„Majstori, majstori“ je jugoslovenski film snimljen 1980. godine u režiji Gorana Markovića koji je pisao i scenario zajedno sa Miroslavom Simićem.
Jugoslovenska kinoteka u saradnji sa Vip mobajl, Oktobar filmom i Art film 80 je digitalno obnovila ovaj film. Premijera je održana 24. septembra 2020. godine na otvorenoj lokaciji na Tašmajdanu.
Zanimljivosti
Film je nazvan po prvom stihu pesme „Majstori u kući“ književnika Aleksandra Sekulića koju recituje u jednoj od završnih scena pijani nastavnik koga igra Aleksandar Berček.
Film je sniman u osnovnoj školi „Đorđe Krstić” u Žarkovu.
Film je snimljen za 18 dana, bez budžeta, a vlast ga je odmah cenzurisala.
Bogdan Diklić glumio je u svom maturskom odelu.
U Dvorani Kulturnog centra Beograd, na proslavi povodom 40 godina od premijere filma Goran Marković je rekao kako mu velika glumica Rahela Ferari nije oprostila što je umesto nje za ulogu čistačice Keve angažovao pravu čistačicu iz Narodnog pozorišta Smilju Zdravković, kojoj je to bilo prvo i jedino pojavljivanje na filmu.
“Isto takođe servirka”, “Zameniče, pusti ruku”, “Sama je to napisala, niko joj nije pomogao” – retko ko može da čuje ove replike, a da u um odmah ne prizove urnebesne scene iz filma “Majstori, majstori” Gorana Markovića.
Verovatno najjeftiniji srpski film, ujedno je i jedan od najvoljenijih. Dvorana kulturnog centra Beograda sinoć nije mogla da primi sve one koji su želeli da još jednom pogledaju “Majstore”, koji ove godine proslavljaju 40. rođendan.
– “Majstori, majstori” su nastali sasvim slučajno. Grupa mladih ljudi htela je da se odvoji od velikih državnih producenata i napravila malu firmu u Knez Mihailovoj ulici. Skupili smo se 1980. u tri prostirije, kupili tri Titove fotografije da, po zakonu, u svakoj okačimo po jednu. I imali smo firmu, ali ništa više. Meni se tada po glavi vrtela jedna situacija gde čistačica u školi odlazi u penziju, a kolektiv od toga napravi ciklus u kome se ona gubi kao ličnost. Rešili smo da to snimimo. Tekst sam napisao za dve nedelje, a film smo snimili za 18 noći – radili smo subotom i nedeljom i uveče, kada đaci nisu tu. U školu nas je pustila jedna energična žena koja je pomalo ličila na glavnu junakinju – rekao je reditelj i scenarista filma Goran Marković.
Bez para, čak i bez rasvete, oko projekta su se skupili najbolji tadašnji glumci.
– Svi su došli iz ličnog poriva, da se zabavljaju. Atmosfera je bila dobra, a pakleni trenuci nastupili su u montaži kada je trebalo tu polu-improvizaciju srediti u nešto smisleno. Nakon četiri meseca montiranja nastao je film koji na početku uopšte nije naišao na dobru kritiku. U Puli su ga vrlo loše ocenili. Mislio sam da je to propala stvar ili barem polupropala. Onda su polako, s godinama “Majstori” počeli da stiče publiku, a vrlo je retko da jedan film naknadno dobije popularnost – dodaje veliki reditelj.
“Hvala lepo, moje dame, ali to u nekom drugom filmu”
Mira Banjac, koja je u filmu igrala servirku Ljiljanu, nije se saglasila sa njim da je glumce na rad bez honorara dovela želja za zabavom.
– Goran je rekao da smo došli da se zabavimo. Ali ja sam duboko u sebi naslućivala nastanak jednog Gorana Markovića i pitala se da li ću za života imati priliku da sarađujem sa njim. Izuzetno sam poštovala porodicu, Olivera je bila moja draga prijateljica. Kada smo dobili taj scenarij, nastupilo je oduševljenje. Nismo razmišljali da li ćemo dobiti ovo ili ono. Počela je prava umetnička igra. Olivera i ja smo imale svoje uloge, ali očigledno nam to nije bilo dosta, te smo mi izmislile još radnje. Mi smo na jednom stepeništu, gde je trebalo, kao i svako drugi u školi da kažemo tri-četiri rečenice, izmislile čitavu sporednu priču, tragičan slučaj u školi. I vozimo, vozimo, vozimo… Gospodin Marković stoji, ćuti, pušta nas da završimo, pa kaže: “Hvala lepo, moje dame, ali to u nekom drugom filmu” – kaže čuvena Mira Banjac.
Kako dodaje, i ona i Olivera Marković (Kristina, nastavnica biologije) uživale su snimajući “Majstore”.
– Naše uloge nisu bile velike i značajne, ali nama su izuzetno drage i verujem da je Olivera mislila isto. Samo smo čekale kada će ponovo neka naša scena da prosto uživamo. Ceo film za nas je bio užitak. Naravno, sada je to postao film kojim se ponosimo, jer to jeste jedan veliki film. On se zove “Majstori, majstori”. Nažalost, velikih mastora više nema. To su jedan veliki Pavle Vuisić, jedan Zoran Radmilović, jedna Olivera Marković… I tako sada kad pogledam film, zaista se s ponosom sećam onih koji zaista jesu bili majstori, majstori – kaže Mira Banjac.
Tanja Bošković, iliti sekretarica Bosa (šmizla), dodaje da je, kao i Mira, bila presrećna kada je dobila ponudu.
– Među glumcima kruže priče da Goran Marković predivno radi sa nama. Htela sam da vidim kakva je to čarolija. Dok se film nije završio, ništa nisam razumela. Kada se završio, shvatila sam da je on zapravo svakog od nas okrenuo jednog ka drugom. Zamislite 18 noći sa Zoranom Radmilovićem! Nikada više ni u jednom filmu nije bila takva atmosfera dok se čeka. Sa Pajom Vuisićem sam mogla da ćutim. To je takvo dostignuće da ne možete da zamislite. Paja je bio čovek sa kojim je, ako pristane da govori u pauzama, bilo vrlo prijatno razgovarati. Ali ćutati sa njim, to je tek najlepše na svetu! Sa Zoranom pamtim neke fantastične noći kada je pričao svoje događaje iz Zaječara. Tu smo se povezali, zaljubili jedni u druge i meni je uvek bilo žao što film traje tako kratko, ali ostala su prijateljstva do kraja života – otkrila je ova glumica.
“Igraj kuropatnicu”
Posebnu anegdotu o tome kakav je Goran Marković na snimanju imala je da podeli Snežana Nikšić, koja je igrala Gordanu, nastavnicu engleskog, čija prijava sve komplikuje.
-Pokušala sam da o svojoj ulozi govorim sa Goranom. Kakva je Goca ličnost, za šta da se uhvatim? Je li mrzovoljna, nezadovoljna poslom? Pitam jedno, drugo, a Goran sluša i kaže mi: “Slušaj, igraj kuropatnicu!”. Ta reč nije postojala u rečniku, Goran ju je izmislio, ali bila je sasvim dovoljna indicija da ja shvatim o čemu se radi i uplovim u lik – kroz smeh kaže Snežana Nikšić.
O tome kako je tumačio lik prosvetnog inspektora Miroslava, Bogdan Diklić je kazao da je tokom snimanja umirao od smeha.
– Veći deo vremena trudio sam se da ne smetam, jer su sve te uloge koloritnije od moje. Često sam se pretvarao u gledaoca. Scenu sa Oliverom i Zoranom u radionici sam jedva preživeo. Hteo sam da umrem od smeha. Pa sa Coletom Dečernićem kada kaže “Emanuelaa”. Dobro, nismo u početku dobili te pare, ali ja bih platio samo da prisustvujem tome. Ovo snimanje mi je bilo najlepše. To je prvi film u kome Paja Vuisić plače: “Kevo, kevo”. Jeste li igde drugde videli Paju Vuislića kako plače? – pitao je Bogdan Diklić.
Bogdan Diklić glumio je u svom maturskom odelu
Kako kaže, nedostatak budžeta zahtevao je brojne improvizacije.
– Ja igram u svom maturskom odelu. Mama me vodila u Zagreb da ga kupim. To je bilo moje matursko odelo koje sam tada nosio drugi put i više nikad. A ona akn tašna… sirota moja majka mi ju je poklonila za rođendan. Sad ja i akn tašna! A eto, poslužila je. Hemijska olovka kojom sam pisao (žao mi je što sam je izgubio), to je olovka kojom mi je autogram dao Fabijan Šovagović. To je bila moja relikvija – rekao je Diklić.
Ipak njegov najveći doprinos je možda bila preporuka Goranu Markoviću da Kevu zaigra prava čistačica, Smilja Zdravković.
Majstori, majstori, majstori
Ekipa filma prisetila se kolega koji više nisu sa njima i brojnih scena sa snimanja.
– Ljuba Moljac (Miodrag Andrić, koji je igrao nastavnika fizičkog) bio je jedna prefinjena duša, veoma duhovit, a sa njim je postojao samo jedan jedini problem. Kada je došla na red scena na kojoj on treba da sedi na onim karikama, odjednom je prebledeo i rekao da ne može, da se plaši visine. “Samo malo, Ljubo, metar i po, dva metra”, ubeđivali smo ga. Neće i nema šanse. Ukopali smo kameru u zemlju da bi izgledalo kao da je visoko, a visio je ni metar od zemlje – kaže Marković, dok Bogdan Diklić dodaje.
– Baš tu smo se Pepi (Predrag Laković) i ja divno zabavili. Kad su one karike popustile i kada je on mislio da gine! Pepi Laković se doslovno srušio na strunjače, držao se za stomak i počeo da plače od smeha, a i ja sa njim, a Ljuba kuka: “Lako je tebi, Pepi, da se za*ebavaš, lako je tebi”.
– Pepi Laković je bio fenomenalan glumac. Ovaj film mu je dosta pomogao da se digne iz mrtvih, bio je u lošem stanju pre ovoga, tako da je fantastično, neobično odigrao u ovom filmu. Ništa joj nisam rekao, sve je sam uradio – dodaje reditelj.
Setio se i kako je ulogu direktorke škole dodelio Semki Sokolović Bertok.
– Upoznao sam je u Dubrovniku, igrali smo remi. Ona se pravila nevešta, a sve nas je odrala, jer je bila prikriveni profesionalni kockar. Kada sam je pozvao da igra u filmu, bila je zapanjena, jer je nikad do tad nisam video ni u pozorištu, ni na platnu. Ali video sam da je beskrajno šarmantna, znao sam da je glumica, mislio sam se valjda će odigrati…
Malo je falilo da tu sreću nema sa Pajom Vuisićem.
– Pavle Vuisić je rekao da neće više da glumi. Zamolio sam ga da igra, a on je rekao “Ne, ja neći više da igram”. “Zašto?”, “Pa sramota me”. Stvarno je rekao tu rečenicu, sramota ga da glumi! Čovek od 70 i nešto godina.!To nikad neću zaboraviti. Onda sam ga ja “skuvao” – kaže Marković, dok Snežana Nikšić dodaje:
– Da, skuvao si ga. Tako ja na pauzi sedim s Pajom, nešto pričamo, a on kaže: “Od sad ću samo da snimam domaći film”. Pitam ga zašto, a on kaže: “Jer sam siguran da sretnem onog Smokija i Batu” – kroz smeh se seća ona.
I Vuisić se, kao i sve kolege, na simanju, odlično provodio.
– Ima scena u kojoj glumci ne mogu da prestanu da se smeju, a koju samo pažljivi gledalac može da uoči. Kada zamenik direktora hoće da se ubije, a oni gurnu nastavnicu i Paja Vuisić joj kaže: Reci mu nešto ljubavno. Ako pažljivo pogledate, videćete da se svi glumci pozadi jedva uzdržavaju da ne prasnu u smeh. Paja je plakao koliko mu je bilo smešno.
Loše kritike naspram suda vremena
Kako je kompozitor Zoran Simjanović rekao, Goran Marković nije imao sreće sa kritičarima. Tako je bilo i u o ovom slučaju.
– Kada je snimio svoj prvi film, svi su govorili da i nije nešto. Mira Gončić u Zagrebu napiše da to i nije film za publiku, a njen list u Puli dodeli nagradu publike Goranu Markoviću, pa mu se ona izvinjava. Onda posle onakvog filma kakvo je bilo “Specijalno vaspitanje”, on radi neki film o šoferima, “Nacionalna klasa”. Onda “Nacionalna klasa” napravi šta je napravila, on bi da snima “Majstori, majstori”. Posle onako genijalnog filma “Nacionalna klasa”, Goran pravi film o nastavnicima i učiteljima. Tako mu je bilo za svaki film i nagrade. Ali srećom, svi ti članovi žirija i novinari, sve će to da pomre, a ostaće filmovi, jedina vrednost koja ostaje – rekao je Simjanović.
Glumci nekako intuituivno znali da će film biti uspeh, iako su prve kritike bile vrlo negativne.
– Sve ono što je došlo kao loša kritika – mislila sam, ovo su ljudi bez mozga, oni ne kapiraju. Taj film je počeo da se kapira tek kasnije. Ali ta ekipa, to je sama ljubav, to ne može da propadne – kaže Tanja Bošković.
– Taj film je kreacija do kreacije. Scene između Olivere i Zorana, to su studije glume, to durgde ne možeš da vidiš. Svaka uloga, to je brilijantno. Mislim da je taj film, i verujem da Goran neće da mi zameri, mislim da je taj film bukvalno film umetničkih kreacija – dodaje Dobrila Ćirković.
Vreme i replike koje se i dan-danas ponavljaju, pokazale su da su kritike bile sve ono što film nije. U njega se zaljubila i publika, i drugi glumci…
– Kada sam operisao prvi put kuk, ležao sam u sobi sam. Onda me je lekar pitao da li bi, samo na jedno popodne, u sobi mogao da mi se pridruži Sergej Trifunović, koji je takođe nešto morao da operiše. Saglasio sam se, Sergej je došao i ostao je… ne zna se koliko… Nikako nije hteo da ode. Za sve to vreme glumio mi je celokupne “Majstore”, svaku ulogu… – zaključuje Goran Marković.
Film “Majstori, majstori” uskoro će proći proces digitalne restauracije i publika će već ove godine moći da ga vidi u novom svetlu.
https://www.telegraf.rs/pop-i-kultura/film-tv/3158527-majstori-majstori-goran-markovic-mira-banjac
