VII FINISTERE – prvi deo
Stigao sam o Badnjem danu. Bio je pun sunčanih voda, i bedemi, sa kojih gledaju stare topovske cevi na more, duge kao durbini, bili su zastrti zelenim lovorom. I to veče, koje sam bio navikao da bude zavejano i mračno, puno kandila, rasipalo se ovde, sjajno i rumeno, iz pristaništa, punog nepomičnih, olupanih, pocrnelih oklopnjača, nad kojima se previjao, preko ogromnih zidina stare tvrđave, urnebesno visok gvozdeni most.
Ja sam prešao preko njega, visoko, iz među duboke vode, dalekih brda, i beskrajnog neba, lak i prozračan i miran, prvi put u životu.
Izišao sam na bedeme; naslonih se, poleđuške, u travi, o jedno mokro stablo, i slušah grdne dizalice ispod sebe kako grme. Kroz neko granje video sam morsku pučinu, a kroz neke železne rešetke sav Brest. Nisam mogao da se ispravim; kao nad provalijom kad se klekne od vrtoglavice, pognuo sam glavu od ovog silnog gvožđa ispod sebe gorostasnog i ogromnog kao brda, pred onom dalekom, teškom, modrom prugom što je tekla oko vidika, i gde je svemu bilo kraj.
Celu noć, dok smo jurili kroz Bretanju, pljuštala je kiša. Blato, neko užasno, crno blato izmazalo je sve kuće, ulice, i sve pristanište; samo su po krovovima, nad gradom, stresali se osunčani, crveni i žuti, oprani crepovi. Prvi put sam osetio da zemlja, na Suncu, posle kiše, drhti.
Ceo dan nikog oslovio nisam.
Uostalom, ovde je sve ćutljivo. Pričao bih vam da je sve tužno, ali to više, u putopisima, nije običaj. Uznemirilo me to čudno osvetljenje sred zime, i zato sam, udaljeno, premeštao Odiseju, koju, iz kabotenstva, na putu, uvek nosim uza se, iz levog u desni džep. Ali tihi, mokri zidovi, jedna modra dolina, koja se spuštala u more, pokriše me senkama i tišinom, tako da sam zaboravio sve poznato i gorko, i lagano ispravio se da vidim more. Video sam bretonske stene, oblake koji donose magle sa južnog, ledenog mora, i pokoje stablo, čiju ću nepoznatu boju odneti u dužicama svojih očiju da je raspem po našim proplancima. Ko zna, nisu li, nevidljivo, već davno u vezi, i nije li i to ljubav.
Velike žene usedeličkog stasa, sa ogromnim, belim platnima oko glave, kao jedra kad se, u daljini, smanje i naduju, prolaze dole, po kamenitim, zvonkim ulicama; obuće im, drvene, duguljaste, neotesane, sećaju malih, ciganskih korita u mome zavičaju. Tako se ja, malo sentimentalno, razveseljavam.
Krš, koji sasvim liči na istarski krš, počeo je da tamni i da se penje prema nebu. To sam došao da vidim. Drveće je ovde sve ređe a, u daljini, ima još samo ljubičastih, obrstenih od vetra, žbunova. Zemlja se ovde razgolitila moru.
Mir nad kršem maglovit je i pust. Ja pružam ruke i milujem svu obalu. Sad se više ničega ne bojim. Otkako nailazim svud na ovu maglu, modru, dobru maglu, meni je sve svejedno.
Po rukama mi pada večernja vlaga, ovde na „kraju sveta“. Od koje, nemoćan, sklapam oči. Ne, ništa me ne boli. Ništa se ne događa. Gledam ove modre zemlje iza kuća, i sećam se poljske oranice, kroz koju sam se vraćao zorom, iz jednog šleskog gradića. I ta su polja bila isto ovako modra, uveče, kao ova zemlja. Sve je u vezi i sve se sliva. Sve se sliva u beskrajni vidik i mir. Preda mnom teče i stoji zaliv, težak i mutan, sasvim kao naš Dunav, mokri i modri, tromi puž moga zavičaja, što puzi, sa starim gradom na sebi, u nebesa. Sve su ljubavi u vezi.
Stojim prav, i vidim more i onu daleku prugu što teče oko vidika i gde je svemu kraj.
Dole, ispod bedema, čeka me jedan smešni, žuti, zarđali tramvaj. Oko njega se okupila gomila crnih ljudi, u drvenoj, crnoj obući, sa somotskim prevezima, koji vise sa njinih širokih, crnih šešira, u neredu, kao da su nečije krpe.
Taj tramvaj treba do večeri da se odbatrga u Le Conquet, na jedan rt, koji je zabrazdio u okean. Tamo idem.
Svi ti ljudi, koji će poći sa mnom, ne znaju me. Oči njinih starih žena zure, kao da su slepe. Zvonce tramvaja zvoni kroz ovaj krš tako ludo. Poći ćemo kroz neku neizmernu pustoš. Sva je zemlja kao preorana. Tek ponegde poneka kuća. Ponegde je još zasađen kupus. U daljini sam krš, nisko žbunje, i modro nebo. Kako se brzo mrači ovde!
Šest dana živim i ćutim u ovom mraku. Oko mene ogromne senke, koje nemaju kraja, i provalije, koje nemaju dna. Sve je od kamena. Oblaci nikad da odmekšaju, a iz mora se diže ogromno stenje. Nebrojene kule svetilje, bliže i dalje, trepere celu noć i, skoro, ceo dan. A zvezda nikad nema. Iz stenja teče nešto, crveno kao krv, a stene su posute nekom žutom maglom, koja guši, strašna kao sumpor.
Šest dana ćutim i živim u mraku. Pognute glave idem od kamena do kamena, a kad se uspnem na vrhove stena, milujem rukom ovu obalu. Nemam kome da kažem dobre reči. Ribari se osvrću za mnom i gledaju me mrsko. Ne vidim mesto, sakriveno u pristaništu; crno je kao užasna zemlja, i sve, već šest dana, mokro. Čega god se taknem, sve je ledeno i vlažno. Nigde jedan rumen kamen, nigde jedan bistar val, a i bela pena užasna i strašna, kao kreč. Ni jedan miran put, ni jedna dolina, sve same provalije i rtovi. Mrak svud, neki providan, žut mrak, koji guši.
Iza jedne užasne stene, tankovrhi kao konoplja, ljuljaju se jarboli. Strašne, ogromne krpe i mreže lepršaju po kućama. Krovovi, koji su me, rumenilom svojim, ili bledilom svojim, i u najzabačenijim selima Podolije, u moru blata, razveseljavali, ovde su crni, crni.
Uplašeno i dugo gledam stare kamenite kuće, zaostale iza požara, pre četiri stotine godina, kad su Englezi sve popalili i opljačkali. One su zelene, zarasle mahovinom; prozori su im bez stakla, i ljubičasti od vlage. One su jedine bleđe i svetlije šare u mraku. Iza njih, kao ogroman grob, diže se zemlja, i nigde stabla, nigde ni žbuna. Sva se savila na istok, prelomljena od bura. Nigde jedan miran put – svi se previjaju, krhaju, beže. Stene su razbijene i nabacane, kao stepenice, sve dublje i dublje. Osećam da se one spuštaju ogromne, gorostasne, čak na dnu mora. Stojim prav, i osećam mir, tamo daleko, na pruzi vidika, koja, modra i široka, obavija nebesa.
Ispod ovog užasnog vrenja i ključanja, ispod ovih pena, znam da je sve rumeno, kao zora, i sve zeleno, kao trava. Znam da nepomično leži jedan težak, ljubičast kamen. Podižem ruku, i spuštam je na vodu, sa osmehom.
More i nebo, čim prođe podne, sliju se u mračan, modar beskraj. Ogromni vali padaju na stene i uvale, koje grme.
Nekad, jednog vedrog rumenog dana, pre hiljadu godina, možda su odavde pošle duge, jonske lađe, sa crvenim jedrima, sa velikim, svetim znakom na svome belom kljunu, pune teških, vinskih ćupa, i nisu se vratile, nikad više.
Prelazim rukom po čelu, i ležem na stenu, iz koje teče nešto rumeno, kao krv. Iz dubine dopire do mene miris tih lepih, pomazanih vitkih tela, golih kao bogovi, meša se u maglu, koja nas obavija. Zamara me polako, tako da mi se ruke opuštaju sa stene, glava klone, i visoko, na vrhu zemlje, opkoljen surim nebom, osetim mutan osmeh.
Šesti je dan kako sam ovde, i mali hotel, na vrhu jednog rta, još je veseo. Svako podne ručam male, modre pužiće, kraj jednog prozora, sa kojeg vidim sve more i ostrva Ouessant, plitko, jedva vidljivo, peskovito, kroz valove i pene.
Ti pužići se nabadaju na igle, pa liče na crve, a zalivaju se nekim divnim, žutim vinom, koje cveta nasred stola, i miriše. Pijem ga, izgovarajući često najlepši Miličićev stih: „a Zemlja, neka je srećna, sirota naša sestra, Zemlja“.
Sâm sam, daleko od svojih, i od obešenjaka. Nisam pesnik, nisam učitelj, ničiji sluga. Ovu čašu Jakšiću, koji je pisao pesme i gladovao u Sumrakovcu. Ja sam daleko od zavičaja i obešenjaka.
Svu tu radost, koja će vas, možda, setiti Tagore, mada mene seća više Hamsuna, pobudilo je u meni ovo vino, žuto kao cveće, i moj domaćin, koji mi kuva, i korača kao balerina, a na vrhu mornarske kapice ima crveni, crveni pompon.
On je, za vreme rata, bio pod Kotorom i ranjen je na Jadranu. Hleb mu je beo i vruć. Pomaže mi da jedem pužiće, peva mi stare bretonske pesme, i smeje mi se, jer drhtim od vlage i zime.
Isprva, kad sam ga pitao o buri, tešio me je da ih ovde i nema; a sad, kad sam mu priznao da sam radi toga došao, obećava mi buru koja će tresti stene i zasipati krov hotela. Kažu da u stenju ima pećina i rupa, i da će, u njima, pucati voda, kao topovi. Posle ručka, on pere posuđe, a ja sedim za jednim klavirom, koji samo leti zna da svira, i pevamo.
Nikoga nema, osim nas, u ovoj kući, gde je uvek mrak, i gde se i danju hoda sa svećom. Retko tek zaluta po koji zaljubljeni par iz Bresta, pogleda nam veselo u oči, ali odlazi brzo. Hladno je, i, kad mi pokazuje, kroz prozor, ostrva, poskakujemo. On pruža ruku prema jednom ostrvu i deklamuje: „Qui voit Belle île, voit son île; qui voit Croix, voit sa joie; qui voit Ouessant.” No ja znam da se mornari ne dave više, odviše često, u moru. Pitam ga da li je još običaj da mrtvace sahranjuju u barke, koje puštaju, kad je bura, na more. Mesto mrtvaca, sad meću drvenu lutku i dve tri sveće. Čekam da se smrkne, pa da odem u malu, ledenu crkvicu; noćas će bita službe.
Poslednji je dan u ovoj godini. Pred veče je stigla mala, crna lađa, koja obilazi ostrva. Rekoše mi da će zanoćiti kod nas, jer će, noćas, biti čuda.
Mene je jednom, davno, pretukla bura pred Prvićem, i gorčina soli, koja me je davila, javlja mi se u ustima čim se setim mora. Sišao sam u zaliv, najmio ribara i izjadrio na more. Igrali smo po vodi, sa nebom i stenjem, i ljuljali se sa ostrvima. Osetih kako je stenje lako, i videh kako se obala prevrće.
Nad svakim valom koji bi nas zasuo lebdeli su i lepršali crni kormorani.
U daljini, okean je bio siv, miran, i neizmerno pust; samo su pene, koje su padale na nas, bile užasne, strašno bele i guste, kao kreč. Često, kad smo padali duboko u vode, zastajao mi je dah, od neke magle, koju nisam, dosad, nigde video; žute i teške kao sumpor. Ležeći, pokriven mokrim jadrima, pod krmom, na dnu, tražio sam, unezverenim pogledom, obalu, ali ne u moru, nego na nebu.
Sve se ljuljalo nad nama, ostrva, brda, nebesa.
Nema ničeg što je drago, što mi ostaje, sve se gubi. Moje usne, što su drhtale, i moje mokre, pomodrele ruke, zaronile su u zrak i vode, i zaboravile sve. Užasne ove žute vode, i modro stenje nose me mirna, ispružena, bez strasti i straha, nekud. Ljuljamo se, između stenja, sa ostrvima, u more, što se spušta sve niže, na rtove, koji se dižu sve više. Jedna modra široka pruga, ispod obale, sve je dublja. Nebo nas olovno pokriva, kao grdno, nečujno zvono, što, ipak, kao da užasno zvoni.
Vratio sam se, kad se smrklo. Jurili smo u zaliv i gledali kako, dugim konopima, izvlače lađe, kroz vode, plitke kao bare, duboko na kopno.
Budim se, i prvo što vidim to je vitak, na čipkama izvezen, mač na zavesama hotelskog prozora.
Razboleo sam se u noći kad je bura stigla, i ležao, dva dana, u groznici, između četiri zida, koji su fijukali. Prozori su celu noć bili žuti i tresli se, zvonko, kao nečiji ludi talambasi, a prasak i grmljavina vode, nad kućom, previjali su me u mukama i probijali znojem. Domaćin mi je doveo lekara, ali sam, od sveće koju su dizali nad mojom glavom, i od prašaka koje su mi sipali u usta, gubio svest. Tek treći dan digao sam glavu i gledao kroz prozor.
Žute, modre, zelene, i crne vode, jurile su prema obali. Ostrva su bila nestala, a more se prelivalo preko brda, i zasipalo krov.
Grmljavina nas je tresla, pomodrele i blede, ceo dan.
Nekad sam, umorno, ležao u zemlji, koja se rasipala pod topovskom paljbom, i nikad neću zaboraviti lišće rascvetanog krompira, koje se treslo, kao od grada, od tanadi, oko moje glave. Ali ova žuta svetlost dovodila me je do nesvestica, kraj moga prozora, koji bi, svaki čas, modreo i tamneo, sevao, bleštao, pucao.
Četvrti dan, pred veče, došla su kola po mene i odnela me u Brest, a noću sam došao u Kamper, i ne znam gde sam.
Kroz zavese vidim rečicu brzicu, koja teče kroz grad. Nad njom pada uvelo lišće, koje, ovde, još svuda žuti, a preko nje prelaze nebrojeni, gvozdeni mostići.
U mojoj sobi, na levom zidu, crveni se veliki plakat – zove na zbor sa igrankom, katoličke omladine, u znaku mača, koji vidim i na čipkama zavesa.
Ali je svud tišina.
Znam samo da, nasred grada, ima katedrala lepe, bretonske gotike. Sve drugo je bilo, kao ti mačevi, veselo, bezbrižno, i vitko, u tom gradu. Svako drvo, devojka i mladić, svaki luk nad kapijama i prozorima, obasjanim suncem.
Pred veče, kad je katedrala, sva u šiljatim senkama, ogromno izrasla, pridigao sam se. Svi ti ljudi koji ručaju sa mnom toliko brbljaju i razveseljavaju me. Upoznao sam dva kaluđera, koji nose široke, crne šešire, kao moji seljaci; oni me odvedoše da gledamo, stare i ljubičaste, dalmatike. Pokazaše mi rimske graničnike iz doba Klaudijeva, i tako smo, zajedno, pošli dalje. Pred ulaskom smo dugo gledali jednog prepuklog Hrista, čije je, gotički suho, telo, deleći dve lepe arhitektonske pruge, i ništa više, smetalo debelim vladikama, pa su ga ulepšali. Nađosmo jednu svetu Katarinu, sa jako stisnutim kolenima; i ona je držala mač u ruci. Ja, da pokažem koliko sam obrazovan, setio sam ih jedne lepe Bogorodice, malo veselije, koju je Reskin nazvao: soubrette picarde. Oni se namrštiše, i odvedoše me pred jednu Mariju, nad jednim vratima, čiji se kamen rascvetao, kao stostruko vodeno bilje, koje su dva anđela strasno gledala i kadila tamjanom.
Nad rečicom je padalo žuto lišće, i stara crkvena okna požuteše, na tihom sunčanju, kao ćilibar. Videh da sam u tuđini, i setih se ljubavi. To me obradova, i ja im rekoh da su vizantinske blagovesti, sa jednim anđelom, strasnije i tajanstvenije; da su ovi anđeli, sa tankim cevanicama, nedostojni mladosti Bogorodičine; da je mistična strast samo onda lepa kad su tela snažna. Govorio im o našim anđelima, na prepuklim zidovima manastira, koji imaju duboke, velike crne oči, što plamte.
Malo sam ih uvredio i, zato, pustio da prospu na mene najnovije teorije, kako su konvekse, u gotici, prešle u konkave, i pretvorile se u ogromne, divne senke.
Pošli smo stepenicama, koje su cvrčale, uvis, na zvonik, sa kojeg su padali slepi miševi.
Izišli smo, visoko, sa zvonika, do jednog kamenog konjanika. To je kralj Gralon. On gleda sa trista stopa visine rečicu, kako teče, na konju kome drhte sapi, nad provalijom, ali koji se nikad više propinjati neće. Izađosmo, kad su zvona ućutala, na krov, i oni me zapitaše gde sam proveo mladost. Videh, nad našom glavom, jednu prvu malu zvezdu, i razveselih se. Pričah im o katoličkim kaluđerima, u Temišvaru, kod kojih sam učio grčki, i koji su me mrzeli i mučili, jer moje ime nisu mogli da pomadžare. Ali sam brzo dodao da sam đak Kineza, koji su prvi videli da je sve ljubav; i da ću sad ja tu ljubav, koja je bila samo fizička i etička moć, pretvoriti u metafizičku snagu. I dok su, dosad, ljubavi koordinirane, i ljubavno bile vezane samo stvari naporedo, ja ću vezati ljubavlju i ono što je daleko jedno od drugoga, i naći vezu između bića nejednakih: osmeh koji utiče na travu, bezbrižnost koju daju vode, i mir koji nam daju bele zavejane jele. Sve sam im to govorio samo zato jer su rado govorili takve stvari, i jer su me pitali o našoj književnosti, ali me nisu razumeli, i mislili su da, i dalje, govorimo o španskim misticima.
Posle smo govorili o mrtvima. Tihi i blagi, oni su pognuli glave nad gradom, i sve se smirilo. Da, ovo je jedina zemlja gde se zna da mrtvaci nisu đubre da nagnoje zemlju, i gde tuga dugo ostaje tuga, kamenje pocrni, i ljudi nose svoj gorak osmeh do smrti.
Sedeći na kamenu, kao dva grdna gavrana, nad krovovima, oni su mi, polako, priznavali da i oni misle o ljubavi kao ja, i da i oni misle da život, ono što smo mislili da je, nije više.
Ali su, zatim, brzo hteli da siđemo. Ja sam ostao, još malo, nad gradom, gledajući reku, koja je bila potamnela.
Nebesa raznih predela, vode i trave, stresla su sa mene sve što beše strasno, bolno, i mutno; volim njih, i znam da je sve ostalo samo priviđenje. Prelazim preko mostova, čija me je voda dovela do ove bezbrižnosti, glas mi je jasan, a dan vedar.
Nastaviće se
Miloš Crnjanski
