„Gorim, a nemam za koga da izgorim.“1
Zavičaj podrazumeva ne samo mesto rođenja i odrastanja, porodičnu, užu i širu društvenu okolinu, nego i nasleđe predaka, istorijska zbivanja i njihove lokalne odjeke, običaje i prirodni ambijent, specifičnosti lokalnog jezika, humora, oblika komunikacije, pa i nepisane, katkad i nemušte, pretpostavke o odgovarajućem ponašanju i temeljnim vrednostima života, ukratko – korene pojedinca unutar određene ljudske zajednice. Kao što je koren biljke nevidljiv izvor života, koji se uzima za gotovo dok ne presahne, tako je i zavičaj nešto što se samo po sebi podrazumeva dok je na dohvatu. Međutim, kada se izgubi, ili ako se čovek na ovaj ili onaj način od njega udalji, on postaje dramatičan životni i književni izazov. Preplitanje zavičajnih zaveštanja sa svim onim što tuđine nameću ili nude zapravo je drevno obeležje istorije, ljudskih sudbina i njihovog maštovitog odzvanjanja u umetnostima svih vrsta, podrazumevajući često i duboko prožimanje prošlosti i sadašnjosti.
U vezi s Milošem Crnjanskim to se već sasvim jasno vidi po naslovu njegove prve zbirke pesama Lirika Itake (1919), koji podrazumeva aluziju na Odiseju kao priču o uzbudljivim izazovima tuđina prilikom povratka u zavičaj, u kome on ipak mora da se obračuna sa Penelopinim proscima pre nego što može da oseti da se vratio kući. A nije, dakako, ni slučajno što je upravo u svojim komentarima uz Liriku Itake, prvi put objavljenim 1959, Crnjanski istakao da smatra „i danas ’Odiseju’ za najveću poemu čovečanstva“2. U širem mitskom i književnom kontekstu zanimljivo je da je Kain bio kažnjen za ubistvo Avelja prokletstvom da bude „potukač i bjegunac“, da se „skita i potuca po zemlji“3. U sličnom smislu, značajno je i da je i Ovidijev Ex Ponto ispevan kao tugovanka iz tuđine za zavičajem u vreme kada se progonstvo smatralo najtežom kaznom izuzev smrtne. Najzad, i Lutajući Jevrejin bio je kažnjen da se potuca do sudnjeg dana zbog ogrešenja o Hrista, koji je nosio krst na putu za Kalvariju. Sve su to drevni nagoveštaji preplitanja različitih glasova tuđina i zavičaja kao značajnog obeležja mitskih i književnih izazova.
Posebno su, možda, u tom pogledu zanimljiva obeležja nekih novijih velikih beskućnika, koji su tražili svoj književni zavičaj u ogromnim rasponima svojih životnih i duhovnih puteva. Tako je, recimo, Konrad lutao od Engleske do Indijskog okeana i Pacifika, pišući na jeziku kojim nikada nije ovladao kao maternjim. Na razmeđi starog sveta, u kome su mnoge generacije stasavale kraj istog ognjišta, i novijih vremena, u kojima malo ko umire u kući u kojoj se rodio, jedno od brojnih književnih znamenja je i Eliotova Pusta zemlja sa svojim asocijacijama na daleke prostore i drevna vremena koji se nalaze u zajedničkoj pesničkoj ravni sa neposrednom sadašnjošću. Isto su tako zanimljiva i njegova razmišljanja o tradiciji i individualnom talentu, koja podrazumevaju da je pesnikov književni zavičaj sve što je ikad ispevano, te da i svaka nova pesma menja sazvežđa svekolike poezije. Sticajem različitih istorijskih okolnosti sve više je velikih pisaca – kao što su, recimo, Džojs, Man, Haksli – koji su provodili velike delove svog života daleko od rodnog kraja, kao putnici, lutalice, izgnanici ili emigranti. Kod tih i mnogih drugih novijih pisaca potraga za izgubljenim zavičajem ili zagonetnim tuđinama ponekad tinja negde na marginama, u prikrajku njihovih književnih ostvarenja, ali često živi i kao značajan duhovni izazov, katkad u protivrečju, a katkad u emotivnom sazvežđu istovremene odbojnosti i privrženosti.
U balkanskim prostorima, kao i kod drugih potlačenih naroda izloženih progonima i seobama, kult zavičaja posebno je naglašen u usmenoj književnosti. Taj kult se ogleda u spremnosti na pogibiju u odbrani svog zrna prostora, kulturnog nasleđa i porodičnog života, u raznim oblicima borbe za opstanak, uključujući i hajdučko potucanje od nemila do nedraga. U srpskoj pisanoj književnosti stvaralačka vernost posebnim obeležjima zavičaja i oblika života u njemu ogleda se u krupnom planu kod mnogih pisaca – Njegoša, Branka Radičevića, Laze Kostića, Laze Lazarevića, Borisava Stankovića, Petra Kočića, čak i kad u nekim njihovim delima snažno odjekuju glasovi tuđina u zavičajnom krugu. U slučaju Ive Andrića zanimljivo je da su ga životne staze i bogaze vodile daleko od zavičajne Bosne, a ponekad uvodile i značajne strance u njegove romane, navodeći ga katkad i na neke „tuđinske“ teme u njegovim ogledima kao što su „Razgovor s Gojom“, „Sveti Franja Asiški“, itd. Ali radnja njegovih velikih romana pretežno je smeštena u Travnik, Višegrad i Sarajevo, mesta njegovog rođenja, detinjstva, dečaštva i mladosti. U svekolikom stvaralaštvu Miloša Crnjanskog još oštrije se ogleda razmeđe ere veoma naglašenog stvaralačkog pripadništva zavičajnoj zajednici i novijih, značajnijih i češćih odjeka tuđina u književnim delima. To razmeđe je uočljivo, između ostalog, u bezbrojnim kontrastima gotovo na svakom koraku od Lirike Itake (1919) do Lamenta nad Beogradom (1962), od Dnevnika o Čarnojeviću (1921), Antologije kineske lirike (1923), Pesama starog Japana (1928) i Seoba (1929), preko brojnih putopisa i ogleda o raznim evropskim zemljama i ličnostima, do druge knjige Seoba (1962) i Romana o Londonu (1971).
Paradoksi često protivrečnih životnih i duhovnih orijentacija Miloša Crnjanskog, kako prema tuđinama tako i prema zavičaju, imaju svoje korene na neobičnim putevima njegovog života, kao i u njegovim svakojakim susretima s različitim kulturama. Zar nam i on sam ne govori o drami tih svojih životnih i stvaralačkih protivrečja kad nam u Komentarima uz Liriku Itake kaže u vezi sa svojim porodičnim poreklom: „ko zna ko smo bili, otkud došli, kako ime dobili i zašto“ i uverava nas da „protivno onom što se kod nas misli“, njemu „nije stalo ni do te prošlosti ni do tog porekla“, te zaključuje: „Ja sam uvek bio sam sebi predak“4. Koliko god to izgledalo biološki i duhovno besmisleno, u tom neobičnom zapažanju krije se i značajno zrnce istine o Crnjanskom i njegovom delu.
Malo je koji veliki srpski pisac imao tako nestalna mesta boravka i duhovna prebivališta na ovom svetu kao Miloš Crnjanski. Posle ranog detinjstva u rodnom Čongradu u Mađarskoj, živeo je od svoje treće godine u Temišvaru, gde je u roditeljskom domu slušao stare srpske priče i pesme koje mu je otac rado pevao, dok je pohađao srpsku osnovnu školu. Tu je završio i gimnaziju kod katoličkih fratara pijarista, družeći se sa svojim vršacima (Rumunima, Mađarima, Jevrejima, Nemcima i Srbima), ali provodeći letnje raspuste najčešće u Ilanči koju je, u nekim prilikama, isticao kao svoj porodični zavičaj. Po završetku gimnazije 1912. godine, potpomognut od bogatog ujaka iz Beča, upisuje studije na Eksportnoj ekonomiji u Rijeci, gde uči italijanski, vežba mačevanje, igra fudbal po poljanama, vodi slatki život i „oduševljava se pesmama Leopardija i Kardučija“ (Popović 1980: 11). Krajem letnjeg ferija, početkom jeseni 1913, prvi put dolazi kod majčinih rođaka u Beograd koji će na njega „ostaviti snažan utisak“: „Ja sam Temišvar voleo, kao što ljudi vole mesto u kom su odrasli. A Beograd sam voleo kao što čovek voli svoju fiks-ideju…“ (Popović 1980: 13). S tom „fiks-idejom“ on će kasnije ponekad biti i u zavadi, ali ona će ga verno pratiti do kraja života. U jesen iste godine dolazi u Beč, gde želi da studira medicinu a ne Eksportnu akademiju, pa ga bogati ujak izbacuje iz kuće, ali majka prihvata tu njegovu odluku, šalje mu novac, a on ubrzo prelazi na studije filozofije i istorije, gde „aktivno učestvuje u radu srpskog studentskog društva ’Zora’“ (Popović 1980: 14).
Posle hapšenja i mobilizacije u austrougarsku vojsku u Segedinu u avgustu 1914, ranjavanja na frontu u Galiciji, lečenja i raznih drugih peripetija, rada u manastirskoj bolnici u Beču za vreme Prvog svetskog rata, nastavio je isto tako šarolikim putevima život u Zagrebu, Beogradu, Nemačkoj, Italiji, Portugalu, Engleskoj, posećivao je mnoge druge zemlje – da bi se na kraju 1965. vratio po poslednji put u „svoj“ Beograd.
Kada se u mladosti „kao ’raseljeno’ lice još od svog rođenja“ (Bunjac 1986: 20) posle završetka Prvog svetskog rata vratio u svoju „fiks-ideju“, u beogradski „zavičaj“, u kome dotad nikad nije živeo, ubrzo je bio toliko nezadovoljan svojim književnim i životnim okruženjem da je pisao Ivi Andriću 21. marta 1920: „Ja vidim samo rusvaj i kaos oko nas. […] mene drži još samo ova nada da ću ove jeseni moći pobeći odavde na godinu-dve“. […] Grozim se praznine koju vidim. Beograd i Zagreb igraju svinjarije. Ovde će tek za pet godina biti ljudi. Ne vraćajte se pre“ (Crnjanski 2000: 44–45). Uveren da je u Italiji sve drugačije, on u istom pismu i bodri Andrića: „Živite, ta vi ste u Rimu!“ (Crnjanski 2000: 44). I ta jadikovka nad „zavičajem“ nastavlja se i u nedatiranom pismu koje je odgovor na Andrićevu razglednicu iz Rima od 12. aprila 1920: „Ovde je sve bljutavo sad. […] Nemate pojma koliko je sad ovde izmeta. […] Gorim, a nemam za koga da izgorim“ (Crnjanski 2000: 48–49). U jednom kasnijem nedatiranom pismu, takođe iz prve polovine 1920. godine, Crnjanski piše Andriću, opet u znaku izvesne, makar i pomalo tugaljive prednosti tuđine nad zavičajem: „Vidite sunce nad Monte Čitoriom, a to je nešto. A ove kafane, ministarstva i žene dovode do ludila. Tamo je bar tuđina. Ne boli“ (Crnjanski 2000: 50).
Da li se u tim rečima krije klica već naslućene potrebe Miloša Crnjanskog da ipak nekako izmašta sebi, makar, kao „fiks-ideju“, neki prihvatljiviji beogradski zavičaj? U svom ogledu „Svitanje u Beogradu“, objavljenom u listu Vreme u januaru 1926, on govori o izvanrednom položaju Beograda na ušću dve reke, o „burnoj i oštroj lepoti Beograda“, jednog od „najstarijih gradova na Dunavu i Savi“, „varoši stvorenoj na sirotinji, časti i kavaljerstvu“ (Crnjanski 1995b: 176–177). Napominjući zatim da „nema varoši u Evropi koja je toliko bila vezana za sve druge“, on ističe u isti mah i da „Beograd ima pravu otmenost koja se dobija od nezasluženih uvreda“ (Crnjanski 1995b: 178). Navodeći posle toga da je Branko Radičević nazvao Beograd „labud beli“, on zaključuje svoj ogled rečima koje možda već slute Lament nad Beogradom: „U biću te varoši nema straha, ni podlosti, ona putuje na svojoj steni sa brdima na grbači, iznad reka u plavetnilo vidika“ (Crnjanski 1995b: 179).
Ubrzo zatim, već na prvim koracima svoje novinarsko-diplomatske karijere u Nemačkoj 1928. godine, Crnjanski piše Andriću u pismu od 12. juna da je „u Berlinu, dodeljen poslanstvu, kao neki ataše za kulturnu propagandu“, da ni tu „đavo ne spava“, dodajući: „Tako se vijamo po svetu, a sve ni zašta. Da znate pak kako je sad u Beogradu i u Bosni lepo?“ (Crnjanski 2000: 71). U julu mesecu iste godine, u pismu Svetislavu B. Cvijanoviću, Crnjanski se opet seća „lepog Beograda“ (Popović
1980: 123), a zatim, 16. februara 1929. piše Ivi Andriću kako je „Berlin očajan, Nemačka grozna“ (Crnjanski 2000: 79). Možda je u tom kontekstu žudnje za pesničkim zavičajem nastao i njegov ogled „Beograd u snegu“, objavljen u januaru 1930. u listu Vreme, u kome, između ostalog, naglašava da je Beograd, „lep lepotom uspravnog stava, pojavom na brdu, zakoračajem nad vodom“, te da u „promenljivoj lepoti jedne varoši može se naći u životu, bar toliko isto doživljaja, žalosti i uživanja i možda još više razloga za tužne, ili svetle misli, koliko i u lepoti živog i voljenog bića“ (Crnjanski 1995b: 183). Slutnja da i „fiks-ideja“ može biti zavičaj nazire se i u napomeni da su „večni“ samo „vidici Kalemegdana“ (Crnjanski 1995: 185), te da se neka „nova lepota Beograda“ pomalja iz „zidina, što kao brda ćute pod snegom ali gledaju, u zimsko veče, plamenim očima svojih osvetljenih prozora“ (Crnjanski 1995b: 186). Možda se u toj čežnji za pesničkim zavičajem nazire i podozrenje u ono što će mu „tuđine“ u životu doneti, posebno kada otkrije, kao što je znatno kasnije često isticao, da „književnik ne može da stvara odvojeno od svoje zemlje“5, da se „u tuđini gubi volja za radom“, da se „veliki pisac rađa i cveta samo u svom rodnom kraju“6, da „pravog nagona za ’stvaralaštvo’ pisac ima, najviše, u svojoj zemlji“7. Pored toga, pošto mu je sav život, fizički kao i duhovni, bio u znaku „seoba“, on je u isti mah osećao da je „pripadnik naroda koji se neprestano kroz istoriju selio“8 – otud valjda i tolika privrženost zavičaju u Seobama i toliko osećanje odbojnosti prema tuđini u Romanu o Londonu.
Na razne načine neka od tih protivrečja, a možda i neizbežna sazvežđa čežnje za tuđinom i očaja u tuđini, poriva za begom iz zavičaja i povratkom u zavičaj, naziru se vrlo rano i u pesništvu Miloša Crnjanskog. Dok je pohađao četvrti razred tadašnje gimnazije, njegova prva objavljena pesma pojavila se u somborskom dečjem listu Golub pod starmalim naslovom „Sudba“ (1908), a već u njoj se ogleda ponešto od večnih, protivrečnih ljudskih poriva za pustolovinom i smirajem. To se naslućuje već u slikama one lađe „na sinjem moru“, koja se bori na pučini s gorostasnim valovima, sve do brodoloma – trenutka kad pena zagrli samo „poslednji deo lađe“ (Crnjanski 1993: 13)9. A poneka od tih primisli odjekuje na razne načine i u glasovima tuđina i zavičaja u mnogim drugim njegovim ranim pesmama. Nije, dakako, slučajno što se njegova prva zbirka Lirika Itake (1919) već u svom naslovu doziva s Odisejom, kao ni što je to dozivanje s nekim dalekim svetom u pojedinim pesmama, kao što bismo i očekivali, katkad buntovnički prkosno, a ponekad i ironično prema zavičaju.
U „Prologu“ „Vidovdanskih pesama“, na čelu Lirike Itake, kao potrage za svečovečanskim zavičajem, pesnik nas obaveštava da se vratio iz Troje „bled i sam“, da mu je u kući „pijanka i blud“, da je tužan „život na svetu svud“, a zatim upozorava svoj novopronađeni beogradski zavičaj da on, pesnik, nije „pevač prodanih prava, / ni laskalo otmenih krava“, da nije „patriotska tribina“, da ne mari „za slavu Poetika“, da neće da preskače „Krležu, ni Ćurčina“, niti da bude „narodna dika“ (19).
U poslednjoj strofi on se ipak obraća nekoj dalekoj nadi u promenu, koja će dušu približiti nebu „što miriše“, a ako je to nemoguće, onda „nek i nas, i pesme, i Itaku, i sve, / đavo nosi“ (20).
Koliko je taj povratak pesnika daleko od nalaženja zavičajnog utočišta vidi se i u njegovom tadašnjem levičarskom ismevanju važećih građanskih gromoglasnih patriotskih parola, pomodnog veličanja prošlosti „nebeskog naroda“, kao i u prvoj strofi „Spomena Principu“:
O Balši, i Dušanu Silnom, da umukne krik.
Vlastela, vojvode, despoti, behu sram.
Hajdučkoj krvi nek se ori cik.
Ubici dište Vidovdanski hram. (29)
U istom duhu Crnjanski dodaje zatim da je „gladan i krvav narod moj“, te da je „sjajna prošlost“ zapravo „laž“ (29). Ukratko, treba se suočiti s užasima istorije i sadašnjosti, a posebno s lažnim ogledalima tih užasa, jer ih ona predstavljaju u bleštavom i zaslepljujućem svetlu. Zanimljivo je, a aktuelno i u današnjem političkom kontekstu, da je Crnjanski zapisao da je Princip „udario svima nama žig ubica i svi smo mi postali sumnjivi policajcima, ne samo u Austriji, nego i celoj Evropi“: „tako nas je on povezao bolje nego što smo bili povezani, dotle, crkvom, tradicijama, krvlju“ (Popović 1980: 15).
U analognom znaku raskida sa sladunjavim lažima o istorijskim realnostima svekolike ljudske istorije ispevana je i pesma „Oda vešalima“. Prvi stihovi te pesme su u znaku pitanja zašto su vešala „crna kao krst“ i „masna ko mesarska vrata“ (27), a zatim sledi napomena da se odvajkada i svuda skrivaju u nekakav „robijaški vrt“ – da li zato da bi mogla da cvetaju „iza zida“, da ih ne bi videli časni ljudi, koji bi u takvom svetu voleli da vise na njima „od stida“ (27)? Ta provala cinične, prkosne mladalačke istinoljubivosti u pogledu na ovozemaljski život i njegovu istoriju ogleda se i u stihovima koji govore o nekim drugačijim mogućim snovima na vešalima – lepšim od onih koji su dostupni u ogavnom stvarnom životu i njegovom okruženju:
Lepše se na vama po nebu šeta,
Po zemlji ima blata.
Čvršće grlite no nevesta zakleta
Oko mlada vrata. (28)
U sličnom duhu ispevana je i „Vojnička pesma“ glasom čoveka kome otac, sebar, „na točku cvili“, dok mu kćer „glođu vuci“, a on, kao novi junak, običan čovek, oslobođen od tradicionalne pompe, ne bi ni „za srebro ni za zlato plako / niti za Dušanov sjaj“, pa ne bi čak ni „rukom za carske dvorove mako, / za onaj budnica raj“ (30). Ukratko, mnogi od tih ranih stihova Miloša Crnjanskog govore ne samo o raskidu s tradicijom ljubavne poezije kao laskanja „otmenim kravama“, nego i o raskidu sa svekolikim lažima u predstavljanju istorije u nekom izmišljenom sjaju, pa i viđenja istorije rođenog naroda u zavaravajućem patriotskom blesku zabluda. A to su upravo obeležja vidovdanskog pesničkog hrama Miloša Crnjanskog, koja daleko izlaze iz okvira jezika, kulture i istorije jednog malog naroda, a povremeno, u današnjem, savremenom kontekstu, izrastaju u znamenja koliko naknadne pameti toliko i vidovitog proročanstva.
Pa i njegova pesma na pragu slavlja stvaranja prve Jugoslavije, napisana u Zagrebu 1918, takođe zlokobno proročanski zvuči – od upozorenja da „nijedna trobojka što se vije, / naša nije“ do slike svetkovine na grobu ratnih užasa, svetkovine na kojoj „telali umesto mrtvih viču“ (32) i slave novu državu kao zajednicu zlosrećnika, „braće“ u „svađi i mržnji“, „u sramu, pokoru, bedi“ (33). Ta ironična himna „Jugoslaviji“ odzvanja, danas možda snažnije nego kad je napisana, sablastima prošlosti i budućnosti. A o toj istoj prošlosti i budućnosti Crnjanski peva i u „Večnom slugi“ u stihovima koji zvuče kao da su juče, danas, ili, ne daj Bože, sutra pisani:
Oplakali ste rat
i mislili: sad je kraj.
O mučenici,
Vešala rastu više
Nego sin, žena i brat
I verna su u beskraj! (31)
U toj pesmi Crnjanski opet sagleda ne samo trenutak svoje neposredne sadašnjosti nego i svekoliku ljudsku istoriju, sub specie aeternitatis, te otud valjda ti stihovi, kad se danas čitaju, dobijaju i neki proročanski prizvuk.
A šta nam o tom njegovom poratnom povratku u svoju Itaku govore pesme pisane posle prvog izdanja Lirike Itake, pesme kao što su „Sumatra“ (1920), „Stražilovo“ (1921) i „Serbia“ (1925)? U „Sumatri“ se u zavičaju – čak i u piščevoj belešci ispod pesme naznačenom kao „Beograd, Braće Nedića 29“ (77) – smeše daleke tuđine kao u nekoj lirskoj, bezazlenoj izmaglici u kojoj smo „bezbrižni, laki i nežni“, dok slutimo kako su „tihi, snežni / vrhovi Urala“ (77). Pa i kad se budimo noću, smešimo se „na Mesec sa zapetim lukom, / I milujemo daleka brda / i ledene gore, blago, rukom“ (77). Za razliku od tih novih lirskih susreta s dalekim tuđinama u zavičaju, pesme „Stražilovo“ i „Serbia“ – pisane u tuđini, ali s karakterističnim zavičajnim naslovima – govore o susretu sa zavičajem u tuđinama. U „Stražilovu“, pisanom na balkonu jednog hotela s kojeg se lepo vidi Firenca10, čak i Dunav, nekako „tajno“ teče, „pod vodama“ se vidi most koji vodi „u tešku tamu Fruškog Brda“ (86), gotovo na svakom koraku se zavičaj „sluti“ (87), dok pesnik umesto „svog života“ zapravo živi „bure i senke fruškogorskih vinograda“ (88). U isti mah pod „rasutim lišćem“ što pada sa groba Branka Radičevića (88), on se seća svoje mladosti u kojoj se opijao „zavičajem“ (89) i nada se da će čak u senci tuđine i smrti preliti život „zorama Fruških Gora“ (92). Da li je i to možda, u prenesenom smislu, nagoveštaj onog što će on sanjati u Lamentu nad Beogradom?
O prirodi te idealizacije zavičaja u tuđini, kao i o dubokim unutrašnjim protivrečjima i zavičaja i tuđina, govore i brojni stihovi u pesmi „Serbia“ (1925). S jedne strane, u tom obraćanju svojoj zemlji sa Krfa, kao da odzvanja primisao da je i pesnik, kao i Serbia, rođen negde u tuđini, u znaku žeđi za izmišljenim zavičajem:
Porođajem u tuđini, pod zamrzlim snegom,
hraniše me tvojim glasom, slabošću i negom.
Spustiše me u nemoć detinjstva, da te volim
I brigom za tobom, za ceo život, obolim. (93)
U daljem toku pesme izranjaju i druga dozivanja pesnika sa izmaštanim zavičajem, kao slutnja da ga nikad nijedna strast nije tako opijala, kao „zagrljaj bolan tih mrtvih, telom palih“ (94), kao saznanje da on i na Krfu „U Serbii, zornjaču traži“ (94). Ali Serbia kao apsolut zavičaja u istoimenoj pesmi, moguća je, kao i u „Stražilovu“, samo dok se „priviđa u daljini, ’nad vidikom’“, dok „se, u tuđini, javlja na nebesima“, kao što ističe i Aleksandrov Petrov u svojoj analizi „Stražilova“ i „Serbije“ (Petrov 1988: 114). Međutim, sveden na svoje „sad“, na stvarnu sadašnjost, taj apsolut zavičaja živi samo kao „krpa, / strašilo u žitu“ (94). To se isto tako izričito kaže i u putopisnom ogledu, pisanom iste 1925. godine, u kome se Crnjanski zgraža nad bedom i zapuštenošću kolevke svoje zemlje: „Krf je zapuštena bašta, što pliva, sa našim grobljima, po moru“, pojavljujući se „iz vode, u magli zore“ (Crnjanski 1995a: 231). Ta protivrečna viđenja zavičaja kao veličanstvenog apsoluta i, u isti mah, njegove bede, tuđine kao blagoslova i prokletstva, raste kao emotivni zanos u pitanju da li je taj njegov doživljaj zavičaja „magla, i dim“ – „Ili sjaj / jutarnje buktinje sunca“ (95). A u tom pitanju bez odgovora pesnikov zanos postaje urlik u buri koja huči sećanjem na zavičaj:
Serbiu, jedinu još hučala je ta bura,
koje se sad, modar od davljenja, gorko, stidim!
Urlah, sred ludog skakanja mora i mehura,
Da tišinu vanrednu nad zavičajem vidim. (95)
Egzistencijalna drama raspeća na krstu tuđine i zavičaja ogleda se i u mnogim drugim pesmama, s konačnim raspletom u Lamentu nad Beogradom, prvi put objavljenom u tuđini, 1962. godine. Prema rečima Miloša Crnjanskog, on je te stihove osećao kao svoju „labudovu pesmu“11, kao zaveštanje – svojih raznolikih zavičaja, tuđina, sećanja i doživljaja – „svom“ Beogradu. U pesmi pisanoj pod pečatom izbeglištva 1956. godine, „pri odmoru, na plaži u blizini Londona, u mestu koje se zove Cooden Beach“ (589) već u prvoj strofi pesniku se priviđa Jan Majen, malo norveško ostrvo u Arktičkom moru kraj kojeg je pesnik prošao na jednom izletu, u istom dahu kao i „moj Srem“, „Pariz, moji mrtvi drugovi, trešnje u Kini“, dok on ćuti, bdi i mre, ležeći „hladan kao klada“ (104).
Kao kontrast svemu prolaznom i prošlom, Beograd izrasta „u zornjaču jasnu“, „sa Avalom plavom, u daljini, kao breg“, u znaku pesnikove nade u večni spokoj u zavičaju:
A kad mi se glas, i oči, i dah, upokoje,
Ti ćeš me, znam, uzeti pod svoje. (105)
Sećajući se potom svojih negdašnjih beogradskih drugova koji više nisu ono što su bili „u mladosti i moći“, „već neki papagaji, čimpanzi, neveseli“, on oseća da mu oni sad „vrište“ u njegovoj „samoći“ (106). U sličnom znaku samoće i neumitne prolaznosti pesma evocira i mnoga druga sećanja na doživljaje u zavičaju koji se gorko koliko i ozareno miri sa tuđinama u zagrljaju smrti. U tom pomirenju pod okriljem Beograda, koji i dalje stoji kao neki postojan spomenik svemu prolaznom, pesnik doziva sve zanose i razočarenja svog života u zavičaj. Da li je to pomirenje lament nad zavičajem ili i nad tuđinom kao vlastitom sudbinom – kao i nad svim onim što živi i u proznom stvaralaštvu Miloša Crnjanskog kao „fiks-ideja“, kao izraz piščeve nagonske potrebe za konačnim smirajem u izmaštanom zavičaju?
U svakom slučaju, ova pesma sluti i veliko raskršće stare, postojane ili bar spore patrijarhalne kulture i moderne, mobilne, sve pokretnije i brže civilizacije. Patrijarhalna kultura je podrazumevala korene i bliskosti, privrženost u ljubavi i mržnji, kao i rečitost koja počiva na zavičajnoj prisnosti. Mobilna civilizacija podrazumeva da se ljudska sudbina odvija u vrtlogu tuđina, a njena rečitost često izvire iz nedođija i uvire u njih. Ta rečitost je neka vrsta objektivnosti, gotovo na granici bar prividne ravnodušnosti, kao što se nazire u romanima Miloša Crnjanskog, a naročito u Romanu o Londonu. Za razliku od tradicionalne zavičajne ukorenjenosti srpske narodne poezije, Njegoša i Andrića, književna reč Miloša Crnjanskog nagoveštava i podneblje novijih susreta zavičaja i tuđina, u kojem će stasati posle Drugog svetskog rata neka značajna dela pisaca kao što su Pekić, Kiš, Albahari, Danojlić, Tasić, Eliezir Papo i drugi, dela u kojima se ogledaju i neposrednija obeležja njihovih emigrantskih životnih puteva i iskustava. Najzad, u širokom okviru posmatranja igre tuđina i zavičaja u srpskoj književnosti, Miloš Crnjanski je svojim životom i delom sav u znaku večnih paradoksa, idealizacije tuđine koja se budi u zavičaju, privrženosti zavičaju koja se budi u tuđini. U toj njegovoj igri zavičaja i tuđine, celovito gledano, teško bi bilo ponekad emotivno razgraničiti odbojnost od privrženosti, ogorčenje od ozarenosti. Naime, ti paradoksi podrazumevaju ne samo prisustvo nekih davno iščezlih svetova, nego izdaleka nagoveštavaju i neka temeljna obeležja na razmeđi ranijih „zavičajnih“ vremena, u kojima su brojne generacije živele na istom tlu, i nove „globalističke“, sve pokretnije nove ere. Na današnjem pragu te nove ere i njenog karakterističnog diskursa „globalizacije“, po mišljenju Slobodana Vladušića, međunarodna prava se zamenjuju „tzv. ljudskim pravima“ koja, ironijom ironije, „postaju ’ideologija imperijalizma’“ (Vladušić 2013: 191). U tom procesu kosmopolitizam ponekad izrasta u „autošovinistički diskurs“, koji istiskuje patriotizam i „teži uništavanju nacionalne kulture, tako što će njene čestice pretvoriti u čestice biomase, u dekolektivizovanu, depolitizovanu rulju“ (Vladušić 2013: 202). U toj savremenoj ideologiji kao da neki belosvetski megalopolis izrasta u stecište tih „čestica biomase“ (Vladušić 2013: 199) isključujući svaki oblik ljudskog zajedništva u „neoliberalnom krstaškom ratu protiv kolektivnog“ (Vladušić 2013: 197). Pitajući se u tom okviru: „Šta će nam Crnjanski?“, Slobodan Vladušić odgovara: „Crnjanski nam je potreban jer se u njegovom opusu, ali i u životu razotkriva taj složeni odnos individue prema kolektivu koji nam pruža mogućnost“ da o tom odnosu „mislimo drugačije nego što nam to predlaže neoliberalna dogma“ (Vladušić 2013: 203).
Svetozar Koljević
1 Reči Miloša Crnjanskog u nedatiranom pismu Ivi Andriću iz Beograda u prvoj polovini 1920. Videti „Pisma Miloša Crnjanskog Ivi Andriću“ [Priredila Biljana Đorđević], Sveske Zadužbine Ive Andrića, sveska 16, mart 2000, Beograd, str. 48–49 (u vezi s datiranjem ovog pisma videti beleške br. 1, 2. str, 46). – U daljim navodima: Crnjanski 2000.
2 Videti Miloš Crnjanski, „Komentar uz ’Prolog’, „Itaka i komentari“, Lirika, priredio Ž. Stojković, Dela Miloša Crnjanskog, tom prvi, knjige 1–4, Zadužbina Miloša Crnjanskog i dr., Beograd, 1993, str. 158. U daljim navodima: Crnjanski 1993.
3 Prva knjiga Mojsijeva, 4: 12, 14.
4 „Biografski podaci o pesniku“ (Crnjanski 1993: 164).
5 Reči Miloša Crnjanskog u razgovoru sa Živojinom N. Todorovićem (1962): „Sačuvao sam ljubav“, Eseji i članci II, priredio, sa saradnicima, Živorad Stojković, Dela Miloša Crnjanskog, tom 11, knjiga 22. i 23, Zadužbina Miloša Crnjanskog, L’Age D’Homme, Lausanne, Beograd, 1999, str. 462. – U daljim navodima: Crnjanski 1999.
6 Reči Miloša Crnjanskog u razgovoru s Anđelkom Vuletićem (1965): „U Londonu, sa Milošem Crnjanskim“ (Crnjanski 1999: 486).
7 Reči Miloša Crnjanskog u razgovoru s Miloradom Tirnanićem (1971): „Suviše smo bili optimisti“ (Crnjanski 1999: 541).
8 Reči Miloša Crnjanskog u razgovoru sa Milivojem Pavlovićem (1972): „Otpevao sam svoju labudovu pesmu“ (Crnjanski 1999: 548).
9 U daljim navodima iz ove zbirke brojevi stranica obeleženi su u zagradama u tekstu.
10 Videti razgovor sa Zoranom Sekulićem (1972): „Biti za slobodu je biti romantik“ (Crnjanski 1999: 561).
11 To Crnjanski kaže u razgovoru sa Nikolom Drenovcem (1964), a zatim nekoliko puta ponavlja i u drugim razgovorima – sa Đorđem Zorkićem (1965), Vasom Popovićem (1965), Milivojem Pavlovićem (1972), Zoranom Sekulićem (1972). Videti Crnjanski 1999: 484, 492, 499, 547 (550), 552.
IZVORI I LITERATURA
BUNjAC, Vladimir. Kamenovani Crnjanski, „Milić Rakić“, Valjevo, 1986.
VLADUŠIĆ, Slobodan. „Šta će nam Crnjanski?“, Letopis Matice srpske, knjiga 492, sv. 1–2, jul–avgust 2013.
PETROV, Aleksandar. Poezija Crnjanskog i srpsko pesništvo, Nolit, Beograd, 1988.
POPOVIĆ, Radovan. Život Miloša Crnjanskog, Prosveta, Beograd, 1980.
CRNjANSKI, Miloš. Lirika, priredio Ž. Stojković, Dela Miloša Crnjanskog, tom prvi, knjige 1–4, Zadužbina Miloša Crnjanskog i dr., Beograd, 1993.
CRNjANSKI, Miloš. Putopisi I, Dela Miloša Crnjanskog, tom osmi, knjige 15–19, priredio Nikola Bertolino, Zadužbina Miloša Crnjanskog i dr., Beograd, 1995.
CRNjANSKI, Miloš. Putopisi II, Dela Miloša Crnjanskog, tom deveti, knjiga 20, priredio Nikola Bertolino, Zadužbina Miloša Crnjanskog i dr., Beograd, 1995.
CRNjANSKI, Miloš. Eseji i članci II, priredio, sa saradnicima, Živorad Stojković, Dela Miloša Crnjanskog, tom 11, knjiga 22. i 23, Zadužbina Miloša Crnjanskog, L’Age D’Homme, Lausanne, Beograd, 1999.
„Pisma Miloša Crnjanskog Ivi Andriću“ [Priredila Biljana Đorđević], Sveske Zadužbine Ive Andrića, sveska 16, mart 2000, Beograd.
