju, a kada bi ponavljala isti motiv, činilo se da mi zvukom svoga glasa čupa srce kako bi se spojilo sa njom u jednom ljubavnom drhtaju.
Tapšali su joj, bacali joj cveće, i, u svom zanosu, ja sam uživao u obožavanju koje joj gomila ukazuje, u ljubavi svih tih ljudi i žudnji svakoga od njih. Eto, hteo bih da me ovakva voli, da me voli ljubavlju koja proždire i zadaje strah, ljubavlju princeze ili glumice, koja nas ispunjava ohološću i odjednom nas izjednačava sa bogatima i moćnima! Kako je lepa žena kojoj svi tapšu i svi zavide, ona od koje gomile hvata groznica žudnje, pa je noću sanjaju, ona koja se uvek pojavljuje samo u svetlosti buktinje, blistava i raspevana u idealu pesnika, kao i u životu stvorenom radi nje! Mora da ona ima za onoga koga voli drukčiju ljubav, daleko lepšu od one koju kao bujicu izliva na sva ožednela srca koja se njom napajaju, daleko umilnije pesme, dublje, ljubavnije tonove, koji jače podrhtavaju! Da mi je da sam kraj njenih usana odakle oni dolaze tako čisti, da dodirnem njenu kosu tako sjajnu, što blista pod biserom! Ali mi se rampa na pozornici činila kao brana iluzije; na onoj strani bio je za mene svet ljubavi i poezije, strasti su tamo lepše i zvonkije, šume i dvorci tu nestaju kao izmaglica, silfide silaze sa nebesa, sve peva, sve voli.
O svemu ovome sanjario sam uveče, kada je vetar zavijao u hodnicima, ili na odmorima dok su dečaci igrali šuge ili lopte, a ja šetao duž zida, gazeći po opalom lipovom lišću i zabavljao se osluškujući šum svojih koraka. Ubrzo me čitavog zahvatila želja da nekoga volim; s beskrajnom žudnjom prizivao sam ljubav, maštao o ljubavnim jadima, svakoga časa očekivao sam neko bolno kidanje koje bi me ispunilo radošću. Više puta mi se učinilo da sam to našao, u mislima sam uzimao prvu ženu koja bi se pojavila i učinila mi se lepa, i govorio sam sam sebi: „Ovo je ona koju volim”, ali uspomena na nju, koju sam hteo da sačuvam, postepeno je bledela i iščezavala umesto da raste; ja sam, uostalom, osećao da sam sebe primoravam da volim, da sa svojim srcem igram komediju, ali se ono ne da prevariti, i zbog tog neuspeha dugo sam biotužan; skoro sam žalio za ljubavima koje nisu postojale, a zatim snevao o drugim za koje sam želeo da mi ispune dušu.
O ljubavi sam posebno maštao posle nekog bala ili pozorišne predstave, kao i po povratku sa dvodnevnog ili trodnevnog odmora. Zamišljao sam onu koju sam izabrao, onakvu kakvu sam je tada video, u beloj haljini, ponesenu valcerom, ruku pod ruku sa kavaljerom koji je pridržava i osmehuje joj se, ili naslonjenu na plišanu ogradu neke lože, dok spokojno pokazuje svoj kraljevski profil; buka kadrila i blesak svetlosti odzvanjali su i zasenjivali me još neko vreme, a zatim se sve okončavalo i tonulo u jednolično bolno sanjarenje. Tako sam ja imao mnoge male ljubavi, koje su trajale osam dana ili mesec dana, a koje sam želeo da produžim vekovima; ne znam od čega su se one sastojale, ni ka kom cilju su te nejasne želje težile; to je bila, čini mi se, potreba za jednim novim osećanjem i kao neka težnja ka nečem uzvišenom čiji vrh nisam video. Pubertet srca prethodi pubertetu tela; tako sam osećao veću potrebu da nekog volim nego da uživam u čulnoj nasladi, priželjkivao sam ljubav a ne sladostrašće. Sada ne mogu više ni da zamislim tu ljubav iz najranije mladosti, kad čula ne znače ništa i kad nas samo beskraj ispunjava; na granici između detinjstva i mladosti to osećanje čini prelaz od jednog u drugo, i prolazi tako brzo da ga zaboravljamo.
Ja sam kod pesnika toliko čitao reč ljubav, i toliko sam je puta sam sebi ponavljao da bih se opio njenim miljem, da sam pred svakom zvezdom koja je na plavom nebu blistala u tihoj noći, pri svakom žuboru vode u reci, svakom sunčanom zraku u kapljici rose govorio sebi: „Ja volim! Ja volim!” i bio sam srećan od toga, ponosio sam se time, već spreman na najlepše žrtve, a posebno kad bi me se neka žena dotakla u prolazu, ili me pogledala u lice; želeo sam da je volim hiljadu puta više, da stradam mnogo više, da mi od kucanja mog srca grudi prepuknu.
Postoji jedan uzrast koga se čitalac sigurno seća, kada se čovek neodređeno osmehuje, kao da je vazduh pun poljubaca; neki mirisan lahor nadima nam srce, vrela krv udara u žilama, i vri kao iskričavo vino u kristalnoj čaši. Budite se srećniji i bogatiji nego prethodne večeri, uzbuđeniji, uzrujaniji, neki blagi fluid penje se i silazi u vama, i božanski vas prožima svojom opojnom toplotom, pod dahom vetra drveće blago povija krošnje, lišće podrhtava jedno iznad drugog, kao da razgovara, oblaci klize i otkrivaju nebo na kome se mesec osmehuje i s visine se ogleda u reci bosnaunited. Kad uveče koračate, udišući miris pokošenog sena, slušajući kukavicu u šumi, gledajući zvezde kako trepere, vaše je srce čistije, u njemu je više vazduha, svetlosti i plavetnila nego u spokojnom vidiku gde zemlja dodiruje nebo mirnim poljupcem. O, kako mirišu kose žena; kako im je koža na rukama meka, kako nas njihovi pogledi prožimaju!
Ali to nisu više bili prvi zanosi detinjstva, nemirne uspomene na ono što sam prethodne noći sanjao; stupao sam, naprotiv, u pravi život, u kome sam imao svoje mesto, i jednu neizmernu harmoniju u kojoj je moje srce pevalo himnu i prekrasno treperilo; s radošću sam uživao u tom dragom rascvetavanju, a moja čula, budeći se, povećavala su moju oholost.
Kao prvi čovek koga je Bog stvorio, budio sam se najzad iz dugog sna i video kraj sebe biće slično meni, ali puno nekih razlika koje su između nas dvoje unosile neku vrtoglavu privlačnu silu, a istovremeno mi se prema tom novom obliku javljalo jedno novo osećanje kojim se moja glava ponosila, dok je sunce čistije sijalo, cveće mirisalo opojnije nego ikad, a senka bila blaža i prijatnija.Osećao sam kako se svakim danom moja inteligencija razvija, ona je sa mojim srcem živela zajedničkim životom. Ne znam da li su moje misli bile osećanja, jer je u njima bila sva vatrenost strasti; unutrašnja radost koju sam nosio u dubini svoga bića izlivala se na svet i zasipala ga mirisima preobilja moje sreće, ja samo što se nisam dotakao najvećeg sladostrašća, i, kao čovek pred vratima svoje ljubavnice, zadržavao sam se što duže kako bih namerno izazivao čežnju, kako bih uživao u nadi koja će se sigurno ostvariti, i sebi govorio: za koji časak držaću je u zagrljaju, biće moja, samo moja, to nije san. Čudna protivrečnost! Izbegavao sam žensko društvo, a kraj žena osećao neizrecivo zadovoljstvo; uobražavao sam da ih ne volim, a međutim sam živeo u svima njima i hteo da prodrem u suštinu svake od njih kako bih se slio s njenom lepotom. Već same njihove usne nudile su mi poljupce drugačije nego što su materinski, u mislima sam se zaogrtao njihovom kosom i uranjao između njihovih grudi kako bih sebe uništio tim božanskim gušenjem; želeo sam da budem ogrlica koja im ljubi vrat, agrafa što se tare o njihovo rame, haljina što im pokriva čitavo telo. A dalje od te haljine nista više nisam video, pod njom je bio beskraj ljubavi, ja sam se tu gubio pri samoj pomisli na nju.
Strasti koje sam želeo da imam proučavao sam u knjigama. Ljudski život je za mene sav počivao na dve-tri ideje, dve-tri reči, a oko njih se sve ostalo obrtalo kao sateliti oko svojih zvezda. Tako sam ja svoj beskraj naselio mnogim zlatnim suncima; priče o ljubavi zauzimale su u mojoj glavi mesto pored onih o revolucijama, a lepe strasti pored priča o velikim zločinima; sanjario sam u isti mah o zvezdanim noćima toplih krajeva i o pobuni u zapaljenim gradovima, o lijanama devičanskih šuma i sjaju iščezlih monarhija, o grobovima i kolevkama; žuborenje vode u ševaru, grgutanje grlica na golubarniku; šume mirte i miris aloje, zveket mača i oklop, konje koji poigravaju, zlato što se presijava, varnice koje sipa život, agoniju očajnika, sve sam posmatrao istim začuđenim pogledom, kao neki mravinjak koji se uzmuvao kraj mojih nogu. Ali iznad ovog života uzburkanog na površini, u kome su se razlegali tako različiti povici, izbijala je strašna gorčina koja je bila sinteza i ironija svega toga.
Uveče, zimi, zastajao sam pred osvetljenim kućama u kojima se igra i posmatrao kako senke promiču iza crvenih zavesa, do mene su dopirali šumovi puni raskoši, zveckanje čaša i poslužavnika, srebrnog pribora o činije, i to mi je govorilo da samo od mene zavisi hoću li uzeti učešća u toj svečanosti na koju su svi navalili, na toj gozbi na kojoj svi jedu; iz neke divlje oholosti držao sam se po strani, jer sam nalazio da me moja samoća ulepšava, i da je moje srce šire kad ostaje daleko od svega onoga što predstavlja radost za ljude. Zatim bihnastavio da hodam pustim ulicama, na kojima su se fenjeri klatili škripeći koturačama.
Sanjario sam o bolu pesnika, plakao sa njima njihovim najlepšim suzama, osećao ih čak u dubini svoga srca, bio sam prožet tim bolom, on mi je razdirao dušu, ponekad mi se činilo da me zanos koji mi oni ulivaju izjednačuje s njima i uzdiže do njih; stranice prema kojima su drugi ostajali hladni, mene su oduševljavale, ulivale mi žar proročica, njima sam do mile volje pustošio svoj duh, govorio ih naizust na morskoj obali, ili sam, oborivši glavu, koračao po travi, ponavljajući ih sebi glasom punim ljubavi i nežnosti. Teško onome ko nije osetio gnev tragedije, onome ko ne zna naizust ljubavne stihove kako bi ih govorio pri mesečini! Lepo je živeti tako u večitoj lepoti, zaogrtati se kraljevskim ogrtačima, negovati strasti u njihovom najvišem izrazu, voleti one ljubavi koje je genije ovekovečio.
Od tada sam počeo da živim samo u bezgraničnom idealisanju, gde sam, slobodan, leteo po svojoj volji, kao pčela, da sa svake stvarčice kupim ono čime ću se hraniti i živeti; trudio sam se da pronađem, u šumorenju šuma i žuboru vode, reči koje ostali ljudi nisu shvatali, a naćulio bih uvo kako bih slušao ono što sam otkrivao u njihovoj harmoniji; s oblacima i suncem stvarao sam ogromne slike, kakve se ne mogu predstaviti ni jednim jezikom, a u ljudskim postupcima sam isto tako zapažao teze i antiteze koje su me zasenjivale svojom idejnom tačnošću. Ponekad mi se činilo da umetnost i poezija otvaraju svoje beskrajne vidike i svojim sjajem osvetljavaju jedna drugu, zidao sam dvorove od crvenog bakra, i stepenicama od oblaka, mekšim od paperja, stalno se peo u blistavo nebo.
Orao je ponosna ptica, koja sleće samo na visoke vrhove; pod sobom vidi oblake koji se valjaju u dolinama, noseći sa sobom lastavice; gleda kako kiša pada na jele, kako bujice kotrljaju mermerno kamenje, pastira kako doziva koze, divokoze kako preskaču preko provalija. Uzalud kiša pljušti, oluja obara drveće, bujice jure jecajući, vodopad se puši i stropoštava, grom blesne i razbije planinski vrh; spokojan, on leti iznad svega toga i maše krilima; jeka planine ga zabavlja, on klikće od radosti, bori se sa oblacima koji brzo preleću, i penje se u sve veće visine svog beskrajnog neba.
I ja sam se zabavljao hukom oluja i nerazgovetnim žagorom ljudi koji je dopirao do mene; živeo sam u visokim gnezdima gde su mi se grudi nadimale od čistog vazduha, gde sam pobedonosno kliktao kako bih razvejao dosadu samoće. Mene je brzo obuzela nesavladiva odvratnost prema ovozemaljskim stvarima.
Jednoga jutra osetih da sam star i pun iskustva koje se odnosi na stvari koje nisam iskusio,bio sam ravnodušan prema onom što je najprivlačnije i pun prezrenja prema onome što je najlepše; sve što je kod drugih izazivalo zavist, u meni je budilo sažaljenje, nisam video ništa dostojno mojih želja; možda je moja oholost učinila da se uzdignem iznad obične sujete, dok je moja nezainteresovanost bila samo vrhunac bezgranične pohlepe, kao na onim novim zgradama na kojima mahovina već raste iako još nisu završene; dosadne su mi bile bučne radosti mojih prijatelja, i ja sam slegao ramenima na njihove sentimentalne ludorije: jedni su po čitavu godinu dana čuvali neku staru belu rukavicu ili uvelu kameliju, kako bi je obasipali poljupcima i uzdasima; drugi su pisali modiskinjama, zakazivali sastanke kuvaricama; prvi su mi se činili glupi, a drugi smešni. Osim toga, meni je bilo dosadno kako dobro tako i rđavo društvo, sa bigotnima sam bio ciničan, a sa razvratnicima mističar, tako da me ni jedni ni drugi nisu baš mnogo voleli.
Gistav Flober
