Ovaj tekst je preuzet iz časopisa za književnost, umetnost i kulturu Gradac (dvobroj 160/161, 2006/2007 g.). Za ovo izdanje, posvećeno melanholiji, tekstove je odabrala, priredila i napisala uvodne komentare Slavica Batos.
U romanu, čiji je izvorni naslov Darkness Visible pozajmljen od Miltona, savremeni američki pisac Vilijam Stajron iznosi jedno od najpotresnijih i najpoučnijih svedočanstava o depresiji. Tekst je prvobitno prikazan na jednom naučnom simpozijumu o afektivnim poremećajima, pa tek potom prerađen i objavljen u formi romana. Na neposredan i ogoljen način, Stajron opisuje sopstveno iskustvo sa bolešću koja ga je držala u svojim kandžama skoro deset godina. Bolno svestan činjenice da se ozbiljnost depresije često olako podcenjuje, on je pre svega želeo da napiše korisnu knjigu i da se tim putem obračuna kako sa tabuima koji bolest okružuju, tako i sa osećanjima krivice i stida koji su u bolesniku izazvani neshvatanjem okoline. Ova knjiga se svojom preciznošću i bogatstvom nijansi na najlepši mogući način suprotstavlja stručnom žargonu psihijatrijskih i psihoanalitičkih spisa.
Piše: Vilijam Stajron
Kada sam prvi put postao svestan da me je bolest oborila, osetio sam, između ostalog, potrebu da uložim oštar protest protiv reči „depresija”. Depresija se, većina ljudi to zna, nekada nazivala „melanholija“, što je reč koja se u engleskom javlja oko 1303. godine, i više puta se pojavljuje kod Čosera, koji je u načinu na koji ju je upotrebljavao izgleda bio svestan njenih patoloških nijansi. „Melanholija“ je i dalje mnogo pogodnija i izražajnija reč za mračnije oblike poremećaja, ali je njeno mesto uzurpirala imenica blagog tonaliteta i bez ikakve ozbiljnosti i dostojanstva, bez ikakve razlike korišćena da se označi ekonomsko propadanje ili udubljenje na putu, prava krpena lutka od reči za tako ozbiljnu bolest. Možda naučnik koga uglavnom smatraju odgovornim za njenu raširenost u moderna vremena, s pravom slavljeni profesor Medicinskog fakulteta na Univerzitetu Džons Hopkins – psihijatar Adolf Majer, po rođenju Švajcarac – nije imao sluha za istančanije ritmove engleskog jezika i zato nije bio svestan semantičke štete koju je naneo kada je ponudio reč „depresija” kao opisnu imenicu za tako užasnu i tešku bolest.
Ipak, više od sedamdeset i pet godina ta reč je nesvesno klizila kroz jezik poput puža-golaća, ostavljajući mali trag svoje unutrašnje zlobe i svojom bljutavošću sprečavajući opštu svest o jezivoj snazi te bolesti kada izmakne kontroli.
Kao neko ko je bolovao od te bolesti i koga je ona dovela na ivicu smrti, ali se ipak vratio da priča o njoj, zalažem se za naziv koji će zaista privući pažnju. „Moždana oluja“, na primer, na nesreću je već upotrebljena da opiše, na donekle šaljiv način, intelektualno nadahnuće. Ali, potrebno je nešto slično. Ako bi vam neko rekao da se nečiji poremećaj u raspoloženju razvio u oluju – pravi urlik mećave u mozgu, na šta odista klinička depresija najviše liči – čak i neobavešteni laik mogao bi pre pokazati razumevanje nego standardnu reakciju koju „depresija” izaziva, nešto poput „Pa šta?“ ili „Izvući ćeš se iz toga“, ili „Svako ima neki loš dan“. Izraz „nervni slom“ izgleda da je na dobrom putu, svakako s pravom, zahvaljujući nagoveštaju neke neodređene beskičmenosti, ali izgleda da nam je i dalje suđeno da nastavimo da vučemo teret „depresije” dok ne bude stvoreno neko bolje, upečatljivije ime.
Depresija koja je mene obuzela nije bila manijakalnog tipa – ona koju prate izlivi euforije – kakva bi se najverovatnije pojavila ranije u mom životu.
Imao sam šezdeset godina kada me je bolest prvi put napala, u „unipolarnom“ obliku, koji vodi pravo dole. Nikada neću saznati šta je „prouzrokovalo” moju depresiju, kao što niko nikada ne sazna za svoju. To će verovatno zauvek ostati nemoguće, pošto su isprepletani faktori nenormalne hemije, ponašanja i genetike izvanredno složeni. Jednostavno, uključeno je mnogo činilaca – možda tri ili četiri, najverovatnije više, u nebrojenim permutacijama. Zato najveća zabluda povodom samoubistva leži u uverenju da postoji jedan jedini neposredan odgovor – ili možda kombinacija odgovora – na to zašto je to neko učinio.
Neizbežno pitanje: „Zašto je on (ili ona) to uradio?” obično vodi čudnim spekulacijama, koje su najvećim delom i same zablude. Brzo su ponuđeni razlozi za smrt Ebija Hofmana: njegova reakcija na saobraćajni udes koji je pretrpeo, neuspeh najnovije knjige, ozbiljna bolest majke. Kod Rendala Džarela to je bilo propadanje karijere koje je surovo predstavila zlobna kritika njegove knjige i teskoba koja je zatim usledila. Primo Levi, govorkalo se, sagoreo je brinući o paralitičnoj majci, koja je više namučila njegov duh nego i samo iskustvo Aušvica. Bilo koji od tih činilaca mogao se kao trn zariti u slabine tih ljudi, i predstavljati muku. Takve nedaće mogu biti presudne i ne smeju se zanemarivati. Ali, većina ćutke pretrpi isto toliko povreda, propadanja karijera, zlobnih kritika knjiga, porodičnih bolesti.
Ogromna većina preživelih iz Aušvica prilično se dobro održala. Krvava i povijena pod životnim nedaćama, većina ljudskih bića i dalje se tetura niz drum, i ne pogodi ih prava depresija. Kako bismo otkrili zašto neki ljudi potonu niz spiralu depresije, moramo tragati dalje od ispoljene krize – pe čak ni onda nećemo uspeti da dođemo ni do čega drugog osim mudrih domišljanja.
Oluja koja me je bacila u bolnicu u decembru počela je kao oblak ne veći od čaše vina, prethodnog juna. I taj je oblak – ispoljavanje krize – uključivao alkohol, supstancu koju sam zloupotrebljavao četrdeset godina. Poput velikog broja američkih pisaca, čije je ponekad smrtonosno zavisništvo od alkohola postalo tako legendarno da je već samo po sebi stvorilo ceo niz studija i knjiga, koristio sam alkohol kao čarobnu propusnicu u fantaziju i euforiju, kako bih poboljšao imaginaciju. Nema potrebe ni da žalim ni da se izvinjavam što sam upotrebljavao to utešno, često uzvišeno sredstvo koje je umnogome doprinelo mom pisanju; premda nikada nisam povukao crtu dok sam bio pod njegovim uticajem, koristio sam ga – često zajedno sa muzikom – kao sredstvo da svome umu dopustim da zamišlja vizije kojima nepromenjen, trezan um nema pristupa. Alkohol je bio neprocenjivi stariji ortak mog intelekta, osim što je bio prijatelj čije sam usluge svakodnevno tražio – tražio sam ga, sada to vidim, i kao sredstvo da smirim teskobu i začetke straha koje sam toliko dugo skrivao negde u lagumima svoga duha.
Nevolja je bila u tome što sam, na početku ovoga leta o kojem govorim, doživeo izdaju. To me je pogodilo sasvim iznenada, bezmalo preko noći. Više nisam mogao da pijem. Kao da se moje telo diglo u znak protesta, zajedno sa mojim umom, i zaverilo se da odbacuje svoje svakodnevne kupke u dobrom raspoloženju koje su toliko dugo bile dobrodošle i, ko zna, možda čak postale i potreba. Mnogi pijanci imali su iskustvo sa time da su prestali da podnose alkohol kada su ostarili. Slutim da je kriza barem delimično bila metaboličke prirode – jetra se pobunila, kao da je govorila „Neću više, neću više“ – ali, u svakom slučaju, otkrio sam da mi je alkohol u sasvim malim količinama, čak i gutljaj vina, izazivao mučninu, očajničku i neprijatnu vrtoglavicu, osećaj da tonem i, na kraju, nedvosmisleno gađenje. Prijatelj koji mi je pružao utehu nije me napustio postupno i nevoljno, kako bi to mogao učiniti pravi prijatelj, nego munjevito – ostavio me je ošamućenog i, svakako, na suvom, a bez ikakve zaštite.
Nisam postao apstinent ni svojom voljom ni po svom izboru; to stanje je za mene bilo zagonetno, ali i traumatično, i trenutak kada je počelo moje depresivno raspoloženje povezujem sa početkom tog lišavanja. Logično, čovek bi trebalo da bude van sebe od radosti što je njegovo telo tako naprečac odbacilo supstancu koja mu podriva zdravlje; kao da je moj sistem stvorio neki oblik leka protiv pijanstva koji je trebalo da mi omogući da srećno nastavim svojim putem, zadovoljan što me je varka prirode odvojila od štetnog zavisništva. Međutim, počeo sam da osećam neku neodređenu uznemirenost i nelagodnost, osećaj da se nešto poremetilo u domaćem svetu u kojem sam toliko dugo i tako udobno boravio. Mada depresija nikako nije nepoznata kod ljudi koji prestanu da piju, ona obično ne dobija preteće razmere. Ipak, treba imati na umu da lica depresije mogu biti veoma idiosinkratična.
U prvi mah sve to nije bilo zaista zabrinjavajuće, pošto je promena bila spora, ali sam primetio kako moja okolina povremeno dobija drugačije tonove: večernje senke izgledale su tamnije, jutra su bila manje svetla, šetnje po šumi manje prijatne, i bilo je trenutaka u vreme dok sam radio, kasno popodne, kada me je obuzimala nekakva panika ili anksioznost, na samo nekoliko minuta, praćena dubokim gađenjem – takvi napadi bili su, na kraju krajeva, bar donekle uznemiravajući. Dok zapisujem ova sećanja, shvatam da je trebalo da mi bude jasno da sam već upao u kandže početnog poremećaja raspoloženja, ali u to vreme nisam znao da tako nešto postoji.
Kada sam razmišljao o toj čudnovatoj promeni u mojoj svesti – a povremeno sam bio dovoljno zbunjen da bih to i činio – pretpostavio sam da sve to ima veze sa prinudnim odustajanjem od alkohola. I naravno, do izvesne mere to je i bilo tačno. Ali, sada sam ubeđen da mi je alkohol samo pripremio izopačenu podvalu kada smo se oprostili jedan od drugog: mada je, kao što bi svako trebalo da zna, alkohol snažan depresant, on me nikada nije zaista deprimirao tokom moje pijanačke karijere, nego je, naprotiv, delovao kao štit protiv teskobe.
Kada je iznenada nestao, veliki saveznik koji je onoliko dugo držao moje demone na uzdi više nije bio tu da te demone spreči da počnu da se množe u podsvesti, i postao sam tako emocionalno go i ranjiv kao što nikada do tada nisam bio.
Nema sumnje da je depresija lebdela nada mnom godinama, čekajući da se ustremi na mene. Sada sam bio u prvoj fazi – koja je bila samo najava, poput proplamsaja munje koji jedva primetimo – crne oluje depresije.
Tokom tog izvanredno lepog leta, nalazio sam se u Martas Vinjardu, gde sam još od šezdesetih provodio dobar deo godine. Ali, postao sam ravnodušan prema lepotama tog ostrva. Osećao sam se nekako otupelo, nervozno, ali naročito nekako čudnovato krhko – kao da mi je telo zaista postalo lomljivo, preosetljivo i nekako izglobljeno i nespretno, lišeno normalne koordinacije. I ubrzo sam osetio kako me steže sve jača hipohondrija. Ništa se na mom telu nije osećalo sasvim dobro; osećao sam probadanje i bolove, ponekad isprekidane, često naizgled neprekidne, što sve kao da je predskazivalo svakojake teške bolesti.
(Kada ima u vidu te znake, čoveku postaje jasno kako je, još u sedamnaestom veku – u beleškama lekara iz toga vremena, i u zapažanjima Džona Drajdena i drugih – uspostavljena veza između melanholije i hipohondrije; te dve reči često su međusobno zamenljive, i tako su ih, sve do devetnaestog veka, upotrebljavali sasvim različiti pisci kao što su ser Valter Skot i sestre Bronte, koje su takođe melanholiju povezivale sa brigom zbog telesnih bolesti. Nije teško uvideti kako ta bolest predstavlja deo odbrambenog aparata psihe: ne želeći da prihvati sopstveno sve veće propadanje, um objavljuje svesti koja obitava u njemu da je telo, sa svojim možda popravljivim nedostacima – a ne dragoceni i nezamenljivi um – ono koje je pošašavilo.
U mojem slučaju, ukupna posledica bila je izuzetno uznemirujuća i sve jača i jača teskoba koja sada već gotovo da je bila neprekidna dok sam bio budan i izazivala još jedan čudnovat obrazac ponašanja – nestrpljivu bezbrižnost koja me je terala da se stalno krećem, što je izazivalo izvesno čuđenje u mojoj porodici i među prijateljima. Jednom, krajem leta, u avionu za Njujork, iz nemara sam napravio grešku i progutao viski sa sodom – prvi alkohol koji sam popio posle nekoliko meseci – što mi je smesta izazvalo osećaj vrtoglavice i tako užasne bolesti i unutrašnje propasti da sam sledećeg dana odjurio kod interniste na Menhetnu, koji je počeo dug niz ispitivanja. U uobičajenim okolnostima, bio bih zadovoljan, u stvari, oduševljen, kada mi je posle tri nedelje izuzetno skupih ispitivanja uz pomoć visoke tehnologije lekar rekao da sam potpuno zdrav; i zaista sam bio srećan, dan-dva, dok ponovo nije počelo jednolično svakodnevno opadanje mog raspoloženja – teskoba, uznemirenost, neodređeni strah.
Sada sam se već bio vratio kući u Konektikat. Bio je oktobar, a jedno od nezaboravnih svojstava te faze moje bolesti bio je način na koji mi je moja seoska kuća, već trideset godina moj voljeni dom, u tom trenutku, kada mi je duh redovno tonuo ka najnižoj tački, postala gotovo opipljivo zloslutna. Suton – blizak onom čuvenom „ugibanju svetla” Emili Dikinson koje joj je govorilo o smrti, o hladnom izdvajanju – nije imalo ničega od one dobro poznate jesenje lepote, nego me je hvatalo u zamku svoje zagušljive sumornosti.
Čudio sam se kako je to prijateljsko mesto, natopljeno onakvim uspomenama (opet po njenim rečima) na „momke i devojke“, na „smeh i veštinu i uzdahe, / haljine i kovrdže”, moglo gotovo očigledno delovati tako neprijateljski i odbojno.
Fizički, nisam bio sam, pošto je Rouz uvek bila tu i sa neumornim strpljenjem slušala moje žapopojke. Ali, osećao sam ogromnu i bolnu samoću. Nisam više mogao da se koncentrišem tokom tih popodnevnih časova, koji su godinama bili moje vreme za rad, i sam čin pisanja padao mi je sve teže i sve me je više iscrpljivao, pa sam sa njime otezao, i na kraju potpuno prestao.
Bilo je i strašnih, žestokih napada teskobe. Jednog vedrog dana tokom šetnje sa psom kroz šumu, čuo sam jato kanadskih gusaka kako gaču visoko iznad plamenocrvenog lišća na drveću; obično bi taj prizor i zvuk kod mene izazvali oduševljenje, ali let ptica naterao me je da stanem, prikovan strahom, i stajao sam tamo kao ukopan, bespomoćan, drhteći, prvi put svestan da me nisu snašle samo obične tegobe zbog odvikavanja od alkohola, nego ozbiljna bolest čije ime i okolnosti sam konačno mogao da prepoznam. Vraćajući se kući, nisam mogao da se oslobodim jednog Bodlerovog stiha, izvučenog iz davne prošlosti, koji je nekoliko dana poigravao na ivici moje svesti: „Osetio sam dah krila bezumlja.“
Naša možda razumljiva moderna potreba da otupimo ivice zubaca na testeri mnogih tegoba koje smo nasledili dovela nas je dotle da smo prognali grube staromodne reči: ludnica, azil, bezumlje, melanholija, ludak, ludilo. Ali nikako se ne sme sumnjati da je depresija u ekstremnom obliku ludilo. Ludilo dolazi od aberantnog biohemijskog procesa.
Sa razumnom izvesnošću je utvrđeno (posle jakog otpora mnogih psihijatara, i to ne tako davno) da je takvo ludilo hemijski izazvano u neurotransmiterima u mozgu, verovatno usled sistemskog stresa, koji iz nepoznatih razloga izaziva smanjenje hemijskih supstanci norepinefrina i serotonina i povećanje hormona kortizola. Kraj sveg tog komešanja u tkivu mozga, naizmeničnog prilivanja i povlačenja, nije ni čudo što um počinje da oseća opterećenje, udarce, i zamagljen proces mišljenja registruje poremećaj u organu koji je pogođen. Ponekad, mada ne previše često, tako poremećen um postaje nasilan prema drugima. Ali, pošto su njihove misli bolno okrenute unutra, ljudi sa depresijom obično su opasni samo po sebe. Ludilo depresije je, uopšteno govoreći, antiteza nasilja. To zaista jeste oluja, ali oluja pomrčine. Ubrzo nastaje očigledna usporenost odgovora, bezmalo paraliza, fizička energija se guši i spušta gotovo na nulu. Na kraju i telo boluje i oseća se uzdrmano, iscrpljeno.
Te jeseni, dok je bolest postepeno obuzimala ceo moj sistem, počeo sam da shvatam da je moj um poput onih zastarelih telefonskih veza po malim varošima koje podzemne vode postepeno preplave: jedna po jedna, normalne veze počinju da tonu, isključujući polako neke telesne i bezmalo sve nagonske i intelektualne funkcije.
Postoji dobro poznat spisak tih funkcija i kvarova koji se na njima javljaju.
Moje su popuštale približno prateći taj spisak, i mnoge od njih sledile su obrazac napada depresije. Naročito se sećam kako mi je glas, nažalost, gotovo potpuno nestao. Prolazio je kroz čudne preobražaje, ponekad postajao gotovo nečujan, sipljiv i dahtav – neki prijatelj kasnije je primetio da je to bio glas devedesetogodišnjaka. Libido me je takođe vrlo rano napustio, kako se dešava kod svih težih bolesti – to je suvišna potreba tela koje se nalazi u teškom stanju. Mnogi ljudi gube apetit; moj je bio relativno normalan, ali sam otkrio da jedem samo zato da bih preživeo: hrana mi je, poput svega drugog što ima veze sa čulima, bila bez ikakvog ukusa. Najviše od svih poremećaja nagonskih potreba pogodio me je poremećaj sna, zajedno sa potpunim odsustvom snova.
Iscrpljenost pomešana sa nesanicom je teška muka. Dva-tri sata spavanja koliko sam uspevao da sastavim tokom noći uvek sam dobijao zahvaljujući tabletama za spavanje halcion – što zaslužuje posebnu pažnju. Već neko vreme mnogi stručnjaci za psihofarmakologiju upozoravaju da sredstva za umirenje iz porodice benzodijazepina, među kojima je i hapcion (a tu su i valijum i ativan) izazivaju depresivna raspoloženja i čak mogu podstaći jake depresije. Više od dve godine pre bolesti, neki nemarni lekar prepisao mi je benzodijazepin ativan kao sredstvo za spavanje, olako mi rekavši da smem da ga uzimam često koliko i aspirin. Lekarska referentna knjiga, farmakološka biblija, otkriva da je lek koji sam gutao tri puta jači nego što se uobičajeno prepisuje i da se ne preporučuje uzimanje duže od mesec dana i da ga posebno pažljivo treba uzimati u mojim godinama. U vreme o kojem govorim nisam više uzimao ativan, ali sam postao zavisan od halciona, koji sam uzimao u jakim dozama. Činilo mi se razumno da pomislim da je i to doprinelo nevolji koja me je snašla. Naravno, to bi trebalo da posluži kao upozorenje drugima.
U svakom slučaju, mojih nekoliko časova sna obično su se završavali u tri ili četiri izjutra, kada bih se prenuo u mrklom mraku koji je zjapio nada mnom, čudeći se i previjajući pred pustoši koja je nastajala u mojoj glavi i čekajući zoru, koja mi je obično dopuštala da odremam u groznici i bez snova. Prilično sam ubeđen da sam tokom jednog od tih nastupa nesanice došao do saznanja – čudnog i zapanjujućeg otkrića, kao nekakve davno uklete metafizičke istine – da će mi ta bolest doći glave ako nastavi ovakvim tokom. To je zacelo bilo neposredno pred moj put u Pariz. Smrt, kao što sam rekao, sada je bila svakodnevno prisutna i duvala nada mnom u ledenim naletima. Nisam imao tačnu predstavu o tome kakav će biti moj kraj. Ukratko, pomisao na samoubistvo još sam držao na uzdi. Ali, ako ćemo iskreno, ta mogućnost bila je iza ćoška, i uskoro ću se sresti sa njom licem u lice.
Počeo sam da otkrivam kako, tajanstveno i na načine koji su sasvim daleko od normalnog iskustva, sivo rominjanje užasa koje izaziva depresija dobija svojstva fizičkog bola. Ali, nije to bol koji se odmah može prepoznati, kao na primer kada polomite ruku. Možda je tačnije reći da očajanje, zahvaljujući nekoj zlobnoj varci što je u bolesnom mozgu izazove psiha koja ga nastanjuje, postaje nalik dijaboličnoj nelagodnosti u kojoj se nađe čovek kada je zatočen u žestoko pregrejanoj prostoriji. I pošto nema povetarca koji bi rashladio taj kotao, pošto nema izlaza iz tog zagušljivog zatvora, sasvim je prirodno da žrtva počinje neprestano da razmišlja o zaboravu.
Prevela sa engleskog
Aleksandra Mančić
